ИМА НАДЕ
Има дана када ти се помеша сан и јава. То обично бива када наставиш да сањаш тамо где си претходнога дана заиста био и где си се на неки начин потрошио, емотивно, финансијски, или физички.
Међутим, сновиђење зна да буде упечатљивије од стварности.
Стварност је једнолична, понавља се, а сан, непредвидљив, каткад, ружан и страшан, па кад се пробудим, знам и да се упитам да нисам склизнуо с ума.
Е, тај спој сна и јаве, стрефио ме јуче, а у исечцима овај сан сам сањао и раније. Сад је то био монтиран кратки филм.
Амбијент је исти и све се догађа на главној качаревачкој улици, коју званично зовемо Ул. Маршала Тита. За разлику од јучерашње збиље, када сам табанао по дућанима, самопослугама, кинеским робним кућама и књижарама, купујући унуцима поклоне, у сну сам се телепортовао на друга места у истој улици.
Испред Месне заједнице насмејане спремачице на цигарет-предаху, седе на клупи испод платана и испијају кафу.
„Сви су ту“, рекоше ми и ја уђох у зграду.
У Сали за венчање никога, а у просторији преко пута полумрак. Кроз прозоре из зидова напоље куља бршљан, а за конференцијским столом седе неки људи са успореним покретима и са маскама које више личе на фантомке. Све ми се чини да их знам, али нису то они. Они које сам познавао били су предусретљиви, весели, оптимистични, а овај амбијент са маскираним људима подсети ме на бунар безнађа.
Кренух даље. Трећа врата отворена. Другар Влада се није променио. Исти, не носи ни маску. Нуди кафу. Канцеларија мало скучена, али уредна. За разлику од претходне, канцеларије локалне власти, овде сам осетио неке позитивне вибрације.
Ипак је ово последња испостава државне власти која се драматично труди да се попне на зелену грану.
Има наде!
А ваљда ће се и локалци пробудити.
Преко трема који гледа на „Црвени трг“ хтедох у Библиотеку, али ту ме заустави чудан призор. Књиге саме излећу из библиотеке, лепршају према парку, где их уз силно грактање дочекују: вране, гачци, свраке и остале птице серице и гракталице.
Бели истрча из Библиотеке и рече да се не бојим и да ово није наставак познатог Хичкоковог филма. Птице су мирољубиве, и још рече, да се пред вече књиге саме враћају на полице.
У школи још чуднији призор. Васпитачице, учитељи и наставници седе у савршеном миру за клупама, а за катедром се замењују намрштени ђаци који избацују књиге кроз прозор и прете заробљеном мирном просветном особљу у клупама и машу мобилним телефонима.
Сад и мене ухвати неко безнађе.
Освежи ме боза у посластичарници испод најлепшег платана.
Одједном се нађох у једној од три добро посећене и лепо уређене кладионице. Ту људи, од малолетних до старих, насмејани, пију и нешто живо коментаришу. Расположени. Сви с времена на време бацају погледе према великим ТВ мониторима. Као да нешто лепо ишчекују и нечем се добром надају. Види им се то по лицима. Срећни! Причају о неким математичким формулама, а у то се слабо „дозивам“, па их не разумем, али баш срећни и задовољни Качаревци.
Добро је да има и таквих.
Напустим коцкарницу и закључим да, ипак, има наде.
Будим се расположен.

Пијем јутарњу кафу. Поред мене Сановник.
Хајде да се протумачим. Да видим што то моје друго ја хоће, куда ме води и шта ми поручује.
Сановник каже следеће – „Коцкарница у сну је симболично место за ризик и срећу, а срећа фаворизује оне који преузимају одређену количину ризика“.
Овај део тумачења ми се допада. Ни Фројд не би боље.
Предлажем да се комплетно особље из коцкарнице премести у Месну заједницу. Људи спремни на ризик.
Такви нам требају!

СКУП У ШИКАРИ

Присуствовао сам састанку Оснивачке скупштине групе грађана Качарева за спас овог места од даљег комуналног пропадања.  

Оснивачка скупштина, одржана је у шумици, боље рећи шикари, између Црепаје и Качарева. Ваљда због измаглице и густог шипражја на месту догађаја, ликови учесника нису баш лако препознатљиви. Све је некако било црно-бело.

После упознавања са елаборатом на чијим корицама сам, за чудо, јасно видео и прочитао наслов – Формирање Општине Качарево – сви учесници скупа подржали су овај документ и закључили да је формирање Општине, једини начин да се из Буџета Државе, Качаревцима директно врате припадајуће паре, које сада искључиво служе за комуналне и разноразне друге потребе Града Панчева.

Качареву само мрвице.

Сви говорници су у основи подржали елаборат, а сажетак свих говора се своди на реченицу – „Само на овај начин могуће је вишедеценијско заустављање комуналног назадовање Качарева“.

Десетак дрвокрадица који су побегли када су чланови Оснивачке скупштине за спас Качарева „окупирали“ шумицу код Црепајачког канала, опет се пришуњаше скупу и када су чули да ће Качарево бити општина, први су дали подршку.

„И ми ћемо да вас подржимо и нећемо више да крадемо суве гране и сечемо стабла. Ево, нисмо покварили ове палете од којих су  неки наши момци из Качарева направили клупе и сто“.

У том моменту у шикари се зачу нека тутњава и галама.

Пробудих се. 

Ларма на улици.

Дођох до прозора  и видех трактор са цистерном, који код комшије празни септичку јаму. Недуго затим ето и трактора са комуналцима како филују приколицу са кесама набреклим ђубретом. Лете кесе  у приколицу с обе стране улице. Има и промашаја па нешто осaтне и на друму.

Леп црно-бели сан и ружна јава у боји.

Знате за ону изреку – „Сео је на руду“. Тумачења ове народне умотворине је много, од: простачких, сексуалних, моралних, политичких до филозофских.

Изрека се обично односи на све оне, боље рећи на све нас, који добровољно или под принудом, брже или спорије, прихватамо нова животна правила. Нарочито она која нам нису по вољи.

Немоћни смо да се одупремо тој новој стварности, а ако, и када то покушамо, испостави се да је то било залудно трошење енергије. Зна и да се добро олупа о главу.

Због Ковид вируса ми већ више од годину дана живимо у новој свакодневици која се брзо „обогаћује“ новим ограничењима.

Непосредан повод за наше актуелне невоље је Ковид вирус. Међутим, није искључено да је вирусна пандемија само добродошла допуна неког још увек непознатог зла, које наше животе из дана у дан чини још неизвеснијим.

Све што је до јуче било дозвољено, нормално, препоручљиво, уобичајено, што се сматрало исправним и честитим, или што се могло планирати, сада је начисто пропало, или је под великим баластом сумње.

У сваком свом појавном облику ова измењена вирусна свакодневица носи у себи утеривање страха и најаву смрти.

Оптимисти кажу да ово невреме неће још дуго. Веле, да ћемо после масовне вакцинације и стицања имунитета извојевати победу над Ковидом и да ћемо се вратити нормалном животу.

Бојим се да ово није реално. Досадашња историја и искуство учи нас  да повратка на старо неће бити. У сваком случају повећаће се наше трпило и стећи ћемо навику да се послушно владамо у складу са још бројнијим животним непријатностима.

Мали су изгледи да скинемо маске. Ако и откријемо лице остаће беле линије и трагови на образима од дугог ношења.

РЕЦИМО:

-Сумњам да ће школарци ускоро поћи на редовну наставу и свакодневно уживо гледање с наставницима. Ако се то и догоди после ове спрдачине од „он лајно“ наставе, како је назива мој комшија Македонац, деца, родитељи и учитељи, биће још више слуђени. Нико ту више неће знати какву улогу има у подизању наших потомака.

-Кућни „он лајн“ рад запослених, само је потпуно разоткрио интересе власника капитала да се без ових запослених може и да је сума издатака за зараде запослених превисока, па ће се првом приликом, ослободити живог рада.

-У куповину са зембиљима све ређе ћемо ићи, јер се убрзано развија достава хране по становима и кућама. У градовима већ једу на телефонски позив или СМС поруку. Ми на селу се још, како тако, држимо и говеђу супу за недељни ручак кувамо три сата. Али и код нас су са истока стигле јефтине нудле, па ћемо брзо заборавити мирис домаће супе.

-За куповину беле технике и осталих уређаја такође не треба ићи у специјаизоване продавнице, јер и то се доставља на кућну адресу. Курирска служба ради к`о швајцарски сат.

-Свадбе се сада организују са петоро присутних: млада, младожења, кумови и матичар на дистанци. Све остало, лепо, весело и за памћење, а везано је за ову  и сличне масовне забаве, сада је у домену илегалних работа и има статус опасних корона журки.

-До скора све популарнија венчања у црквама, постају све мање привлачна.

-Новине се углавном читају електронски. Ту и тамо пред киоском можете видети понеког метузалема који деценијама купује примерак својих новина и понеки недељни магазин. Ваљда из поштовања према сопственом занату, ујутро им се придружим и ја, бивши припадник новинарске „шврљ професије“, па пазарим фришку штампу, иако сам ударне вести сазнао још синоћ. И даље се убеђујем да је ово добра навика.

-Хајде сада планирај годишњи одмор ако те је мајка родила. Какве ће регуле захтевати Грци, а какве ће нам страшне баријере наметнути браћа Црногорци.

Вучићу брате  шаљи им још вакцина па да се до јула намноже вирусна антитела и тамо и амо, па да се братски изљубимо и страх победимо.

Да се не постидимо Његоша и стихова – „Страх животу образ каља често“.