Признајте, нисте веровали!

Међу бројним, да не кажем милионским читаоцма дописнице је и наш председник, Александар Вучић.

Како знам!?

Па не би Он, оно рекао и чврсто обећао, да не чита сочиненија једног пензионера из Качарева.

Не умишљам и не дајем себи на значају, јер вероватно му сличне приче причају генерални урбанисти српских просторних планова, грађевински стручњаци, архитекте, медицинари, еколози и разни ини саветници.

Не бих ни да се мешам с том  националном памећу.

Само, ваљда се случајно подударило оно што су свакодневне потребе малог човека, о чему сам ономад у пар дописница зборио и плановима државе о којима је говорио Председник.

А рекао је, страх ме да то кажем од речи до речи, да не кажем, цитирам, јер негде ћу сигурно погрешити, па ето мени јада изненада. А шта ће ми невоље те природе у касном пубертету.

Дакле, по сећању, и зато се драматично извињавам Председнику на евентуалним непрецизностима, али нема томе ни десетак-петнаест дана, а Он је обећао да ће, осим нових инвестиција у привреду и модерних аутопутева који су већ изграђени, са новим ауто страдама премрежити уздуж и попреко на више места читаву Србију, ускоро велике паре инвестирати и у решавање комуналних проблема који тиште маленог човека и да ће се у многим насељима започети са изградњом канализационе мреже са све модерним фабрикама за пречишћавање отпадних вода и људских фекалних изнутрица. Још је рекао, парафразираћу, да у Европу без овога не можемо, јер је и еколошки услов битан критеријум како би се сврстали међ пристојан, чист и умивен свет.

Уз ова обећања поменута је и сума од неколико стотина милиона евра које је  Европа спремна да  преточи у фекалне цеви и модерне фабрике за пречишћавање  отпадних вода.

Да без ових цевки и фабрика не можемо, слушамо већ 20 и више година. И претходне власти су са највиших нивоа говориле да без великог канализационог колектора нема ни великих инвестиција.

Обрадовале су ме речи Председника.

Годе мојој сујети и сада свима који су ми говорили да пишући дописнице „пуцам у празно“, славодобитнички могу казати да сам, не на линији, већ заједно са Председником, на широком друму који пуним гасом води у бољи живот обичног малог човека.

Нема сумње ове речи Председника разумели су и новоизабрани градски кадрови у Панчеву.

Они по задатку морају да делају и скоро сам сигуран да ће се неки комунални пројекти оставити да одлеже, а неки  ускладити са оним што Председник предлаже и обећава.

Његова се не пориче.

Уосталом, шта је прече, подземна гаража, покривање сада отворене пијаце у Панчеву,  ново шеталиште поред Тамиша, пасареле преко реке, бициклистичке стазе, замена дотрајалог градског мобилијара… или ово што Председник каже.

Навијам за Председника!

Како сам раноранилац, и ако немам дугачак диктат са списком дневних кућних потрепштина, отпешачим пар минута до трговине и киоска за новине. Као и широм руралне Србије, а виђа се то и на градским терасама, тако и у Качареву, прве препознатљиве септембарске  мирисе, оплемени ајвар који се упржава на врелим плотнама у многим авлијама. Ту и тамо,  у септембру, нарочито када су лепи и сунчани дани, ове миомирисе, „оплемене“ димови са месне депоније. Ко зна, ако је дим помогао вискију, далматинском пршуту и скупоценим сиревима, можда ће обогатити и укус качаревачког ајвара и тако ћемо имати још један производ на гласу.

Нећу о ајвару, новим производима и депонијама, већ о још једном лепом обележју септембарских, а ево већ и октобарских јутара.

Кренула деца са тешким ранчевима у школу. Један део пута идемо у истом правцу према школи.

Корона вирус је изазвао другачију организацију рада, па један дан половина ђака иде у школу, а другог дана су у „кућној дигиталној учионици“.

Но и да није вируса, ђака је вишеструко мање, него у ранија времена када је по образовање и васпитање у овдашњу школу ишло и близу 200 ученика у једној генерацији. Сада се једва могу саставити три одељења са 20 првака.

Не може се то ни поредити са временом када смо у буљуцима, униформисани у плаве блузе и кецеље, заузимали читав тротоар на главној улици и размицали се само када су нам старији ишли у сусрет. Прави ђачки ешалони. А у школском дворишту као у мравињаку, смех, граја, јурњава…

Дечију грају и нешто већу гужву сада једино можемо видети у пекари где школарци купују ужину. Ако се минути ближе осмом сату, ми старији смо увиђавни, дајемо им првенство  и пожурујемо их да купе шта су наумили, како не би закаснили на час.

Посматрајући децу чини ми се да им одлазак у школу тешко пада и све мислим, да се они којим случајем питају, вероватно не би ни ишли. Опет, та иста деца на другим местима: у луна парку, рођенданским забавама у закупљеним играоницама или у кућној изведби, показују завидан ниво, каткад и вишак, стари би рекли, разуларене енергије.

Нова је пракса и да децу у школу често прате родитељи, или бабе и деде, а неке и довозе пред школска врата и ту се дуго поздрављају и љубе, као да ће и једни и други на далек и неизвестан пут. И сам сам ово радио када сам пратио унуке до вртића, забавишта и школе. Срамота ме да се разликујем од других.

На први поглед могло би се закључити да су: уз оволику љубав и пажњу, мањи број деце, боље услове рада и савремена школска учила, резултати образовног процеса и знање деце много већи него раније и да је све боље него у другим државама. Наравно, све ове школске повољности, умањујем за мањак мотивације и вишедеценијско незадовољство просветног особља због ниских зарада.

Али, ствари не стоје добро и ако је веровати вишегодишњим истраживањима, наша деца заостају и са мање знања долазе на прагове средњих школа и факултета.

Мој кум, који је пензију стекао радећи као професор у средњој школи, рече ми једном приликом.

„Да ли верујеш да многа деца која уписују средњу школу не знају таблицу множења, а о разломцима да ти и не причам. Не можеш да верујеш какав је то поражавајући осећај када уђеш у разред, нешто говориш, а гледа те 20 пари празних и незаинтересованих очију“.

Враћајући се кући са купљеним провијантом, без свраћања у кафану, или на чашицу разговора у фамилијарној атмосфери, ево мог бистрог, јутарњег одговора на горенаведени проблем.

Проблем је у недоследној примени теорије игре у школском систему. Вама је сигурно смешно шта сада овај „расходовани“  булазни и дописује, али ево мог мудровања.

Већ више од 40  година светски просветни мудраци,  који се множе и код нас, упорно се труде да од школе направе школицу-играоницу, слободну зону где ће ученици бити равноправни са учитељима, где им нико ништа, укључујући и родитеље не сме рећи реч критике, ускратити нешто, попреко их  погледати, или не дао Бог, казнити.

За ове просветне иноваторе, а неки кажу да је реч о добро плаћеној господи који су продужена рука крупног мултинационалног капитала који жели да моронизује нашу децу и оспособи их само за слабо плаћене послове.

Наравно, јавно прокламовани циљ је да се кроз овакве школске системе едукације, од деце желе створити храбре, слободномислеће личности.

Нема шта, узвишен циљ!

Невоља је што се ова узвишена стремљења не остварују у пракси, а наша деца данас, сутра и унуци, раде и радиће за ситну пару, а толико су слободни да добровољно-принудно пристају на такав статус, јер никаквог избора већ сада немају.

Данашња школица-играоница их свесрдно припрема за  овај социјални положај. Зар дуално образовање, кога сада сви хвале, није једна „алoтропска модификација“, осиромашене школе која је километрима далеко од узвишеног циља да изнедри храбре слободномислеће људе.

Где је у томе фалинка?

Најпре, свака игра има чврста правила у којој сваки учесник тачно зна своје место и улогу и, друга ствар, резултат игре се не зна унапред, он је неизвесан до краја, до последњег звиждука судије, како би се то спортски рекло.

У школици у коју наша деца иду, све је побркано. Ученици су недодирљиви и заштићени, учитељима је одузет ауторитет знања и поштовања, директори су лебдећи, негде између деце, родитеља, и својих колега, али и тренутне политичке власти која им само уз обилне изливе лојалности, гарантује ново мандатно постављење.

Како да наставник прекори дете које нешто није научило, како да му да слабу оцену, сруши га на поправни, или га обори на годину, а озбиљна и доследна примена правила игре, баш ово подразумевају. У садашњем систему то би била траума не само за дете, које би било тешко обележено у читавој генерацији (њих је мало и сви се у главу знају), а оставило би и дубок белег на читаву породицу. С друге стране, из угла родитеља, па и директора, била би то лоша препорука за учитеља, који би сигурно понео епитет ленчуге који није у стању да „усади“  мрвицу знања малобројној деци, тако да и просветари не желе себи да навлаче беду за врат и са већ увежбаним ескиважама избегавају сваки конфликт с децом, родитељима, колегама, директром и, наравно, са „понеким“ педагошким принципом.

Уствари у школи нема праве, занимљиве игре. Игре са неизвесним крајем у којој, такмичар (ђак) може победити, бити први на табели кога ће сви поштовати, играти нерешено и остати у лиги и у следећем извлачењу  (полугођу) заиграти за врх табеле, једва прећи школску годину, али и  изгубити и пасти у нижу лигу у којој је већ играо претходне године.

Сада – никад више вуковаца, одликаша и врлодобраша, који се некад без тешкоћа уписивали жељене школе и факултете, а сада падају на пријемним испитима за више школе и иду на брзометне преквалификције не би ли се дочепали неког посла на покретној индустријској траци.  

Срозали су се критеријуми. Оцене и резултати рада ученика и њихових ментора се не мере по истинским правилима игре. За та правила више није спремна ни школа, ни друштво. Породица се такође расточила, родитељи раде до касно, или су у потрази за послом, тако да децу виђају увече с пољупцем за лаку ноћ.

Живимо у занимљивом времену. Нисмо имали привилегију да живимо у досадном друштву које се лагано, неосетно, и из дана у дан мењало набоље, тако да је јединка имала времена да пуним плућима ухвати ваздух, припреми се, разлучи шта је добро а шта није, одабере прави пут и опет себи нађе сигурније и лепше животно гнездашце.

Ми смо, окрњеног плућног даха због цене ранијих историјских победа и пораза, али и сада, јурећи у нове победе, једва успевали и успевамо да опстанемо.

Загледамо ли се мало у оно шта смо и како  радили, чини ми се да нема професије, осим можда уметничких, која не би могла да направи инвенар сећања брзометних, главоболних промена и суноврата.

Ми који смо се за време радног вакта бавили свакодневним писањем, а ево сада, и повременим одашиљањем разних дописница, овде би штошта могли придодати. Новинарско списатељско искуство богато је и пребогато овом пакленом неслогом и недоследностима, које у основи почивају на оној старој пароли – “Ми градимо пругу, пруга гради нас”. Ми систем, а он нас.

Остало је много писаних трагова ове наше посвећености и пловидбе низводно, а ретко против струје. Срећа те то наше писаније мало ко чита. Иначе, лако би се дало закључити да су наше узвишене жеље за истином, подршци том времену, тим вођама, идејама, том систему, само за пар година после тога напуштене и са истим жаром смо се окретали новом систему и новим вођама. И тако у круг.

Негде прочитах да између новинарства и  капитулације личности стоји знак једнакости. У овом запажању има штофа за добро одело.

Него да не уопштавам, ево неких личних посрнућа.

Тако некако, било је то почетком 70-тих година прошлог века, био сам бруцош. Добих партијски задатак, коме се нисам противио, чак напротив, био сам поносан. Задатак је био да са Миливојем Стојчевским, добрим човеком, тада директором Основне школе “Жарко Зрењанин” у Качареву, напишем и прочитам поздравни говор поводом дочека Титове штафете. Написао сам говор, онако борбено-патриотски уз пуно младалачких обећања и, наравно, све сам то зачинио дозом патос-емоција поводом рођендана друга Тита. Сећам се да ми је Миливоје рекао да има једну важну исправку. Не би ми право и живо ме је занимало где сам омануо, а баш сам се трудио и идеолошки и емотивно. Изменио је само једну реч. Уместо мојих “ватрених” поздрава, он је убацио “пламене” поздраве. Сложио сам се да је његова реч лепша, поетичнија и у складу се општим народним  изливањем емоција поводом 25. маја. Моја  ватра је, у односу на плам, некако била припроста и више «добровољно-ватрогасна».

Прочитах то пред пуним рукометним стадионом у Качареву и добих аплауз. Порастао сам до неба. Код куће ми мајка рече, а чула је то и од других, да сам – “Право лијепо говорио”. Шта да вам кажем, беше ми лепо.

Нисмо могли да верујемо, али 1980. године умре Тито. Још пар година смо носали штафете и одлагали их у “Кућу цвећа” на Дедињу где је сахрањен. Написао сам пар текстова о дечеку и испраћају ове постхумне штафете, тражећи речи да свему томе дам неки нови смисао и виши значај. Трудио сам се све због оног мог првог говора. Није ми ишло од руке. Ту аргументоване приче није било, све је било натегнуто и интимно сам мислио да је ово бесмислено. Осим кафанских разговора са колегама, који су такође говорили да ово више нема смисла, јавно смо ћутали. Ишли смо низ матицу, нисмо смогли снаге против главне струје.

Знам приче старијих колега који су у текстовима из области полит-екномије „речито гинули“ подржавајући послератну централизацију и колективизацију, а борили се против свих облика  својина осим државне, а онда смо, 80. година прошлог века, заједно писали оде самоуправном споразумевању и друштвеном договарању као најбољем економском моделу  социјализма, који ће сигурно преузети и капиталистичке земље.

Када је већ реч о економији у последњој декади 20. века сви својински облици су Уставом  изједначени и тада смо гуслали како је, мешовита својина, најзад пронађени модел за успешну привреду.

После октобарског преврата 2000-те само приватна својина и ништа друго. Ко друкчије каже, клевеће и лаже, ретроградна је будала која ни оловку не сме држати у руци, а не још и да пише по новинама  и мути чисту капиталистичку воду.

Новинарска пловидба углавном је била низ матицу. И сада је. Само ретки су бродили против струје, и они су препознатљиви јер су судски гоњени за деликт мишљења, а каткад били и у затвору.

Шта је посреди, када смо писали и говорили истину?

Да ли утеху тражити у сервилности режимима и вођама, много већих друштвених угледника: научника, уметника, писаца,академика, професора универзитета… Ако њих глава не боли што се ми, дневна пискарала, жишкамо.

Можда и постоје безгрешни новинари. Нешто их и не познајем.

А они, посебно они, који за себе кажу да су увек писали  и говори само истину, прилични су лажови и лицемери.

Сетих се овде једне поучне приче из мог родног краја, подно Динаре.

Срете, старац дечака и упита га:

– Шта ћеш бити када порастеш!

-Бићу човек, одговори дечак.

-Тешко си одабрао, али покушај!

Нешто слично је и са новинарским послом – Тешко, безброј покушаја, са углавном  мршавим учинком.