Блокадерски перформанс, ту и тамо, још траје. Сада је актуелна блокада РТС-а. Све што се збивало са друштвено политичком кризом, а тиче се највише скоро читавог просветног система у Србији, догодило се у фебруару ове године. Већ тада су улоге биле јасно подељене.

Иако студентска и остала младалачка енергија још није потпуно угасла, јасно је било да се иза ње крију: ректори, декани, професори и наставници факултета, средњих и основних школа. Део опозиционих партија се такође добрано самоулупао, од „биберијаде и бакљаде“ у српској Скупштини до потоњих покушаја да у појединим градовима, општинама и селима, неуспешно покушају да  уместо постојећих органа власти, устоличе некакве зборове и пленуме. Дефинитивно је пропао и захтев за формирањем прелазне, или експертске Владе, па смо у међувремену добили и реконструисану Владу са новим Председником.

Актуелна власт је остала доследна одлуци, да на насилне методе, кршење закона и остале  анархичне изливе протестаната, не користи полицијску репресију. Дакле, и даље без „пендрека спаса“. Да ли за овај „полицијски пацифизам“ постоје и неки неизговорени јаки државни разлози, мораћемо да сачекамо, али факат је да Србија још није „у васер ваги“ .

Мрцварење и живот у неизвесности још је ту око нас. Живот нам је попут лика у огледалу. Лево је десно, десно лево. Слуђени смо животом у инверзији. Боримо се за рад институција, а на делу показујемо да их уопште не поштујемо, неправдом смо за правду, не правом за право, лажима смо за истину, очигледним пороцима смо против елементарне васпитаности и пристојности, сопственом слободом потиремо слободу оних поред нас…

У овој чудној инверзији нико ништа није добио. Сви смо изгубили. Можда смо богатији за још једно мучно срицање демократије на српски начин. Читај – Залудно трошење енергије.

Све оно што нам се догодило и још се догађа, наш народ је скупио у једну приземну, али тачну мудрост – „Ко с` децом спава упишан устаје“!

Ако би кватификовали степен уринарних флека, најгоре су прошли челни људи универзитета и факултета. Пали су у моралном, професионалном, васпитном и  педагошком смислу, па се ваља запитати да ли ти људи треба да остану где су сада!? Наравно, ово се не односи на све наставнике, већ искључиво на оне који још увек „спавају са децом“.

Студенти, посебно они у блокадама, такође ће трпети последице, али млади су, брзо се пресвлаче, а из свега што су доживели могу извући и корисне поуке. Уосталом они се увек могу изговорити „влажним сновима“.

Без обзира на смиривање тензија у друштву, што актуелној власти тренутно иде у прилог и њени гласноговорници би могли да пролуфтирају панталоне. Накупило се и ту много флека. Ако не окрену ћурак како треба, неће дочекати свечано отварање светске изложбе за две године (ЕКСПО).

Кад год одлуче да „свиралу за појас задену“ и деблокирају сада „затворене факултетске дућане“, студенти би требало да добро размисле и подробно анализирају српску стварност са којом су се суочили у овом „зимском међусеместру“. Ово искуство може им бити од веће користи него силна теорија и све практичне вежбе које се изводе на факултетима, посебно оним друштвених наука.

Ван факултетских аула и семинара, на терену, студенти су, шетајући у реалном свету, остављајући за трен виртуелну стварност у којој млади данас највише обитавају, боље могли упознати: интелектуалце политичко-оперативног типа, односно актуелну власт, имали су прилику да на делу виде (не)моћ интелектуалне политичке опозиције, а кроз анонимну и конспиративну коресподенцију могли су боље проценити и своје професоре и менторе са највишим универзитетским звањима. Успут, шетајући од града до града, могли су сами да стекну објективнију слику о степену  народне подршке њима и њиховим захтевима. Са жуљевима на ногама  и рукама не морају да верују ни домаћој ни иностраној телевизији, а да „лајкаче, хејтере и шероваче“  на друштвеним мрежама читају без вишка емоција.

Студенти имају довољно материјала и чињеница за решавање дилема – стати или наставити, куда и како даље?    

Поштено судите о свим типовима интелигенције и осталим случајним и намерним умешачима у актуелну српску свакодневицу, али увек имајте на уму, да ћете, колико сутра и ви бити у једној групи интелектуалаца. Сасвим сигурно, један број вас ће управљати овом земљом, неке ваше колеге ће међу опоненте власти у некој новој опозицији, а понеко ће се окитити и највишим академским звањима, остаће на факултету и образовати вашу децу, а сасвим сигурно биће ту и наш народ, који ће са оштријим критеријумима мерити учинак свих властодржаца и давати им поверење, надам се на, искључиво,  демократским изборима.

Да ли ће, рецимо, за  двадесет година  актуелна власт  имати најтежу „мешину грехова“, као што је носи и садашња, а решава их само у изнудици, брзином рањеног пужа? Хоће, јер грехови и  грешке увек најпре иду на рабош власти, али се не сме заборави и све добро што једна владајућа гарнитура уради, а ова се има и чиме похвалити. Да ли ће наша опозициона интелигенција бити успешнија од садашње? Да – јер ће добро разумети да су ови данашњи све радили како не треба. Хоће ли  будући професори, бити мудрији, храбрији и поштенији према својим студентима? Хоће, само ако превазиђу, већ јавно уочене мане својих некадашњих ментора. То не би требало да буде велики проблем за ову генерацију студената, јер садашњи академци  овакве професоре који се скривају иза својих студената,  треба да превазиђу за  три копља  у професионалном, а посебно у моралном погледу. Част појединцима са академским титулама, који отворено говоре и поштено  износе своје мишљење. 

Са практичним искуством које су студенти стекли у „непланираном зимском семестру“ ваљало би да се што пре посвете уџбеницима, обавезној и проширеној литератури и да опосле студије. То је за њих најбољи излаз из свих дилема.

У противном, не би ваљало да обећавајући белег једне генерације, која је спремна да се жртвује за добро свих, што одавно није виђено у Србији, нагризу разне дилеме, појединачни или политички партијски интереси. Нова револуција, преврати и пучеви сада нам нису потребни. Актуелној власти послат је други „жути картон“. До „црвеног картона“ треба да стигнемо само преко избора. 

Власти сте рекли све што треба, дистанца од ваших професорчића, за које сте доста урадили, не би била на одмет, као и од српске политичке опозиције рециклиране од остатака петооктобарске револуције, која од сопствених интереса не види ништа  друго, а ваљало би се клонити и „добрих услуга“ из иностранства, јер то су увек били Данајски дарови.

Дакле, дилеме не би требало да разједају. Поскидајте катанце и широм отворите амфитеатре. У противном могло би се завршити као у поучној причи о Буридановом магарцу, који скапава од глади, јер није знао са ког пласта ће јести исто сено.

Хоће ли блокадерске и протестне шетње са  захтевима сроченим у слоган, „пумпај, пумпај незадовољство“, довести до општенационалне и општедруштвене подршке и солидарности, на чему се ради и што би  у крајњем требало да изазове експлозију, слом и неславни крах актуелне власти, што страсно пропагирају и дижу у небеса: студенти, универзитетски професори, такозвани независни медији и сада притајена српска опозиција, или ће, стратегија –  „пумпај, пумпај“, спласнути и издувати се?

Студентска побуна, пленуми који о свему одлучују, блокаде саобраћаја, шетње од ћошка до ћошка, од моста до моста, а сада и од града до града, помало ме подсећају на методологију партизанског рата од 1941. до 1945. године у Југославији.

Суштина партизанског рата своди се на то да он води ка победи, само ако идеје револуције што фанатичније прихвати најшири круг присталица, спремних да за то гину. За идеологе партизанског покрета, што веће страдање и жртве, ма колико то апсурдно изгледало, подизали су прокламоване револуционарне идеје у неслућене висине. Томе су такође посебну пажњу поклањали ондашњи пленуми, разни политички комесари и агитпропови.

 Идеје су онда биле: слобода, борба без компромиса против страних и домаћих издајника, правда, социјална једнакост, одговорност, морална чистота, братство и јединство… Слични захтеви су и данас предмет окупљања и шетања које испостављају студенти.

Иначе, у ратној партизанској пракси која је узроковала милионске жртве, мало ко је погинуо из Врховног Штаба Народно ослободилачке војске. Главнина Врховног штаба увек се успешно извлачила из непријатељских обруча, али, зато су масовно гинули обични борци. На  територијама где се могло дуже боравити, Врховни штаб је: негде правио Републику, негде пленумски заседао, закључивао и доносио историјске одлуке, а негде формирао нове пролетерске бригаде, јер су старе уништене, бранећи Главнину Врховног штаба. Бежећи на нове територије, на онима које је Главнина напустила, народ је масовно страдао или у својим кућама или у збеговима. Тако је било у свих 7 офанзива (боље рећи дефанзива), од битке на Кадињачи, до Сремског фронта.

Истина на Сутјесци је рањен и друг Тито. На основу „истините легенде“ спасио га је његов верни пас Лукс, немачки овчар. Ваљда у знак сећања на Лукса у данима слободе и доживотне владавине, Тито је заволео пудлице. Пре пар недеља и у Новом Саду је на протесту страдала једна куца, а окупљени грађани су јој сутрадан исказали пијетет и посветили 16. минут ћутње.

 На срећу, на садашњим протестима изостају велике жртве и погибељи. А, није да се не призивају од стране незадовољника. Тако би им добро дошла нека „крвава брљока“ сметеног режима. То би разгорело, помало угасли плам и енергију „пумпај, пумпај“ револуционарне стратегије. Крвава слика у реалности оправдала би све, крваву руку као симбол крволочне власти и дала би нову снагу незадовољству и зато – пумпај, пумпај док негде и нешто не  експлодира. Било шта, само да пукне. Актуелна политичка власт је свесна ове опасности и, рекло би се, прибојава се оваквог сценарија и пажљиво се консолидује.

Наравно, по много чему се и разликује  „партизанско шетање“, углавном, кроз Србију и Босну, за време Другог светског рата у окупираној и распарчаној земљи у којој је буктао грађански рат и извршен геноцид над српским народом и садашњих студентских шетњи кроз Србију. Партизане је носио знатно већи идеолошки фанатизам. Битна разлика је у легитимисању инспиратора и носилаца идеје о ширењу стратегије – „пумпај, пумпај“ незадовољство. У жељи да се то представи као самоникли, спонтани бунт изневереног народа, као инспиратори се јављају: пленумски студенти, иза њих се крију неки професори, наставници, учитељи, „успаљени родитељи“ са малолетном децом, прикривена политичка опозиција, а ако се крене трагом новца, онда су то разне невладине организације са запада које су у потаји празниле своје фондове финансирајући ову обојену револуцију.

За партизане се зна, Комунистичка партија на челу са Титом су легитимни, а потом и легални победници оне револуције. Они су се на почетку разоткрили.

У последње време, читам по друштвеним мрежама да треба наставити са анонимношћу носилаца идеја о садашњим протестима. Додуше студентски пленуми више нису добар  назив и предлаже се да то треба да буду, „анонимни агрегати“. Јер, нико не сме да се идентификује именом и презименом, а ако се неко јавно огласи, може да преноси само усаглшени став „анонимног агрегата“.

Једна од бројних дефиниција слободе је била је да је Слобода – спозната нужност. „Анонимни агрегати“ кажу да Слобода нема границе и зато пумпај-пумпај док не експлодира.