Ја! Ево већ скоро 30 година.

Није то што сте помислили.

Грејем се, купам и кувам уз помоћ земног гаса. Уредно плаћам рачуне и мање-више, задовољан сам услугом. Пре две године, Душан Бајатовић, директор  „Србијагаса“ и ја, као индивидуални потрошач, потписали смо уговор о испорукама гаса за моје домаћинство. Од тада, нисам приметио нека побољшања ни погоршања у квалитету и количинама испорученог енергента, а ако ме сећање служи, у међувремену није било неких значајних поскупљења ни појефтињења.

Нон-стоп, и лети и зими уредно сам био „под гасом“.

Колико сам обавештен,  око десетак посто  је домаћи, а остатак, око 90 посто, цевкама преко Украјине и Мађарске, стиже гас из Русије.

Недавно се око гаса „накострешила“ и заузела борбени гард Зорана Михајловић, министарка енергетике у српској влади, запретивши да се „Србијагас“ у наредних пет месеци мора реорганизовати, тако што ће делатност дистрибуције гаса препустити другим привредним субјектима, уз напомену да „Србијагас“ више не може бити монополиста. Реорганизација је обавеза и у складу је са 3. енергетским пакетом и директивама Европске уније, којој стратешки и геополитички тежимо. Дакле, мора се у том правцу.  

Шта ћемо сад?

Хоће Зорана да развргне уговор који сам потписао са Бајатовићем.

Вели министарка, биће нам боље, јер здрава конкуренција међу дистрибутерима ће изродити тржишну утакмицу, а „туча“ међу њима неминовно ће довести до појефтињења гаса, што ће бити чиста ћар за крајњег корисника.

Ова теорија ми је позната (прва књига Марксовог „Капитала“), али се она у нашим условима не потврђује у стварности.

Ево примера из финансијске сфере, а, као што се зна, већина напочинстава везана је за новац.

Скоро све банке  у Србији су приватизоване и са већинским иностраним капиталом. Ако тражиш кредитну услугу од банке и потражиш ону са најповољнијом каматом, кад се сабереш и углавном одузмеш, схватиш да све деру клијента подједнако. Камата иста свуда, а ако је негде мања накалеме ти неки други трошак тако да ти дође на исто.

Нешто ми се јавља да ће тако бити и са гасним дистрибутерима.

Иначе, сукоб између министарке и горе поменутог Бајатовића, почео је још пре два месеца, када је Душан на састанак у Влади Србије дошао сам, без својих сарадника, а требало је да и њих поведе. Због непоштовања договора, ауторитета надлежног министарства и Владе, Зорана је уз помоћ људи из обезбеђења исшупирала Дулета из зграде извршне власти.

Од тада из „Србијагаса“ се ништа није чуло. Душко нит збори, нит ромори.

У међувремену министарка је подигла улог и заиграла још оштрије ђоном, да не кажем штиклом. Прозвала је овог  директора, да се бахати, има месечна примања преко 2 милиона динара и да нимало није емпатичан за обичан народ који пати и грца. У сваком случају јавно му је поручила да је она шеф параде у енергетици и да је њему de jure надређена.

Очигледно са de facto надређеношћу нешто шкрипи.

Дуле се и даље брани ћутањем.

У најави је озбиљан пичвајз између ова два угледника актуелне власти, који би могао да уздрма и стратешке везе са Русијом у енергетској области.

Руси су већински власник Нафтне индустрије Србије, где су за протеклих десет година робусно инвестирали (био сведок) и значајно подигли производњу сирове нафте и модернизовали рафинеријске капацитете. Управо се у Панчеву приводи крају изградња Термоелектране-топлане на гас  где је Газпром такође већински власник. Да ли случајно или намерно, али управо се приводи крају „Турски ток“, нови гасовод кроз који ће годишње пролазити 15 милијарди метара кубних земног гаса, што је шест пута више од садашње укупне годишње потрошње у Србији. Термоелектрана у Панчеву, је први енергетски капацитет који се у Србији гради за последњих 35 година. Овде ће се производити водена пара за потребе Рафинерије уз вишак електричне енергије за потребе Електропривреде Србије. Само са овим енергетским капацитетом укупна потрошња земног гаса у Србији повећаће се за 25 посто, или за око пола милијарде метара кубних гаса.

Бар што се енергетике сматра, рекло би се да су ствари у Србији кренуле по добром. Али, не лези враже, министарка и њен више „де јуре“ а мање „де факто“ директор се  завадили.

Слутим да ће два председника, Александар Вучић Државе Србије  и Ивица Дачић Народне Скупштине, „из виших државних разлога“, прекратити ову свађу својих партијских другова.

Само да то не учине неким „здравим компромисом“, тако што ће овај сукоб привремено запретати пепелом, који ће и најслабији поветарац одувати, па ћемо опет бити на истом.

Пазите, Зорана, са све фризеркама, маникиркама и педикиркама које њену фигуру чине у стоти милиметар скоцканом, тако да јој од гумених чизама до шлема на глави, како воли да се појави на градилиштима, све лепо стоји, и Дуле, са својим парама из разних бордова, надзорних и извршних одбора у Газпрому, са све брзим аутомобилима са којима из Новог Сада до Београда стиже брже него  руски воз који ће тек за годину-две запарати пругу између ова два града, нашли да се свађају.

Де факто би ваљало размислити да ово двоје напаљених угледника нашег јавног и политичког живота преузму неке друге послове.

Зорана би, с обзиром да ће са „Турским током“ гаса у Србији бити довољно, могла да се позабави како да се више од 60 посто градова и села у држави гасификује, убеди грађане да је то  економска и еколошка будућност и пронађе финансијске модалитете како ово не би било прескупо. Ако грађани ово прихвате, значи успела је, а Вучић би тада требало да је рехабилитује и врати је на задатак да изабере пар гасних  дистрибутера који су детаљно прочитали први том Марксовог „Капитала“, али да ову теорију не обогаћују неким неолибералним шпекулативним идејама, којима су сви препродавци склони.

Дуле би се фокусирао на Војводину. Лакши задатак, јер ми овдашњи смо, „више под гасом“ од осталих у Србији. Он би личним примером, од својих пара, морао нашто да донира како би се посао гасификације што успешније обавио, а тако би показао да Коларац није једини добротвор српског рода. Учини ли то, стекао би и он право да  се преко неког партијског друга, или са блиским рођаком с мајчине стране, тек да забашури презиме, бави дистрибуцијом гаса.

Бајатовића бих ослободио обавезе да за грађане Панчева донира новац, јер за сваког Панчевца који хоће да се гасификује, Град Панчево из нашег буџета, већ дарује 30 хиљада динара.

Прича се да ће сви сељани града Качарева добити поврат средстава зато што су све трошкове гасификације, од генерлног пројекта, гасне мреже по насељу, и пројеката кућних инсталација сносили сами. Коначна сума још није утврђена.

Ето видите, нисмо ни ми заборављени!

Преживесмо ову стару, вирусну, болешљиву годину и биће да је то највећи успех нас старијих, преко оних фамозних 65 година старости, који можемо уписати у животни тефтер.

Неки ће ову годину памтити јер су били заражени и вирус победили и до даљњег стекли имунитет. Већини других који су прокужени, а можда и нису, а тога нису ни свесни јер симптоматски, како кажу лекари, нису препознатљиви, остаје да и даље беже од вируса. Нисам препознатљив и ево већ десет месеци успешно се кријем.

Савета како да бегамо од короне не мањка и нико у земљи Србији не може рећи да нема могућност да о болести штошта зна. Пре ће бити да смо преинформисани и реалнија је опасност да нам се силно вирусно градиво не побрка у глави.

Када се у све оскуднијем  друштву, углавном „разређених“ рођака, или, што је чешћи случај, у телефонским разговорима са фамилијом и пријатељима, поведе реч о вирусу, морам да приметим да смо као народ по степену здравствене просвећености и медицинске науке, добрано узнапредовали. Ту смо негде при крају медицинског факултета. Апсолвенти. Још мало па ћемо и латински почети да говоримо.

Доситеј Обрадовић би сигурно био поносан на данашње Сербе који су се просветили и  узнапредовали, а он је муку мучио док је био попечитељ код Вожда Карађорђа, да своје савременике који су гладовали, једва приволи да једу кромпир, који је тих година стигао у устаничку Србију.

Сада је најважније питање како преживети предстојеће празнике, а посебно како безбедно организовати дочек Нове 2021. године. Крсна слава Свети Никола је већ проглашен за потенцијалну епидемиолошку бомбу и медицина ће за који дан сабрати утиске са свим последицама о повећаном броју заражених после николдањских породичних скупова. Слутим да ће се све невоље које нас могу задесити у последњој декади одлазеће године, натоварити на Светог Ниџу, кога ће искористити да нам припрете да будемо смерни  12 дана касније.

Како смо кренули са крсним славама, досадашњим празницима и прославама, које смо у међувремену успешно породично припитомили, не би требало ширити страх од Нове године, а још мање, у ту сврху, злорабити најчешћу крсну славу –  Светог Николаја.

Биће ово стерилан и тих дочек, без опасности и повећаних здравствених ризика.

Тргови празни, кафане замандаљене, разни клубови не раде, дућани ће имати скраћено радно време, а да заиграш коло испред апотеке или на бензинској станци опет не иде.

С друге стране, како нам је током 2020-те године све било испланирано, било би незахвално да сада показујемо самоиницијативу и да мимо државног кризног штаба смишљамо неке приватне оригиналности.

Пролете ми кроз главу слика – Пар раштрканих столова на расклапање на панчевачкој Бензинској станици „Плинара“, или код „Дејтонке“ у Београду, а леп је и простор на бензинској станици “Змај 1 и 2“ на ауто-путу.

Заседне се на пристојној удаљености друг од друга, из термоса се пије врућа ракија и вино и у глас се запева, „Иде Миле лајковачком пругом“, а пред поноћ, „Не може нам вирус ништа, јачи смо од…“.

Памтио би се овакав дочек. Било би то невиђено психолошко растерећење за наше напаћене стресне душе. Деловало би то, некако, мотивишуће. Телевизије би ово сигурно забележиле. На добар глас би дошла и Нафтна команија на чијој се локацији догодио овај инвент. Бензинска станица, слободна територија, точе се октани, пију се малигани, чује се песма. Мало ли је. Има ту и медијског маркетиншког потенцијала.

Да се, ипак, вратимо на прописани кућни дочек новог лета.

Како се државни кризни штаб за борбу против Ковида 19 није експлиците бавио празничним јеловником и како због ове ситуације разни нутриционисти сада не могу да мудрују на тему, како не треба претеривати у ићу и пићу, што су раније, у безвирусно доба, редовно чинили, слободни смо да новогодишњу софру учинимо како нам драго.

Ето слободе. Можеш да бираш шта хоћеш. Скопчано је то мало са дубином новчаника, али за четвртку прасета или јагњета, мало сармица, руске салате, неки слаткиш, коју чашицу жестине и бутељкицу две вина, ваљда ће се наћи. На искакање пампура из флаша с шампањцем баш и нисмо свикли, а пуцања и петарди ће у поноћ бити сигурно. Негде у  ходнику у ћошку ваља скрајнути и флашу расола.

Ваљаће за ујутро.

Добрано се заталасало умирање од корона вируса у овом налету. Уселили се вируси и у наше сокаке и сада имамо прилику да нам корона буде ту, поред нас, стално доступна, или како се то на српском каже – on line.

Седименти страхова се таложе у нама и ма колико да човек избегава преко мере да слуша из дана у дан све непријатније званичне информације о „учинку“ короне у земљи и иностранству: број заражених, оних који „респирирају плућа“ и оне који су престали да дишу, од ових вести  се не може побећи.

Чак и да одјавиш, запечатиш и жртвујеш понеки интересантан ТВ садржај и да престанеш да читаш штампу, срешћеш комшију који ће ти без уношења у лице, на прописаној дистанци, дојавити:

-Јеси ли чуо, однесе корона Станка?

-Он је био срчани болесник, хтедох да мало ублажим силу и значај короне.

-Да срчани, имао је и висок шећер, трокирали му мало и бубрези. Коморбитети, мој комшо, а корона само оверила, објасни ми комшија, кога је до јуче, здравство и медицинска терминологија занимала као лањски снег.

Хајд` сад ти побегни од теме!

Нема шансе. Ако се и сасвим намерно у времену од 3 до 5 поподне, евакуишем из куће, јер тада је ударно време када државни кризни штаб јавно саопштава  како нам је Ковид 19 смрсио конце за 24 минула сата, по повратку ме дочекују укућани.

-Данас 58 умрло!

Или звони телефон. Све ми је дража ова справица јер нуди бар глас родбине и познаника  као утешну награду, ако већ нису „он лајн“ у физичком смислу. Чује се ту и по која оптимистичка реч, а то божијем инсану годи.

Али и телефоном се шире лоше вести.

Ето, колико јуче, назва ме рођак и рече:

-У оном дворишту сви фасовали вирус. Било чупаво. За длаку нису мањкали.

Нема шансе да утекнеш од короне.

Недавно, скупих храброст и на ТВ-у гледам, ко боже, неко политичко надмудривање, кад тамо сви, како сада кажу, ток-шоу мудросери, који се по свему разликују, другачије мисле и мрзе се ко пас и мачка, једногласно, као за време Броза, предлажу да се бројне телевизије на другачији начин укључе у борбу против вируса и дају свој допринос. ТВ екипе са све скафандерима треба да зађу по свим болницама и да усликају последње ропце најтеже оболелих несрећника које је склептала корона, и да са овим застрашујућим приказима улију додатну и недостајућу озбиљност несавесним грађанима, који не носе маске и не перу дуго руке.

Новинари и сниматељи који су „забацили“ опрему и микрофоне  на најоптерећенијем респиратору и који би начинили нај-нај хорор видео запис са последњим кркљањем, првом приликом следовале би заслужне националне награде. 

Не спорим.

Вирус се баш лепо „забавља“ нашим животима.

Али што ми то сами досољавамо!?