Тада у другој години Гимназије у Панчеву, нисам ни помислио да ће Ђека, Бранислав Ђековић, мој школски друг, умрети  као најпрепознатљивији панчевачки рокер.

Овом дописницом опраштам се од њега.

Да сам му тада у Гимназији прорицао судбину, његову животну причу бих „заковао“ у ковчег узбудљивих дана фанатичног навијања за фудбалски клуб „Хајдук“ из Сплита.

Његово рокерство тада нисам ни видео. Можда није ни он.

Из мог музичког прегнућа, које ни онда ни сада није било велико, блискост са рокенролом сам више везивао за неке друге другарице и другове из генерације, али за Ђеку, не.

Ђека није пропуштао важније утакмице „Хајдука“, а понедељком, после гостовања у Београду  детаљно би нам извештавао  како је било на: „Маракани“, Стадиону ЈНА, или на Карабурми.

У то доба мушкарци су с поносом завртали рукаве до рамена да би се видела тетовжа са амблемима одслужене ЈНА, а Ђекине тетоваже биле су у знаку сплитског клуба.

Ова претерана навијачка склоност, сигурно ме је омела да приметим и осетим тежину још неких Ђекиних бунтовничких излета у неосвојени простор слободе.

А били су то часови ликовне уметности код професора Стојана Трумића, који је мирно и мудро живео у свом царству сликарске уметности.

За ове часове Ђека се посебно одевао и стављао женске перике са дугом косом, седао у прву клупу преко пута професора и ту, нападно, скоро сударајући се са професором, који је био између сна и јаве, посматрао: торзо, шарену зобницу, гипсану шаку или неки други предмет који смо цртали у оловци.

Незадовољан што му код смиреног професора, „перформанси“ остају незапажени, једном је узео, знојем  добро натопљену патику и са пертлом је клатио према професору, тобож визирајући предмет који смо сликали.

Без љутње, професор је отворио очи и погледом га благо прекорио, као да је знао да овај младић тражи парче уметничке слободе за себе.

Ђека је то пронашао у музици, којој се потпуно посветио, као, у раној младости, фудбалу.

Ово је пар цртица о мом школском другу Ђеки, кога ћу памтити као човека који се изборио за своје парче слободе.

Могућност сопственог избора он је посветио рокенролу у коме је нашао слободу, а љубав према музици, начин на који је говорио и то показивао, учинили су га препознатљивим ликом Панчева.

ПСЕЋИ ДАНИ

Има томе пар година када је један наш суграђанин, успут и ловац, из свог оружја на сред улице убио пса луталицу који је режао на пролазнике, јер куца је бранила своју кесу с ђубретом.

То се догодило једне среде или четвртка када се испред кућа у насељу сакупља и транспортује комунални отпад домаћинстава на оближњу депонију.

Опет један други Качаревац, љубитељ животиња, паса посебно, за ово кероубиство, пријавио је свог комшију надлежним државним органима и Друштву за заштиту животиња.

Ствар је доспела до судских компликација, казне и „шамарања“ по новчанику.

Од овог случаја у Качареву, као и у остатку света, дозвољено је само вербално злостављање паса луталица, али не треба баш ни претеривати са ружним речима, јер, ко зна, можда ће ускоро и за то бити предвиђена нека санкција. Неки псећи ав-ав деликт.

Ту и тамо када се чује лавеж чопора и борба око кесе за ђубретом, а има и тога у Качареву, онда из дворишта са лопатама изађу натмурени домаћини и тада љутња и бес победе разум и страх од запрећенх санкција, па се може чути хорско псовање – „Марш џукело“, „Газда ти се репом окитио“, „Је.. те онај ко те пустио и с ланца“…

Уствари псећа гозба почиње још у уторак увече, јер многи хигјенски настројени суграђани избаце своје отпатке дан раније. Псећа потрага за храном тако траје од уторка до петка, јер оно што комуналцима промакне у четвртак, опет постаје псећи плен.

Кад људи „истражују“ по отпацима, како то забранити псима луталицама.

Чуо сам да постоји Светски дан заштите животиња. За дан паса нисам чуо. Вероватно светска брига о целокупној  фауни, подразумева и заштиту паса.

Али ваљало би добро размислити, ако не на светском нивоу, оно бар на градском, т.ј. панчевачком, да се среда и четвртак у Качареву прогласе псећим данима.

Један мали локални псећи празник. То би био наш допринос бризи о животињама.

Добра идеја и за остала насељена места у околини. Ако, на пример у Глогоњу на сличан начин збрињавају комунални отпад суботом, то би био њихов псећи празник. Па онда Иваново, Долово…

То би се временом могло претворити у манифестацију која би превазишла локалне оквире.

А и доста нам је ових разноразних …јада.

Тих дана Качарево би било отворено псеће насеље. Свако из белог света могао би да дође са својим љубимцем на повоцу и да га води од кесе до кесе с ђубретом.

Ту би пси тренирали своја чула.

Наравно, такав тренинг би се наплаћивао.

Њух по кеси један евро.

Сто њухића, сто еврића.

Не могу ни замислити како би ово изгледало неколико дана пре, у току и пар дана после Сланинијаде. Права псећа гозба са, са великим профитним могућностима.

Све ће бити легално. Држава ће на име пореза узети своје и Граду вратити припадајући део.

Наша добит ће сигурно бити умањена (на то смо свикли), јер су страни пси, вежбајући чула, штошта ђубрета и појели.

Услед овога, осетно би био смањен дотур ђубрета на локалну депонију.

Ово би узроковало смањење трошкова транспорта, јер би се ђубре у смањеном обиму брже уклањало са улица, чиме би се оствариле и еколошке користи за насеље.

У ове и друге користи, градски челници не би жалили труда да нас убеде.

Истина, због већег броја паса појавила би се и већа количина керећих фекалија, али у конструктивном разговору с градском влашћу, не треба сумњати да би се овај проблемчић брзо превазишао.

Не би се баш много офајдили, али ето нама користи од псећих њухића.

Дебело дрво

На пола пута до сна, гледам неки амерички филм.

 Мало месташце на западу Америке, а зову га град. Ма ни десети део Качарева. Нема више од 50 кућа, а све има.

Школа ради, две-три продавнице, берберница, кафана са собама за конак, шерифова канцеларија, локални лист са подбулим уредником, градска кућа са градоначелником са све лептир машном, црква од чврстог материјала, уредна лекарска ординација и још лепши терени за спортска такмичења. На свим овим објектима лепрша амричка застава, а одмах иза угла главне улице   је и јавна кућа. Мештани насмејани, поздрављају једне друге, чује се – „монинг, монинг“… и сви иду својим послом.

Запитах се како се све ово финансира. Америка је богата земља, можда им из буџета држава и врати нешто новца, можда неки богаташ све финансира, можда Јенкији имају неки свој самодопринос, можда…  

Ту ме ухвати сан.

Идем ка Скробари и неки ветар ме  скоро донесе до места где је накада било Дебело дрво. Оног Дебелог дрвета више нема.

Изненадих се јер је на истом месту било још веће, неупоредиво веће, дрво. Дрво високo, уздигло се небу под облаке, али с једне стране, према Панчеву, дрво зелено и здраво, просто буја од снаге, а крошња према Качареву се опет суши. Али суши се некако убрзано, гране отпадају као на великом зимском мразу, иако је лето.

Пењем се на суво дебло, бирам гране које ме могу лако издржати, али лак као перце, за тили час попех се  десетак метара увис.

На зелени део дрвета био је забрањен прилаз и пењање. Исплетена нека танка непробојна и тешко видљива мрежа. Од зелене крошње Панчево се не може видети. Далеко, све даље.

Окренем се. Качарево се разазнаје. Како где бацим поглед према насељу тако се гране дебелог дрвета одламају и усахло стабло проговори:

„Ево, чистим ти видик да све добро осмотриш, а реци и осталим да дођу да виде. Нека не буду слепи код очију. Нека пожуре јер брзо ћу иструлити, па нећете имати одакле да видите како се Качарево празни. На зелено дрво још дуго се нећете попети“.

На путу аутомобил за аутомобилом. Напуштају Качарево. Деца на задњем седишту клече и гледају кроз задњи ветробран и плачу. Читаво село се тресе, улице се уздижу и спуштају. Земљотреси све јачи и јачи, а из десетина гејзира излива се нека прљава вода. Куће се руше. У новом насељу избио пожар. Између пруге и пута тече неки мутљаг. Ни једног аутомобила ка Качареву. Свеопшта бежанија.

Пробудих се у зноју. Тежак и злокобан сан.

Устанем, уштекам ТВ-е и мало ме смире све лепе вести које сам чуо и видео.

Све су то обећања, знам ја то, али грешна душа тражи, какву-такву, утеху. Лакше ми.

Ипак, црне ноћне мисли, страхови и сумње и даље су ми веће од наде и уз кафу почнем да бистрим Сановник.

Окрећем странице.

Е ту сам се нешто више натопио оптимизмом, јер сановник вели да и није тако лоше сањати смак света и сличне катаклизме и апокалипсе, јер такви снови можда значе баш супротно. То је наговештај бољих дана.

Сановник тако каже.