Добрано се заталасало умирање од корона вируса у овом налету. Уселили се вируси и у наше сокаке и сада имамо прилику да нам корона буде ту, поред нас, стално доступна, или како се то на српском каже – on line.

Седименти страхова се таложе у нама и ма колико да човек избегава преко мере да слуша из дана у дан све непријатније званичне информације о „учинку“ короне у земљи и иностранству: број заражених, оних који „респирирају плућа“ и оне који су престали да дишу, од ових вести  се не може побећи.

Чак и да одјавиш, запечатиш и жртвујеш понеки интересантан ТВ садржај и да престанеш да читаш штампу, срешћеш комшију који ће ти без уношења у лице, на прописаној дистанци, дојавити:

-Јеси ли чуо, однесе корона Станка?

-Он је био срчани болесник, хтедох да мало ублажим силу и значај короне.

-Да срчани, имао је и висок шећер, трокирали му мало и бубрези. Коморбитети, мој комшо, а корона само оверила, објасни ми комшија, кога је до јуче, здравство и медицинска терминологија занимала као лањски снег.

Хајд` сад ти побегни од теме!

Нема шансе. Ако се и сасвим намерно у времену од 3 до 5 поподне, евакуишем из куће, јер тада је ударно време када државни кризни штаб јавно саопштава  како нам је Ковид 19 смрсио конце за 24 минула сата, по повратку ме дочекују укућани.

-Данас 58 умрло!

Или звони телефон. Све ми је дража ова справица јер нуди бар глас родбине и познаника  као утешну награду, ако већ нису „он лајн“ у физичком смислу. Чује се ту и по која оптимистичка реч, а то божијем инсану годи.

Али и телефоном се шире лоше вести.

Ето, колико јуче, назва ме рођак и рече:

-У оном дворишту сви фасовали вирус. Било чупаво. За длаку нису мањкали.

Нема шансе да утекнеш од короне.

Недавно, скупих храброст и на ТВ-у гледам, ко боже, неко политичко надмудривање, кад тамо сви, како сада кажу, ток-шоу мудросери, који се по свему разликују, другачије мисле и мрзе се ко пас и мачка, једногласно, као за време Броза, предлажу да се бројне телевизије на другачији начин укључе у борбу против вируса и дају свој допринос. ТВ екипе са све скафандерима треба да зађу по свим болницама и да усликају последње ропце најтеже оболелих несрећника које је склептала корона, и да са овим застрашујућим приказима улију додатну и недостајућу озбиљност несавесним грађанима, који не носе маске и не перу дуго руке.

Новинари и сниматељи који су „забацили“ опрему и микрофоне  на најоптерећенијем респиратору и који би начинили нај-нај хорор видео запис са последњим кркљањем, првом приликом следовале би заслужне националне награде. 

Не спорим.

Вирус се баш лепо „забавља“ нашим животима.

Али што ми то сами досољавамо!?

 „Смањити разлике између села и града!“

Вероватно од настанка градова у средњем веку, а за последњих сто година посебно, ова парола је мање-више жива и не мења се, као што се не мења ни стварност коју би она да промени.

Све је већи понор између града и ових насеобина,  за које у Уставу државе не постоји ни  име, а ми их обично зовемо – села.

Близу три милиона становника у земљи Србији живи ван градова. Наравно, они имају своје задње поште, остареле житеље, али се не зна довољно како заиста живе  и каква им се будућност пише. Каткад ову пустош дочара понеки документарни филм на ТВ-еу. Да заплачеш.

Разумем да је тешко уставно дефинисати и категорисати појам – село. Селима се називају засеоци у планинским врлетима са пар димова и исто толико баба и деда. Њихова судбина је суморна и тешко поправљива и највише ових сеоца је у источној Србији дуж границе са Бугарском и Румунијом. Леп, али већ сада, пуст крајолик.

Ту су и већа насеља са 200 до 300 душа, али и они бију агоничну битку са малим изгледима на опстанак у родном месту.

Има и села са неколко хиљада становника, а таквих је највише у Шумадији и Војводини.

У ствари у овим последњим насеобинама је највише житеља, бар 80 посто од она три милиона. Реч је о местима која су релативно близо већим градовима, али баш та близина, како године пролазе, постала је препрека и велика отежавајућа околност за какав такав развој и напредак ових насеља.

Егоизам градова их све више удаљава од елементарног развоја.

Могу ли се бар ова већа села спасити пропадања? А управо то, таворење и назадовање,  догађа им се у сваком погледу: економском, демографском, еколошком, комуналном, здравственом, образовном, културном…

Сумњам да ће многа од ових насеља опстати. Зарашће у бршљан, кровови ће се накривити и падати, нехерени димњаци ће најдуже одолевати, али самоћа ће и њих оборити.

Не треба ићи далеко да би се у ову слику уверили. У богатој Војводини, Банату посебно, зађите у некадашња весела села, од Панчева по до изнад Кикинде и  видећете ове суморне слике.

Ово је реалност и ни најмање не распирујем песимизам.

Држава каже да има решење и да ће у опоравак села уложити силне милионе и милијарде евра. Направиће све, од модерних путева, канализације до интернет мрежа у сваком насељу.

Лепо звучи, али далеко од реалности. Научна фантастика.

Како ствари сада стоје, масован повратак на село могао би се извести са много мање државних пара, такорећи бесплатно. Сеоба к селу догодиће се кад сиромаштво закуца и уђе у градове. Ово ми, сто посто, звучи реалније, него државни план.

Још ако се ово сиромаштво „уфилује“ са разним болештинама, градским смоговима, еколошким инцидентима, или епидемијама каква је ова са корона вирусом, грађани свих врста, они поносни по рођењу на асфалту и све придошлице које су заборавили на блато из кога су дошли, почели би да се враћају у завичај.

Нема им друге, морали би да скупљају гранчице по запуштеним имањима предака и да запале ватру у зарђалом и чађавом смедеревцу и загреју себе и накривљени оџак.

У почетку ће морати без топле воде, мокрог чвора, а за велику и малу нужду мораће да прикрпе пољски ВеЦе ако је опстао, или ће, кад их притера, морати, иза оронуле куће.

Ваља трагати и за неким новим иновативним решењима о смањењу овог понора између града и села. На интелектуални напор у овом смеру, посебно су подстицајна нека решења која грађани смисле.

Ево, ови код нас, у граду Панчеву, ће добар део буџета, у коме су и наше сеоске паре, употребити да наткрију зелену пијацу и да испод пијаце направе велику подземну гаражу.

Људи смишљали, пројектовали, планирали, консултовали стручњаке из земље и ЕУ и пронашли да је на листи комуналних приоритета,  њима то најважније.

Нема везе што у граду има Лидлова, Максија, Дисова, Рода, малих и великих самоуслуга, који имају одличну понуду разног воћа и поврћа.

Али у Земуну је одлична покривена пијаца. А да само знате каква је наткривена пијаца у Паризу! А тек паркинг!

Зашто и код нас, тако нешто, ноблес, не би постојало?

Тако је то кад градски моћници одређују комуналне приоритете! Ови наши све ми више личе на пијачне накупце.

У кошмару информација око америчких председничких избора, ову сам запамтио.

 „Лакше бирају туђе, него свог председника!“

Ни сам не знам зашто, али, признајем, навијао сам да „шашави“ Трамп настави да још четири године блебеће на разне светске теме, сређује ствари по Белој кући и дубокој америчкој држави, ратује са „правилно усмереним“ новинарима и медијским кућама, а највише зато што није започео ни један хуманитарни рат ради ширења демократије и људских права.

Ваљда и зато, што није наставио да нас гуши као његови претходници демократског погледа на свет. Оставио нам је мало ваздуха и пред крај владавине наговестио да би нам могао отворити још понеку плућну алвеолу. То би нам баш значило, нарочито сада у време корона вируса кад плућа највише страдају.

Није да без резерве верујем у овакве наговештаје, али за разлику од ере брачног пара Клинтон, људима у невољи, а ми смо већ деценијма у стању велике нужде, оваква обећања нешто значе. Бар, колико за утеху.

Међутим, када је почело пребројавање гласова са све америчким медијским лудилом које се прелило преко Тихог и Атланског океана, све ме је мање занимало да ли ће се Трамп, или Бајден уселити и засести на председничкој фотељи у округлом кабинету.

Почео сам да сеирим над „лепотом“  демократског изборног процеса, пажљиво слушам извештаје о резултату гласања по државама и гласању уз помоћ поштанских писама које је започело десетак дана пре самог изборног дана. Испоставило се да је у,  „за сада закљученом изборном билансу“, у десетак држава које су у завршници пресудно одлучиле ко ће бити нови САД председник, било више гласачких листића и поштанских гласачких писама, него регистрованих бирача.

Кажу победио Бајден. Стижу му честитке. Трамп то не признаје и каже да је он изабран. Водиће се судски спорови. Одлучиће Врховни суд САД.

Ма дивота.

Ово неодољиво подсећа на наш политички и изборни мурдарлук кроз минуле деценије.

Краљевина Србија, а потом и прва Југославија оставила је такође сијасет изборних марифетлука.

Џак цемента пре гласања, други после, леви опанак пре, а десни после, међустраначке свађе, брат с братом не говори, подељен народ каткад и на ивици озбиљних сукоба.

После другог светског рата било је много неписмених и гласало се са гуменим куглицама које су се убацивале у гласачке кутије – једна била за „краља и отаџбину“, а друга је припадала „народном фронту“. Ону прву кутију из „милоште“ су звали и ћорава. Бирачки одбор је био до зуба наоружан и будно је пратио ко је где убацио гумени кликер. Изнад бирачког одбора  висила је парола – „Нећемо краља, балавога балавога, хоћемо Тита, Тита, народ се пита“!

Касније смо усавршили сто постотну излазност на биралишта и исто толико гласова за „нашу ствар“.

Кад смо почели да подбацујемо и излазимо испод сто посто, онда смо могли да гласамо уместо другог лица и, један, идејно и морално политички подобан члан породице, могао је да гласа за све пунолетне укућане. Ако је којим случајем заборавио личне карте пунолетних рођака, веровало му се на реч.

Онда смо имали и некрофилски период када су и мртви гласали, а кад је човек већ ту, на бирачком списку, што да пропада глас за праведну ствар.

Шећер, уље, рибље конзерве, макароне, прашак за веш, увек су били незаменљива стимулативна потпора изборних, референдумских и сваких других провера јавног расположења овдашњег народа.

Касније, а богме и сада, за организаторе избора код нас увек постоји леп резервоарчић гласова на Косову и Метохији, који се због актуелне ситуације на КИМ накнадно броје и по правилу увек преко 90 посто гласова освоје они који расписују изборе.

Пратећи ове америчке изборе, видим да они баш копирају и користе наше пребогато искуство. Ја мислио да ми још увек сричемо демократију и да треба да се угледамо на њих, кад оно и Амери, намичу гласове преко поузданих и морално политички подобних. Методе јесу мало другачије, али реч је о нијансама. Они то раде преко поште и унапред могу да гласају. Ко боже, тамо је време новац и да се не би дангубило, региструјеш се да хоћеш да гласаш, напишеш писмо, туриш свој глас и бираш председника. И тако неколико писама од исте персоне. Још ако се сете да и мртви могу да гласају.

 Куку нама, од кога ћемо сада да учимо!