Знате за ону изреку – „Сео је на руду“. Тумачења ове народне умотворине је много, од: простачких, сексуалних, моралних, политичких до филозофских.

Изрека се обично односи на све оне, боље рећи на све нас, који добровољно или под принудом, брже или спорије, прихватамо нова животна правила. Нарочито она која нам нису по вољи.

Немоћни смо да се одупремо тој новој стварности, а ако, и када то покушамо, испостави се да је то било залудно трошење енергије. Зна и да се добро олупа о главу.

Због Ковид вируса ми већ више од годину дана живимо у новој свакодневици која се брзо „обогаћује“ новим ограничењима.

Непосредан повод за наше актуелне невоље је Ковид вирус. Међутим, није искључено да је вирусна пандемија само добродошла допуна неког још увек непознатог зла, које наше животе из дана у дан чини још неизвеснијим.

Све што је до јуче било дозвољено, нормално, препоручљиво, уобичајено, што се сматрало исправним и честитим, или што се могло планирати, сада је начисто пропало, или је под великим баластом сумње.

У сваком свом појавном облику ова измењена вирусна свакодневица носи у себи утеривање страха и најаву смрти.

Оптимисти кажу да ово невреме неће још дуго. Веле, да ћемо после масовне вакцинације и стицања имунитета извојевати победу над Ковидом и да ћемо се вратити нормалном животу.

Бојим се да ово није реално. Досадашња историја и искуство учи нас  да повратка на старо неће бити. У сваком случају повећаће се наше трпило и стећи ћемо навику да се послушно владамо у складу са још бројнијим животним непријатностима.

Мали су изгледи да скинемо маске. Ако и откријемо лице остаће беле линије и трагови на образима од дугог ношења.

РЕЦИМО:

-Сумњам да ће школарци ускоро поћи на редовну наставу и свакодневно уживо гледање с наставницима. Ако се то и догоди после ове спрдачине од „он лајно“ наставе, како је назива мој комшија Македонац, деца, родитељи и учитељи, биће још више слуђени. Нико ту више неће знати какву улогу има у подизању наших потомака.

-Кућни „он лајн“ рад запослених, само је потпуно разоткрио интересе власника капитала да се без ових запослених може и да је сума издатака за зараде запослених превисока, па ће се првом приликом, ослободити живог рада.

-У куповину са зембиљима све ређе ћемо ићи, јер се убрзано развија достава хране по становима и кућама. У градовима већ једу на телефонски позив или СМС поруку. Ми на селу се још, како тако, држимо и говеђу супу за недељни ручак кувамо три сата. Али и код нас су са истока стигле јефтине нудле, па ћемо брзо заборавити мирис домаће супе.

-За куповину беле технике и осталих уређаја такође не треба ићи у специјаизоване продавнице, јер и то се доставља на кућну адресу. Курирска служба ради к`о швајцарски сат.

-Свадбе се сада организују са петоро присутних: млада, младожења, кумови и матичар на дистанци. Све остало, лепо, весело и за памћење, а везано је за ову  и сличне масовне забаве, сада је у домену илегалних работа и има статус опасних корона журки.

-До скора све популарнија венчања у црквама, постају све мање привлачна.

-Новине се углавном читају електронски. Ту и тамо пред киоском можете видети понеког метузалема који деценијама купује примерак својих новина и понеки недељни магазин. Ваљда из поштовања према сопственом занату, ујутро им се придружим и ја, бивши припадник новинарске „шврљ професије“, па пазарим фришку штампу, иако сам ударне вести сазнао још синоћ. И даље се убеђујем да је ово добра навика.

-Хајде сада планирај годишњи одмор ако те је мајка родила. Какве ће регуле захтевати Грци, а какве ће нам страшне баријере наметнути браћа Црногорци.

Вучићу брате  шаљи им још вакцина па да се до јула намноже вирусна антитела и тамо и амо, па да се братски изљубимо и страх победимо.

Да се не постидимо Његоша и стихова – „Страх животу образ каља често“.

Закачити вирус у ово време жестоке вакцинације, дође му као да „попијете“ метак посред срца 8. маја 1945. године.

Годину дана си био толико посвећен борби, био дисциплинован и послушан медицинској струци, маскиран и вешт у сукобу са непријатељским вирусом, да би на прагу слободе и два безазлена убода у надлактицу у размаку од 21 дан, поклекао.

Идржите браћо и сестре још те три недеље. Цепите се и рецепите. Вакцинално је доба.

Јер, како каже један познати афоризам – „У говнима смо до гуше, сад је важно да не поклекнемо!“

А ми сада опет почели да клецамо. Болнице се опет муњевито пуне.

Никако да се припазимо и сви уђемо у ту једносмерну улицу и да се, како медицина каже, определимо за једну од понуђених вакцина. Све су добре и то су показали наши државни функционери који су се, за пример грађанству, вакцинисали различитим вакцинама и  као што видите, сви су живахни, глагољиви и по вас дан на телевизијама.

И даље смо у двосмерној улици – једни заврнутих рукава иду на вакцинацију, а други у дугим редовима иду да им установе да ли су фасовали вирус и ако јесу да крену пут болница, или кући са преписаним лековима.

Ове наше вирусне деобе и личе на нас. Власт је рационално одговорила и прозрела ове деобе и обавила куповину цепива са више страна, па – „Бирај аго што ти срцу драго“.

Они научно опредељени и у медицину верујући, желе да вирусу доакају вакцином. Уз мање или веће присуство страха, вакцинисање носи и неке ризике. Међутим, како ствари за сада стоје, опасности нема. Једино ће они који се нису конкретно определили које цепиво желе, мимо своје жеље, када стекну имунитет, заволети, или  балалајку, или бенџо, или ће почети да носе енеглески цилиндар, или ће да јодлују, или ће им се очи мало искосити.

Ови други који у инфовању не виде спас, опредељени су да у отвореном судару са вирусом стекну трајан имунолошки одговор на поганог вирусног непријатеља. Спремни су на витешку борбу прса у прса све до респиратора на лицу. Знам неке, нису преживели.

У део личне исповести дописујем:

Примио сам вакцину. Руску. Последица нема. Позитивне ефекте не  примећујем. Пажљиво сам гледао у шприц приликом вакцинације и колико сам приметио није било никаквих „чипића“. Не знам да ли се у реакцију на вакцину може рачунати то што док се бријем, на почетку мумлам  „Каљинку“, а на крају „Подмосковније вечера“.

Или је то можда неки мој лични багаж из прошлости.

Чекам ревакцинацију.

Понашам се!

Чим устанем проверавам чуло мириса кувајући кафу која ми и даље лепо мирише. Градиво утврђујем и са мирисом ракије. Најлакше распознајем мирис кајсије.

У фрижидеру „негујем“ намирнице од безмирисног и безукусног јефтиног паризера, до шваргле, између су алпска салама, патрљак чајне  и пар домаћих кобасица, а на доњој полици фрижидера је и бели лук.

Кад и овде утврдим „мирисно градиво“ дозвољавам жени да ми пипне чело и установи температуру. Констатује да нисам врео и да се постепено хладим.

После овог ритуала по већ деценијама наведеном распореду конзумирам поменуто иће и пића и започиње још један пандемијски дан у вакциналном добу.

На овим просторима, међу балканским народима, Србима посебно, бесмислено и ничим оправдано негује се тајна смрти. Тајна је чак и онда када се зна како је смрт уследила, ко је жртва, ко починилац, ко сведок.

Ово важи за појединачне али и масовне  смрти, попут оне генoцидне у Јасеновцу за све време трајања Другог светског рата, када су усташе Независне државе Хрватске реализовали национални, идеолошки, верски и политички пројекат искорењивања Срба, Јевреја и Рома.

О овој теми говори и недавно приказани филм „Дара из Јасеновца“, који се једном истинитом причом „дотакао“ и масовног убијања деце у једином концентрационом логору за децу у ратној Европи.

Ратни сукоби источно и западно од Дрине, а томе нас историја учи, увек су били и грађански. Ове масовне погибељи, бесмисао, дивљаштво, садизам и незамислива мржња међу људима који говоре истим језиком, обележени су скривањем истине, иако се негде у дубинама људске душе зна да ће она изаћи на видело.

Ова тајна смрти више се „негује“ међу народима где су погибељи бројније, где су стратишта пространија, јаме дубље, реке пловније, шуме гушће.

Често се оваква места страдања, са мање или више пригодним обележјима, сада називају „спомен обележја“.

Сигуран сам да је овакав  назив потекао од неког човека који је „натопљен“ идеологијом братства и јединства, вероватно имао добре и искрене помиритељске намере међу народима који су се у ратовима закрвили. Многи су искрено веровали да се бољи живот потомака може успешно градити, ако се болно, ружно и непријтно из прошлости, па и ако је реч о масовним убиствима недужних, заборави.

Али заборавити се не може. И не треба, јер ћутање и сакривање злочина ништа не може поправити. Напротив, само отвара нови круг злочина.

Наравно, не може се само идеологија бивше СФРЈ кривити за намеру да се забораве сва непочинства и клања за време Другог светског рата на простору ендехазије у којој је логор Јасеновац  само врхунац незамисливе мржње, бестијалног масовног убијања, дивљаштва и садизма.

Ова тајна смрти, као да је генетски утиснута у људе на Балкану. Овде, опет, издвајам прекодринске Србе, које је, Милорад Екмечић, наш познати историчар назвао, „остатком закланог народа“.

Јер, мало је породица западно од Дрине које се крсте са три прста које нису изгубиле бар једног члана домаћинства у Јасеновцу, али и на другим местима масовних и појединачних злочина ендехазије.

Дуго се на овим просторима чује и још увек се може чути питање – Како и где су за време Другог  светског рата страдали: деда, баба,тетка стриц, ујак, комшија… ?  

Чест одговор гласи – „Нешто (их) (је) (га) убило!“

То „нешто“, та неодређена заменица, свакако је старија од идеологије која нам је добрано помрачила ум после последњег светског рата.

То „нешто“ у основи значи – не питај, не копај, не истражуј, смири се, ћути, не љути ни себе ни друге, не соли рану, прошло је толико времена, што сада, каква корист од тога…

То „нешто“ је и нека натприродна сила,  природна катастрофа, божија воља,  ђавоља  казна и опет   закључак – Не питај.

То „нешто“ је много старије од сваке идеологије и упућује на закљуучак да се овде клало и убијало много раније.

Увек ће „нешто“ – некажњено убијати.

То „нешто“ – никада неће престати.

То „нешто“ –  је наша судбина.

Филм „Дара из Јасеновца“ је сигурно први филм који је то „нешто“, на емотиван, нимало острашћен и осветољубив начин објаснио и злочин именовао, што је једини пут наде да тако више неће бити, да ће то престати и да то није и не сме бити судбина. Ни народа, ни појединца.

Много је материјала да се сними на десетине нових филмова о Дарама из Јасеновца. Не због Оскара и других филмских признања и не због других који ће нас боље разумети.

Због нас. Само због нас, да би се сами боље разумели и да се више не би говорило – „Нешто их је убило“.

То није одговор, јер води у заборав. Води у смрт за живота!