Качарево за годину дана за сопствене комуналне потребе не досегне ни четвртину дневнe буџетскe порцијe Панчева.

Расподелом буџета града Панчева за идући годину, Качарево није ни поменуто. Неће добити ништа, до, како би рекао наш народ,  шупаљ нос до очију.

У градском буџету за идућу годину на располагању ће бити око 100 милиона евра, а више од 97 посто ових средстава утрошиће се за потребе Панчева. За Качарево нула.

Узгред, оваква расподела  буџета у градској Скупштини изгласана је скоро једногласно. Градски финансијски егоизам подржала су 144 одборника, три су била против и један уздржан. Надам се да је бар неко од одборника из Качарева бар био уздржан, али сумња ми је већа од наде.

Живимо у времену када је новац постао мера за све. Могао бих наћи стотине разлога зашто ово није добро, међутим, када се ради о свакодневном реалном животу, конкретним пословима у комуналној сфери, онда је расподела заједничког новца ( буџет је управо то) – посао који  тражи знање, стручно планирање, поштење и добру вољу, оних који о тим средствима одлучују.

У Панчеву у органима градске власти не седе људи које красе овe особине. Хиљадама километара су далеко од овога и то показују већ деценијама уназад. Нема аргумената за овај себичлук, а најмање га могу покрити и ублажити некаква политичка и идеолошка демагогија. Једноставно речено то су лажи и злоупотребе заједничких пара.

Током идуће године Град ће за сопствене потребе трошити више од 8,3 милиона евра месечно, или 280 хиљада евра дневно. Овакав буџет, славодобитнички је оценио Александар Стевановић, градоначелник Панчева, као „стабилан и развојни што омогућује  да се настави са политиком континуитета“.

 Континуитет о коме говори градоначелник је погубан за Качаревце.

Kоме та стабилност, развојност и континуитет одговарају. Зар је могуће да Качарево за годину дана за сопствене комуналне потребе не досегне ни четвртину дневнe буџетскe порцијe Панчева.

Драги Качаревци, пред нама је још једна, већ виђена година. Биће пара за језеро, филтере за биваторијум, још неке ситнице које ће се искукати вучењем за рукаве уважених градских отаца. Озбиљних комуналних планова за развој Качарева нема ни у наговештају.

Надам се да ће бити пара за шрафове на клацкалицама репарираног дечијег игралишта у  центру Качарева. Не би ваљало да се расклимају.

Молио бих за још једно овакво игралиште. Можда мало веће. За одрасле. Нек се види комунални напредак Качарева. То нам је најпотребније.

На тобоган, па на љуљашку и де се клацкамо.  

Драги Качаревци,

имате ли и ви утисак да ми живимо у нама најближем граду Панчеву, коме, као Месна заједница  припадамо територијално и организационо, а да је Град према нама баш-баш мрзовољан.

Није Град према нама мрске воље што смо: комунално мусави, што се Качаревом шире отровни смрадови из септичких јама, што нам депонија смећа одузима кисеоник, што нас даве „миомириси“ са оближње фарме свиња, што због паса луталица и старо и младо вежба скок у вис, не би ли ушли у продавницу, школу, пошту, здравствену станицу, што су улице неуредне, што је гробље запуштено, што, што… Ма не, то је наша, и само наша невоља. Град то не дотиче. Кад би се наш град због овога љутио, био би самокритачан, осећао би се одговодним за јадно комунално стање Качарева. Овакви какви смо, њима највише одговарамо.

Зашто ли је то тако?

Град мрску вољу навуче на своје лице само када се ми осмелимо и затражимо да се започне са решавањем поменутих „комуналних ситница“ Качарева. Истина, ти наши захтеви нису ни чести, ни довољно гласни, ни јединствени, тако да их Град не узима озбиљно. То је наша мука и на овоме морамо озбиљно размислити и добрано порадити. Јер, за сада су довољна лажна градска обећања, све лепша од лепших, да нас смире. Невероватно, али успева им. Њихове лажи побеђују реалност у којој живимо. Исход очекиван. Од озбиљног комуналног посла за сада нема ништа. Овако је већ десетинама година.

Како су нам лажна обећања дојадила и како представници градске власти у широком луку заобилазе Качарево и наше приоритетне комуналне потребе, ми подигосмо улог (не сви, нажалост, неколико десетина нас) и затражисмо да Качарево добије статус општине, па ћемо сами да се позабавимо сопственим мукама.

То никако, са презиром дочекује Град овај предлог. 

Ми опет кажемо – Ако не може у овој фази комуналне свести Града и Качарева (а ниска је и код једних и других) да се Качарево статусно подигне на ниво општине, затражисмо више пара за капиталне инвестиције, плански развој  и пројекте у Качареву са све одлукама Градске скупштине и осталих градских институција. Ако не можемо ми, нека то ураде они из Града. Коначно, у садашњој расподели послова, Град и јесте одговоран за  комунални развој нашег места, јер и ми смо сада део Града.

Уосталом у градском буџету, који ће ове године премашити суму од 100 милиона евра, су и наше паре. У односу на оно што у буџет уложимо ми добијама скоро десет пута мање пара него што би требало.

Међутим, када само поменеш буџетске паре за наше комуналне потребе, градска мрска воља се претвара у бес иза којег се може очекивати само освета „ градске империје незахвалном сељачком плебсу“.

Мало комотније размишљам и домислио сам овако. Град који статусно нема општине у свом саставу и не може бити другачији од Панчева какво је сада. Градови без општина су осуђени на комунални егоизам, а Панчево је баш такав град. У потпуности му одговара стање какво је сада. Ништа не треба мењати. Ако нешто тражи и ма колико да су захтеви оправдани, нарушава градску идилу, а то је озбиљан прекршај, јерес.

Град, треба и то казати, по садашњим позитивним прописима и нема никакву чврсту обавезу да буде добре воље према нама. Може мрзовољно да нас гледа колико хоће. Садашњи закони, који су стари неколико деценија и који су са последњим нормативним променама од месних заједница створили несложна певачка друштва без икакве економске моћи и елементарног слуха и смисла за комунални развој, за Град су легалан изговор да у Качареву и не мора и не треба да било шта комунално инвестира. У свакодневном животу за овакав однос градске власти према Качареву, дајемо им за право и ми Качаревци, својом неслогом и ћутањем.

Могу ли економски резултати на нивоу државе који евидентно постоје, а о чему се свакодневно медијски бучно пева, сакрити, скренути поглед, или поништити све  очигледније комунално пропадање нас доле.

Како ви реагујете на економске успехе наше државе? Какве емоције и какве мисаоне сигнале шаље ваш мозак када се поведе прича о: новоизграђеним стотинама километара ауто-путева, о брзим железничким пругама до Новог Сада, ускоро до Суботице, за пар година до Ниша? Шта вам прострују кроз срце и главу када видите многе стране инвестиције и подигнуте фабрике у којима раде наши потомци? Шта вам значи кад друштвени бруто доходак прелази 4 посто годишње, кад су финансије стабилне, успешно инвестирамо и сервисирамо сва дуговања, укључујући и погрешна улагања свих претходних властодржаца земље Србије? Ту су и нови стадиони, биће их још, следи и ЕКСПО, који ће како кажу, препородити земљу. У здравство се непрестано финансира, граде се нове болнице, обнављају старе и прибавља најсавременија медицинска опрема. Следи и еколошко рударење  за ретким сировинама и минералима. Ускоро нећемо моћи и без нуклеарки, јер треба намакнути много више електричне енергије за разјапљена уста дигитализоване привреде и све захтевнијих грађана. Расту  и плате запослених и пензије, каткад реално, чешће само номинано, али, мерећи животни стандард и ако је реч о свакодневном живљењу, ово су године са најмање егзистенцијалних проблема од почетка овог столећа.

Искрено, на све ово нисам равнодушан. Ово су непорециви резултати. Штошта од ових економских бољитака, унапређења и модерних грађевинских и комуналних решења иза којих стоји Држава Србија као главни инвеститор, сам видео и користио. Државни, или наш, буџетски динар није бачен залуд. У односу на све претходне власти, укључујући и онај соц- комунистички период када смо „сви морали да будемо срећни и весели“, ово је здрава промена. Само злонамерни би ово могли да оповргавају. Да, то је успешан план државе, или како воле да кажу апологете овог политичког тренутка, успешна реализација развојних визија Александра Вучића, председника.

Сада се намеће логично питање, могу ли економски резултати на нивоу државе који евидентно постоје, а о чему се свакодневно медијски бучно пева, сакрити, скренути поглед, или поништити све  очигледнијим комуналним пропадањем нас доле?

Питање је на месту, јер за потпуну успешност  једног целовитог економско-политичког концепта, неизоставно је потребан склад, или  равнотежа моћи и равномеран развој, укључујући и комнални напредак, али читавог друштва. Јер, управо се то тиче нас смртника. Нажалост, баш ово је изостало у годинама државних економских успеха. Овде бих могао, да нађем на десетине разлога и оправдања из угла државе на тему зашто постоји ова несразмера. Али то се може чути и видети сваки дан чим „отворите тв“.

Чињеница је да се овај концепт наставља и да смо ми доле, последњи у низу. Колико ће то трајати тешко је предвидети, а очито је да наша стварност одудара од онога што се догађа на нивоу државе. Овдашњи неуспеси, не могу се сакрити успесима, тамо далеко, иако у властитој земљи. Провалија је велика.

Дубок је кањон и у Граду Панчеву, чија смо ми месна заједница. Качарево је у односу на Панчево у минусу у сваком погледу: финансијском, комуналном, образовном, здравственом, еколошком, спортском, културном … У свим областима или, тапкамо на нивоу од пре 3 деценије, или назадујемо, што је чешће.

Све се то догађа када је буџет Града Панчева од ребаланса до ребаланса све рекорднији. Ближи се суми од 100 милиона евра на годишњем нивоу. Срамота је рећи и написати колико се издваја за потребе Качарева – око 70 хиљада евра на годишњем нивоу.

Упитајмо се – Где су те буџетске паре? Где се инвестирају, где су пројекти, где се граде капиталне комуналне инвестиције у Панчеву, Качареву, негде другде? Где?

Резултати  утрошка државног буџета су видљиви. У Панчеву, Качареву посебно, тешка помрчина!