Чули сте, од 1. јануара идуће године, пензије ће, како се то последњих дана звони са свих медијских страна, бити повећане за 5,9 одсто. У апсолутном износу, наша јануарска пензија ће у односу на садашњу, заиста бити већа за овај проценат.

Ова вест је радо дочекана, јер како анкетирани пензионери кажу, добро је док се колико-толико добија. Само да не умањују.

Међутим, правилније и тачније је да ће се пензије ускладити са „швајцарском формулом“, која српским пензионерима једном годишње гарантује усклађивање принадлежности, тако што ћемо добити половину процента повећања зарада запослених у претходној години и половину процента исказане инфлације у тој години. Раст зарада у овој години се процењује на 9, а инфлација на близу 3 посто. Дакле, усклађујемо се за 5,9 одсто.

Уколико се не догоди неко огромно економско чудо, пензије се ни убудуће неће реално повећавати. Оне ће се и даље само усклађивати применом неке формуле, ваљда поштеније од ове.

Истини за вољу и властодршци Србије проценили су да ова формула има озбиљну фалинку, на штету пензионерских примања. Ваљда ће нешто и поправити.

Реално повећање пензија код нас би постојало само уколико би раст пензија у потпуности садржао проценат једногодишње инфлације и целокупан проценат повећања зарада запослених. У овој ситуацији пензије би биле само поштено усклађене са примањима запослених. Ово би било логично, јер пензије и њихов почетни износ (прва пензија) усклађени су и у директној су зависности од зарада које смо примали док смо радили. Већа зарада, већа пензија.

Ако би баш терали мак на конац, пензије би се реално повећале само када би се повећању целокупног процента инфлације и расту зарада током године, придодао бар промил повећања, јер пензионерско усклађивање пензија догађа се  по затварању државних биланса, када је година прошла, а са пензијом увек „јуримо“ неминован раст животних трошкова током године.

Поштено говорећи, први и најважнији посао око висине пензија, требало би да буде увођење јасних елемената друштвене солидарности и подизање ниво најнижих пензија до нивоа минималне зараде (сада око 32 хиљаде динара).

Наравно, ово би било равно револуцији, повратку неким соц-комунистичким идејама, којима смо рекли збогом заувек, ово би, рецимо, тражило и примену општег колективног уговора који би важио за читаву Србију, а то значи да би сви који су у радном односу јужно од Лесковца имали, не 15 хиљада динара плату, већ 32 хиљаде, ово би нас довело у сукобе са међународним светом капитала, ово би нас удаљило од стандарда Европске уније, од капитализма кога напречац заволесмо.

Ово је, наравно, маштарија и неће се догодити и ми пензионери ћемо, како ствари сада стоје, и даље бити јавно хваљени за оно што смо радили док смо радили, за  допринос финансијској консолидацији буџета, за разумевање пречих државних и националних послова.

Дакле, да поновим, није велико повећање, већ усклађивање са „грешном формулом“.

И то швајцарском.

Опет да не будем малициозан и не подбадам актуелну власт, а ова дописница ме некако вуче к томе, не могу рећи да од 2018. године, држава и актуелни предводници, с добрим намерама, пажњом, и, зашто не рећи, с успехом, редовно исплаћују пензије и траже колико-толико поштена решења у овој области.

Избацило ме из такта ово претерано гуслање око повећања, које је уствари само „швајцарско усклађивање“.

Ствари и појаве, ипак, треба назвати правим именом. То у старту елиминише непотребну политичку демагогију, која временом води у неразумевање, а потом и у конфликте.

И то не само у овом пензионерском случају.

А варати пензионере, нудити им нетачна објашњења, или ући у конфликт с њима, није баш мудро, јер ако ништа друго, увек су у изгледу неки избори.

Старосни пресек  на 65 година и неколико месеци

За имаоце ових година, баш ова цифра је најчешће помињана овог лета због Корона вируса. Ми са преко 65 и старији од нас, у оном првом вирусном таласу били смо најугроженији и око нас су се сјатили сви: брижна држава, сам председник нам се неколико пута лично и, како само он уме, дирљиво обратио, остали политичари, лекари, имунолози, епидемиолози, писци,  глумци, песници, трговци, полицајци, а бригу су делила, да се не лажемо, и наша деца.

Сви су нам говорили да се чувамо и да смо ми најугроженија популација и на главном удару вируса.

У јеку епидемије, у страху, злу не требало, почео сам да се распитујем за неки полован респиратор. Одустао сам кад сам чуо да има много електронике и одмах сам почео вежбе нормалног дисања.

Углавном претекосмо. У међувремену, малко смо се свикли на „корона живот“ и стидљиво и на дистанци, последњих дана, започели смо са вежбањем новог зближавања са најближом својтом. Окуражио сам се и сада лагано почињем да размишљам о „редовној старости“, са све мањим утицајем вируса Корона.

Добро се држи генерација око 54-ог годишта. Живахни смо.

Међутим, када си у пензији и старост ти се свакодневно очитава пред огледалом, кад – тад појави се вишак времена, а онда ти ђаво не да мира и мисли хоће да ти оду у „мрачну рупу“, „у бунар“ у неку „мрзу“.

Нема друге него да се у оваквим приликама узинатиш, баш онако како то ми знамо (е сада нећу ни како ја хоћу), смогнеш снаге, мућнеш главом и преосталом сивом масом, подигнеш тонус и убедиш се да старост и није тако лоша и да има и своје предности.

И да видиш, можеш ту наћи и понешто ваљано.

Најпре, када смо већ  у тим годинама, живи смо, то је већ знак да смо стекли солидну основу за „стабилну старост“. Ослободили смо се мука одрастања и прошли кроз разне невоље, окалили се, а иза нас је и радни период у коме смо се, хтели-не хтели, у многим животним приликама и неприликама, морали показивати и доказивати.

Ништа од тога више не морамо. На вољу нам, можемо и овако и онако.

Као чист животни добитак можемо књижити што смо још отворених очију, јер када смо почињали да радимо, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, људи наших година тада су били реткост.

А види нас, Моравац да заиграмо.

Ако ти је „здравствени билтен“ добар, ето разлога за још једно „позитивно писање“ о старости. Овде не треба бити превише амбициозан и стално мерити крвни притисак и очекивати резултат 120 са 80, јер болештине нагризају и нас. За утеху, чувам речи од заборава мог првог уредника Стевана Мандића – Њамбе. Долазећи на посао после прележаног грипа и мог распитивања о његовом здрављу, одговорио је – „Чуј, није ни пристојно имати 55 година и бити здрав“.

А неки би хтели да и са 65 и више година имају кондицију за Олимпијаду. Молим мало реалности, то не бива.

Скок позитивног животног адреналина у старости причињавају и унуци. Још ако их имаш у распону од: пелена, јаслица, вртића, забавишта, нижих и виших разреда основне школе до факултета, па шта хоћеш више.

Примећујем такође да смо ми старији и радо виђени гости на разним слављима, од дечијих рођендана и крштења, кућних слава, до свадби. Да ли је то због наше економичности, јер поклоне уредно дајемо, а због бриге о здрављу не претерујемо у ићу и пићу и брже од осталих гостију одлазимо са дернека, враг ће га знати. У сваком случају добијамо осмех домаћина и када долазимо и када одлазимо, драго и нама што смо неког даровали и све то годи и нама времешним.

Ако којим случајем у старости успеш и да се „финансијски затвориш“ до следеће пензије, то је такође разлог за задовољство и трајање. Ово није лако, али минули живот нас је подучио и овој гимнастици. Уосталом са пензијом, ма колика да је, човек и не може да се бави комплетном економијом, која подразумева стално повећање прихода и контролу потрошње. Како од повећања прихода нема ништа, остаје само друга половина пензионерске економске науке – креши трошкове, или народски речено – Сеци уши, крпи дупе.

Сећање на прошле деценије, лако  може одвести у „бунар“, а за кукњаву и „мрачења“ увек ћеш наћи јако врело у деценијама иза нас. Али  ово сећање такође може да буде и старачки оптимистички стимуланс, јер сада са више разумевања, искуства и мудрости, па ако хоћете и опроста, можеш гледати на сопствена посрнућа и успоне током живота. У младости си морао да се свакодневно тучеш са животним невољама, а ни онда ни сада није препоручљиво да кривиш друге за сопствене неуспехе, јер би ослобађајући себе одговорности,  само губио време и удаљавао се од, колико-толико пристојног живота.

Али из прошлости се може ишчупати и нешто лепо, па бацај мисли на ту страну.

Ето, зар ових неколко животних ситуација нису довољне за скок старачког оптимизма.

Личи то помало на оног несрећника који пада са небодера и оптимистички теши себе и каже – Ако сам без последица пропао ових 65 спратова, ваљда ће бити све у реду и са преостала три.

Не бих да мрачим, али у развојном комуналном погледу за нас Качаревце нису у изгледу бољи дани.

Суштинских промена у начину владања и трошењу пара из буџета Града Панчева у односу на стару градску екипу, чији је рад оцењен одличном оценом, неће бити. Ми који се упињемо и тражимо другачију и поштенију расподелу буџетских, а то значи и наших пара, немамо  се чему добром надати у наредне четири године.

Комуналне потребе Качареваца, сва је прилика, неће бити тема за одборнике Скупштине Града и новоформирану извршну власт. Понекад се упитам знају ли они и где је Качарево, колико су пута били овде код нас и да ли су уопште некад и били.

Ако је за утеху, у видокругу нису ни остала насељена места. Остало нам је да се ухватимо у коло и весело заплачемо  – „Јесте ли ми род сирочићи мали“.

Мандат почиње, а опет нема ни плана, ни пројеката, ни новца који би подигао ниво комуналног живота у Качареву. Дакле, ни „к“ од канализације, ни „п“ од поправке Спортске хале, ни „х“ од хигијенског изношења смећа, ни „з“ од здравствене заштите  примерене човеку, ни „а“ од, „б“ од, „в“ од…

Заборављени у свемиру. Ма, јок, локална амнезија, градска егоистичка брљока и кома са продуженим 30 годишњим трајањем.

 А где ће се новци из градског буџета утрошити.

Оних 50 милиона евра, колико ће проћи кроз градску касу  ове године.

Е  то се зна, ту су пројекти, ту су стратешки планови и тактичке разраде истих, ту су креативне идеје за 21. дигитални век.

Како пише „Панчевац“, позивајући се на високопозиционираног члана СНС, наше паре ћемо трошити за: развој  северне индустријске зоне и помоћи добродошлим и дуго ишчекиваним богатим иностраним улагачима, за Општу болницу и коначан завршетак зграде за Јавно здравље , па за нови пројекат уређења тамишког кеја, ту је и јавно-приватно партнерство ради пројектовања, реконструкције и одржавања путне инфраструктуре, за нову станоградњу на Стрелишту са све новим дечијим вртићем, па еколошка едукативна акција „Засадимо дрво“, па још мало градске едукације о збрињавању кабастог отпада, па још једно приватно-јавно партнерство ради изградње нове аутобуске станице код започете а незавршене хале „Багремар“. Вероватно приватно-јавно партнерство и за садашњу зграду и локацију постојеће аутобуске станице.

Не знам зашто, али оволика пажња на јавно-приватно партнерство све ми више личи на  систем рада – „Џеки муљафте“, где ће се токови новца  у колоплету јавног и приватног, тако вешто замрсити да ће отицати и тамо и овамо, а највише у приватне џепове.

Трошећи и наше паре, високопозиционирани члан владајуће партије, ни једном речју није поменуо комуналне потребе ни за једно место сем Панчева, осим што је обећао да ће кроз јавно-приватно партнерство, Град обезбедити, да ће и сеоска јавно-комунална предузећа имати додатну помоћ у сређивању и изградњи локалних путева.

Имаћемо локалне и атарске путеве равне ко писта.

Ето нама радости.