Хоће ли блокадерске и протестне шетње са  захтевима сроченим у слоган, „пумпај, пумпај незадовољство“, довести до општенационалне и општедруштвене подршке и солидарности, на чему се ради и што би  у крајњем требало да изазове експлозију, слом и неславни крах актуелне власти, што страсно пропагирају и дижу у небеса: студенти, универзитетски професори, такозвани независни медији и сада притајена српска опозиција, или ће, стратегија –  „пумпај, пумпај“, спласнути и издувати се?

Студентска побуна, пленуми који о свему одлучују, блокаде саобраћаја, шетње од ћошка до ћошка, од моста до моста, а сада и од града до града, помало ме подсећају на методологију партизанског рата од 1941. до 1945. године у Југославији.

Суштина партизанског рата своди се на то да он води ка победи, само ако идеје револуције што фанатичније прихвати најшири круг присталица, спремних да за то гину. За идеологе партизанског покрета, што веће страдање и жртве, ма колико то апсурдно изгледало, подизали су прокламоване револуционарне идеје у неслућене висине. Томе су такође посебну пажњу поклањали ондашњи пленуми, разни политички комесари и агитпропови.

 Идеје су онда биле: слобода, борба без компромиса против страних и домаћих издајника, правда, социјална једнакост, одговорност, морална чистота, братство и јединство… Слични захтеви су и данас предмет окупљања и шетања које испостављају студенти.

Иначе, у ратној партизанској пракси која је узроковала милионске жртве, мало ко је погинуо из Врховног Штаба Народно ослободилачке војске. Главнина Врховног штаба увек се успешно извлачила из непријатељских обруча, али, зато су масовно гинули обични борци. На  територијама где се могло дуже боравити, Врховни штаб је: негде правио Републику, негде пленумски заседао, закључивао и доносио историјске одлуке, а негде формирао нове пролетерске бригаде, јер су старе уништене, бранећи Главнину Врховног штаба. Бежећи на нове територије, на онима које је Главнина напустила, народ је масовно страдао или у својим кућама или у збеговима. Тако је било у свих 7 офанзива (боље рећи дефанзива), од битке на Кадињачи, до Сремског фронта.

Истина на Сутјесци је рањен и друг Тито. На основу „истините легенде“ спасио га је његов верни пас Лукс, немачки овчар. Ваљда у знак сећања на Лукса у данима слободе и доживотне владавине, Тито је заволео пудлице. Пре пар недеља и у Новом Саду је на протесту страдала једна куца, а окупљени грађани су јој сутрадан исказали пијетет и посветили 16. минут ћутње.

 На срећу, на садашњим протестима изостају велике жртве и погибељи. А, није да се не призивају од стране незадовољника. Тако би им добро дошла нека „крвава брљока“ сметеног режима. То би разгорело, помало угасли плам и енергију „пумпај, пумпај“ револуционарне стратегије. Крвава слика у реалности оправдала би све, крваву руку као симбол крволочне власти и дала би нову снагу незадовољству и зато – пумпај, пумпај док негде и нешто не  експлодира. Било шта, само да пукне. Актуелна политичка власт је свесна ове опасности и, рекло би се, прибојава се оваквог сценарија и пажљиво се консолидује.

Наравно, по много чему се и разликује  „партизанско шетање“, углавном, кроз Србију и Босну, за време Другог светског рата у окупираној и распарчаној земљи у којој је буктао грађански рат и извршен геноцид над српским народом и садашњих студентских шетњи кроз Србију. Партизане је носио знатно већи идеолошки фанатизам. Битна разлика је у легитимисању инспиратора и носилаца идеје о ширењу стратегије – „пумпај, пумпај“ незадовољство. У жељи да се то представи као самоникли, спонтани бунт изневереног народа, као инспиратори се јављају: пленумски студенти, иза њих се крију неки професори, наставници, учитељи, „успаљени родитељи“ са малолетном децом, прикривена политичка опозиција, а ако се крене трагом новца, онда су то разне невладине организације са запада које су у потаји празниле своје фондове финансирајући ову обојену револуцију.

За партизане се зна, Комунистичка партија на челу са Титом су легитимни, а потом и легални победници оне револуције. Они су се на почетку разоткрили.

У последње време, читам по друштвеним мрежама да треба наставити са анонимношћу носилаца идеја о садашњим протестима. Додуше студентски пленуми више нису добар  назив и предлаже се да то треба да буду, „анонимни агрегати“. Јер, нико не сме да се идентификује именом и презименом, а ако се неко јавно огласи, може да преноси само усаглшени став „анонимног агрегата“.

Једна од бројних дефиниција слободе је била је да је Слобода – спозната нужност. „Анонимни агрегати“ кажу да Слобода нема границе и зато пумпај-пумпај док не експлодира.

Гледајући и слушајући шта се збива са нама и око нас у овим блокадним временима, када свако прича своју причу, а за аргументе других и не хаје и где дијалога нема, није тешко приметити да се највећа концентрација мржње и искључивости сместила у сфери правно-политичке надградње, дакле у средњем пресеку друштва. Србија је због овога у раскораку, а између страна у спору је море неразумевања. Читав образовни систем се љуља. Чак су и деца у вртићима постали  таоци ове мржње.

У економској основи српског друштва, људи су збуњени и уплашени, али обављају своје редовне послове. Врх идејне и духовне сфере друштва још мерка „ком ће се царству приклонити“.

Разобручена мржња куља из самозваних независних луксембуршких медија који на све начине покушавају да ангажују што више грађана на страну против власти. Душтвене мреже су преплављене разним подметачинама и једних и других, али „независни“ предњаче за три копља. Они који се још не изјашњавају и ћуте, подвргнути су критици „домаћих неодвисних медија“ и сваком би хтели да туре бар пиштаљку у уста, ако већ не говоре или не лајкују  за „праву“ ствар. У ту сврху, свака реч против власти, а нарочито против Председника државе (то се додатно бодује), коју изговоре: ректори, декани, професори, наставници, глумци, режисери, сценаристи, ТВ водитељи, родитељи деце, звани и названи гости итд.  подижу се на ниво генијалности. Наравно, студенти као иницијатори демонстрација и блокада, постали су предмет култног обожавања. Овакво идлопоклонство помало личи на библијску причу о златном телету.

Сва ова збивања у земљи могу се посматрати и као судар теорије и праксе. Ово се пре свега односи на студентски поглед и разумевање  стварности Србије која је, теоретски посматрано, у дебелом нескладу са оним што свакодневно виде у  стварном животу. Речи које су данас најчешће у оптицају су: слобода, право, правда, правна држава, солидарност, рад институција, у српској пракси, поштено говорећи, заиста су далеко од теоријских постулата о овим појмовима. Опет, треба и то знати, да склад између онога што је записано на папиру и како је у реалности нигде није достигнут. Тога нема ни у најразвијенијим демократијама. Иронија је да је овај несклад, нарочито сада у светским превирањима, највидљивији управо у земљама које су до јуче биле узори демократије и светионици слободе и правде.

Верујем да професори на факултетима и те како добро знају да објасне овај несклад, али изгледа да су ову лекцију прескочили. Биће да им није ни одговарало да ову лекцију са млађим колегама подробније анализирају. Слутим да ће се на крају испоставити да су студенти, ипак, били продужена рука својих професора. Ово ни најмање не умањује њихово знање, памет и енергију да се обрачунају са друштвеним неправдама. Више говори о њиховим професорима. Коначно, несклад између нормативних решења и стварног живота  неће се решити, ако се у овај српски расцеп који је дубок, помињу и истичу искључиво ружни делови свакодневице. Последњих недеља, професори су у медијским наступима у тај раскол мржње  товарили све како би доказали да је наша реалност дошла до доњих слојева пакла. За то су коришћене све наше несреће, од поплава у Обреновцу, пад хеликоптера, време короне, злочини у Рибникару, Орашју и Дубони, све до трагедије на новосадској железничкој станици.

За време комунистичког времена, када сам био студент, професори, права, социологије, политичке науке, економије, упоредних политичких система, са посебном пажњом су објашњавали баш овај несклад. Циљ сваке генерације је да се  „судар“ нормативног и стварног у друштву што је могуће више смањи. Сигуран сам да је ова иницијална каписла „запалила“ и данашње студенте. То их је мотивисало да крену у акцију. Ово што чине је вредно похвале, али  од провидног уздизања њих и њихових захтева до култа и идолопоклонства, суденти морају сами да се дистанцирају.

Са овим у вези још један лични академски наук од пре пола века. Професор др Јован Ђорђевиђ (предавао и на Сорбони) говорећи о различитим политичким системима је рекао  (парафразирам) –„Нема, не постоји, политички систем који доноси срећу свима, јер и у најригиднијим дрштвеним уређењима било је и има срећних људи, као што и у најлибералнијим системима има много несрећних људи. Раскорак између нормативног и стварног у  политичким системима  ће увек постојати, а борба за праведније друштво у коме се лакше дише и већи број људи брже долази до, правде, слободе и  личне среће је идеал у који свака генерација мора уградити део себе“.

Студенти управо то показују и на добром су путу. Опослили су добар део задатака, а  сад је на носиоцима правно-политичких послова у држави да покажу шта знају и да бар за педаљ смање тензије и мржњу.

Председник је  у обиласку Србије. Ревизија. Кренуо је од малих општина на југу. Одлична идеја. Поздрављам. Храбро. Хоће да чује обичан народ.

Борац је председник. Не да оно што је добро учињено у последњих десет година, а ваљан је и да се надбада са онима који не знају ни шта ће са собом, а још мање знају шта ће са „крезавим српским народом“ и Србијом у успону.

Пошао је у ревизију у овом „блокадерском времену“ у коме студенти са својим знањем и енергијом захтевају све и одједном, (што младости и приличи), док њихови уважени професори и „крем“ наше интелигенције (умало не  написах  без наводника) са лакованим ципелама и кристално белим зубима у правилном низу, терцирају својим ђацима. Истурају њихову лепоту, младост, моралну чистоту, љубав, домишљатост, енергију, планове… Користе их за све оно што они немају и не могу ништа паметно да учине, али могу да сметају и коче. Могу да нас врате у ружну прошлост коју су баш они креирали и добрано јој допринели. За „крезави народ“, који они у дубини душе презиру,  њихова лепа прошлост, народу је ружна до бола. У тој прошлости, ничим заслужено, имали су све што пожеле. Они би да то време сада опет претворе у стварност и такву будућност  само за себе прижељкују.

О ревизорским пословима

Кад дође на ред северна српска покрајина, Јужни Банат рецимо, Град Панчево на пример – како општина у Панчеву нема (Град је све и сја), предлажем да, зарад тачног увида у комунално стање ствари на терену, председник зађе у месне заједнице. Има их девет. То су мања или већа издвојена насеља. Немам права да га зовем у име свих, али властан сам да га позовем у Качарево, једно од највећих градских насеља, које жели да буде  комунално напредније, уређеније, чистије. Тим поводом смо и основали, Удружења грађана – Качарево општина.

Има нас који желимо да Качарево у организационом смислу постане општина. То не тражимо зато што нам је стало да функција и фотеља. Отворено кажемо, то тражимо због пара. Буџетких пара које нам у свакој поштеној расподели и припадају. Припадају зато што у Качареву као насељу градског типа живи преко 6 хиљада становника, више од 3 хиљаде је запослених, а са пензионерима је близу 5 хиљаде  грађана који учествују у стварању буџета државе. Израчуајте Председниче, то ви радите добро, имате и оне лепа табеле, колико ми доприносимо државној каси. Знате да је буџет Града, коме као пасторче припадамо, 100 милиона евра на годишњем нивоу. Качаревци од тога добију само 7 милиона динара, или око 80 хиљада евра за годину дана. Са овим парама, сложићете се, нема планског комуналног развоја. Нема ни канализације, ни уређене депоније смећа, нема ни чистог ваздуха, ни квалитетније здравствене заштите, ни спортских клубова… Има само фингираног комуналног развоја. Упитајте нас, ко је за то одговоран?

Бићу ироничан и искрен. Процените има ли више ироније или поштења, у овоме што ћу рећи. Прижељкујемо више корупције у нашем месту, јер корупције има тамо где је више пара. У Качареву нема велике корупције, али нам је преко главе ситног јајарења између Града Панчева и неких наших приоритетних и стварих комуналних потреба.

Добро дошли у Качарево!

О пендреку спаса

Многе усијане и „мудре“ малоивеликосрпске главе отворено су тражиле да се држава силом супротстави и спречи студенте и разне животно оцвале, сујетне и искомплексиране незадовољнике који блокирају улице и раскрснице у већим градовима. Говорили су и љутито предлагали да пендрек мора да ради. Упоређивали су то са Европом, којој тежимо, где полиција без обзира на разлог демонстрирања бије и пребија и младо и старо, прска сузавцем и воденим топовима и пуца гумени мецима.

Код нас је, на упорно инсистирање Председника, пендрек остао у футроли.

Није било пенрека спаса, који су организатори протеста управо прижељкивали. А да је пендрек радио, то би био највећи поклон баш њима. А тек медијима из Луксенбурга. Како би то они „хумано“ обрадили у својим медијским срцепарајућим извештајима. Било би оно – „наше студенте, младост,  те небрушене и брушене дијаманте наше српске душе и светле будућности, хапсе, пребијају и у окове стављају“.  Врхунац би сигурно били овакви наслови –  „Вучић и Курти браћа рођена“, „ Подједнако туку и бију Србе“ „Бије Курти, ал` бије и Вучић“, „Диктатура и тиранија се показала у пуној суровости“…

Овог пута држава са полицијом који трпи понижавања од представника опозиције, осталих блокадера и демонстраната показала је снагу трпељивости и велику мудрост. Вучић је показао да разуме студента и да је спреман да их заштити и чува. Пружена је и рука за разговор са њима. Тада је послета и порука Србима са Косова и Метохије да издрже тортуру насилника који их убија и прогања. Бољи дани ће стићи. Европи  је послата порука да је Србија земља којој је стало до мира и напретка својих грађана.

 Блокадери раде и даље свој посао, полиција није ни замахнула пендреком, истрпели су разна понижења, а ево сада обезбеђује скупове демонстраната и блокадиста. Тако и треба. Сопствени грађани се не пендрече. У овој причи држава Србија мора истрајати.