Опраштајући се од митрополита црногорско приморског Српске православе цркве, који је сахрањен 1. новембра у Подгорици, чули смо, много лепих речи о покојнику.

Црногорци то знају да „наките“, тако да те горштачке некролог речи, изазивају изненадне титраје срца, а онда је сузи тесно у очима.

Сва заслуга за те речи, опет је Митрополитова који се овоземаљским животом и оним што је за 83 године међу нама радио, уздигао међу бесмртнике.

Он је огромну хришћанску православну духовност тако маестрално носио и спајао са великим делима и оштрим световним речима, тако да је, не остајући дужан ни једној овоземаљској, нарочито политичкој величини са ових простора, директно кресао у брк и јавно се противио, чак и благим наговештајима да би неке одлуке световне власти биле на штету обичног народа.

Када неко има овако животну мисију и чврсту симбиозу духовног и световног, Митрополит је за живота стекао и оне који га никада нису и неће разумети, бројне мрзитеље, зловољнике, фанатике, отпаднике…

Овом дописницом желим и да подсетим шта повезује Качаревце са Митрополитом Амфилохијем.

Међу више од 620 запуштених цркава, и разних сакралних објеката који су заслугом овог свештеника Српске православне цркве обновљени за скоро три деценије колико је радио у цетињском манастиру у Црној Гори, Амфилохије је, пре ове службе био Владика банатски и за време његове „владавине“, у Војводини су после Другог светског рата, подигнуте прве две нове цркве.

У  Карађорђеву и Качареву.

Темеље нашег Храма посвећеног Ћирилу и Методију, 1989. године осветио је Амфилохије и тада смо га упознали.

На молбу колега са Радио Панчева, Вест о овом догађају, сам пустио у етар, а и Танјуг је објавио кратку вест да је у Качареву почела изградња цркве.

 На тек започетом градилишту и после завршеног чина освећења темеља, тадашњи Владика банатски је, знајући да је дошао у насеље где се мештани нису могли похвалити верском посвећеношћу, самоуверено и оптимистички рекао:

„Биће то све како ваља, народ ће направити цркву, а црква људима треба“.

Тако је и било. На добрим темељима Амфилохијевим, изграђена је лепа црква од банатске цигле, коју су углавном даровали мештани Качарева.

Недуго затим одлази у родну Црну Гору. Тамо је обновио старе порушене манастире и цркве, подигао нове храмове, разгрнуо и распирио запретани православни дух у народу и уздигао се на небо.

Да су прилике дугачије, увелико би се „мастили и постили“ на крсним славама.

Зла вирусна година упалиће свећу „само“ у породичном кругу, а жито, славски колач и остале ђаконије са софре, сва је прилика, појешћемо сами.

Почетком 80. година прошлог века, почео сам у својој кући, с породицом, да  славим Светог Јована (20. јануар).

Могло би се рећи да осим сећања и прича о породичној крсној слави, што јесте саставни део духовног породичног потечења из Далматинске Загоре, о чему сам слушао од оца, слава је, у почетку, у мојој изведби, била, смерно признајем, овоземљска светковина са издашним количинама ића и пића.

Док ми је отац био жив, славски дан је, исто тако, био у знаку бољег породичног ручка. Као дечак чудио сам се зашто бoљи ручак у сред седмице, кад је то обично било само недељом, или неким празником.

Мајка би испекла погачу, вино је увек било ту, имали смо икону, али није била на видном месту и свећу нисмо палили, осим ако то мајка није у потаји урадила.

Оправдано сумњам да јесте.

Отац је био комуниста, касније и ми остали. Мајка то није била, али без обзира на наша идеолошка „застрањивања“, верно нас је  „симпатисала“.

Славски дан из детињства памтим и као кућну легализацију алкохола. Мајка никада није пила, али отац је нама, деци (брат, сестра и ја), сипао по мало вина у чашу.

„Ваља се данас попити мало вина“, говорио је, уз обавезан додатак – „Срећно, нам било! Добро вино, на камену дабогда родило“!

Временом, крсна слава, не одустајући од већ уобичајеног шарениша у облику преобилног ића и пића, све више је попримала обележја породичног духовног празника и сада је, хвалим се мало, како налажу црквени канони и обичаји уз крсну славу.

Можда је овоме придодала и једна моја службена посета црквеној општини у Панчеву почетком 90-тих година прошлог века, где сам са тадашњим протом Милованом Глоговцем имао један успешан пословни договор, који смо потом завршили уз опуштенији разговор и  ближе упознавање.

Он из Херцеговине, ја из Далмације, он старији и по годинама и по чину, па још и на његовом терену, пропитао ме је: из ког је тачно краја у Далмацији моја породица, који нам је манастир најближи, где смо крштени, коју славу славимо, долазили ли свештеник да свети водицу и сече колач, идем ли у цркву, да ли сам крстио децу…

После мојих искрених одговора, који му се сигурно нису могли допасти, а рекао сам углавном оно горе већ написано, са дозом горштачког очинског прекора, прота Милован ми рече:

„Мршав си ми православац“.

У међувремену, бар тако нескромно мислим, „подебљао сам православни дух“, али сигуран сам да то ни сада не би задовољило проту Милована, а ни најлибералније верске критеријуме цркве у којој сам крштен.

После  много година и крсних слава, која је у кући окупљала свечаре, драге госте, рођаке, кумове, пријатеље и комшије, слутим, да ми за Светог  Јована следи бољи породични ручак.

Већ сам „промашио“ Срђевдан код сестре и зета, Аранђеловдан крајње неизвестан, Св. Никола такође, а Игњатије Богоносац, као и Св. Василије и Крстовдан још су далеко.

Дакле, слава у породичној атмосфери.

Нешто се тешим да због овог вируса славе и не би личиле на ове досадашње. Углавном би се причало о болештинама и вирусима. А тога нам је преко главе.

Како год – Срећно нам било!

Са вирусом улазимо, или смо већ ушли, ђаво и кризни штаб то можда тачно знају, у нови пандемијски талас.

Досадашњи рат са Короном, према оном шта кажу наше здравствене и оне мање здраве власти, војевали смо успешно.

Сада нам ваља чинити оно што смо радили и до сада, али струка каже, да кроз овај нови талас морамо  пловити још дисциплинованије.

Дакле, маска у затвореном и отвореном простору, прање руку, дистанца и никако у групу.

Епидемиолози су рекли своје и уз мање „излете у нејасноће“, којима збуњују широке народне масе, то исто и сада причају. Помало су већ досадни, али њихова доследност, ипак, завређује поштовање.

Али ко мало шара по другим изворима који обраћују ово пандемијско време, а има нас подоста који завирујемо ту и тамо, могу се прочитати сасвим супротни савети, како се владати и борити са вирусом. Још ако баците поглед на разне друштвене мреже, тек ту влада право лудило разноразних коментара и предлога.

Знам неке пасиониране читаоце и радозналце од детињства. Срећем их често у мом све скученијем животном простору.

Неки од њих су већ крајем фебруара и почетком марта ове године носили маске и преконосирали ми што се јуначим и говорили ми да турим нос под маску.

Говорили су – „Ако ћеш ти да мреш, мри, али нас не вуци за рукав“.

Послушао сам их и ево већ седам месеци јавно живим са скривеним лицем.

Али, како год се ми маскирали, бежали од јавности и тонули у сигурну кућну анонимност где је мање ризичних вирусних опасности, што је, како неки теоретичари завера говоре, скривени и још недокучиви циљ „твораца и власника“ ове пандемије, остало је још подоста потребе за комуникацијом за коју се и сада морамо борити.

Мудри стари Грци су давно говорили да је човек „политичка животиња“, то јест политичко биће које се остварује са другим људима и без њих не може. У противном би био идиот, изоловани роб-усамљеник или бог на небесима.

Како избећи ову усамљеничку, да не кажем идиотску, позицију у времену садашњем у коју смо гурнути не нашом кривицом?

Већ су нам прилично дубоко усађене бројне кочнице у разговору и опхођењу с другима, рођацима, пријатељима, мање или више познатим људима. Човек и под маском, без обзира што се сада инсистира на бегу у анонимност, препознаје људе, радо би са њима прозборио, бар онако, с ногу, на кратко.

Ухватим себе да сада, под старе дане, не знам шта да радим, како да се владам, како да започнем разговор, коме да пружим руку, коме лакат, коме да климнем главом, махнем руком, намигнем, да неком покажем „двојку“, неког да отерам у три лепе…, дам неки знак да сам жив и да ми је до живота стало.

Подсети ме то на прве младалачке дане и муке како прићи девојци, позвати је на плес на игранци. Друге су то биле комуникационе муке. Са носталгијом их се сећам.

Ово сада је много горе. Глава је у питању, а не девојачка корпа.

Сумњам да ће се овог корона времена ико са носталгијом сећати, осим, можда оних „твораца и власника“ из теорија завера.

Има ли решења како да ово комуникацијско недоба  и отуђење, бар мало поправимо?

Изнећу мој скроман предлог, да не кажем иновацију, па нек се на одговарајућем месту размотри. Финансијску надокнаду за идеју не тражим.

Како смо ми увелико забауљали у дигитално доба, ваљало би искористити ова чудеса АЈТИ технологија и предлажем Корона семафор.

Једноставан уређај, сличан саобраћајном семафору, који би свако имао на капи, која би, попут маске сада, била обавезни саставни део гардеробе у јавности. Уз овај апрат са три лампице на батерије (зелена, жута и црвена), следовало би још неколико једноставних правила, која би, уз писано „наводило за упорабо“ и незнатну медијску подршку, грађанство брзо разумело и прихватило.

Упаљена зелена лампица на капи значила би да је лице у потпуности спремно за досадашњи, да не кажем, класичан облик дружења. То значи да је човек здрав ко дрен, да је прележао, или да је имун на вирус и било би му дозвољено да баца пет, да се шакотреса до миле воље са својим зеленим капа-пријатељима, да се грли, љуби, смеје, са све, кашљањем, подригивањем и кијањем на јавним местима. Ови „зеленаши“ би били позитиван пример за све. Ово би свим колебљивцима улило наду да се вирус може победити, да светла будућност постоји. Они би били јарко светло у тамном корона времену.

Ако је на капи упаљена жута лампица неопходна је доза опреза. „Зеленаши“ их могу поздравити како хоће, имају чак и обавезу да „жуте“ мало окураже и увере их да здравствена слобода није далеко. „Жутаћи“  међу собом могу да раде све као и „зеленаши“, да бацају „петице“, да се лактају, тапшу по раменима, али све то треба да раде са дозом обазривости док не добију зелени картон.

Црвена лампица на дигиталној капици била би на глави осталих и они би морали да се мало стрпе,  21 дан максимално, да држе дистанцу од свих осталих, баш како Кризни штаб предлаже. Када успешно прођу антивирусне тестове и два до три завлачења штапића у ноздрве, надлежни органи ће им блокирати црвено светло и дозволити, најпре употребу жутог а потом и зеленог светла на семафор капици.

Неко ће можда рећи да би ово јавно светлосно семафор-обележавање, угрозило приватност и разоткрило интиму људи и како би то било у супротности са лекарском етиком.

Мислите ви како хоћете, али ово би било добро решење. Ова „здравствено класна“ подела на „зеленаше, жутаће и црвенаше“, деловала би мотивационо на људе. Ово би изродило климу такмичења и подигло степен здравствене културе, којом се не можемо баш подичити и вирусу би брже видели леђа.

А ми би, како и приличи, наставили да се љубимо три пута, па нек пукну наши душмани.