Гледам ону светлећу рекламу у центру – „Ја волим Качарево“. Та „вриштећа порука“ која би у нама требало да пробуди уснули локал-патриотизам, да не кажем љубав према месту живљења, много више ме усмерава на размишљање у сасвим другом правцу. Све бежећи од песимизма и малодушности, закључујем да је Качарево све неудобније и непријатније место за живот.

Локал-патриотизам више везујем за генерацију наших очева и ону рођену око 50-тих година прошлог века. Из садашњег угла, рекао бих да је то време одлучних и храбрих људи, који зарад комуналног развоја Качарева, и удубности живота, нису жалили на лични динар за заједничку кућу. Нисам присталица „географских љубави“, али сам помало поносан и носталгичан сећајући се тог времена, моба, заврнутих рукава и комшијске слоге. Наравно, свестан сам, тако више не може.

Времена су се променила. Живимо већ у трећој држави по реду. Променио се политички и економски систем. Сада смо у капитализму. Уз сиромаштво које је уследило и нешто више економске стабилности и опоравка у последњој декади, новац је, како и приличи садашњем систему вредности, искључива мера за све. Ко га има, како-тако живи и преживљава, а ко нема, тавори у немаштини и беди. То је сурово, али истинито.

Када појединца, породицу, људе у неком насељу, одвојите, ускратите им право на новац, онда живот замире. То се управо догађа Качареву већ више деценија. Рекламни позиви на локал-патриотизам и љубав, ту много не помажу.

Напротив, уме гадно да „иритира живац“. Нарочито кад се удруже комуналне невоље: запали се депонија, засмрди фарма свиња, излије сепптичка јама…

У садашњем времену најбесчаснији су они који кажу да новац није потребан и да то није проблем. Управо овакве речи чуо сам на скуповима наших суграђана. Нарочито у почетку када је ескалирао проблем са смрадовима са Алмексове фарме свиња. Наравно, ово су чули и градски оци у Панчеву и одмах су пригрлили ове качаревачке волонтере. Дошли су им ко кец на банку. Чувари градског буџета, где су и наше паре, које већ годинама не стижу за планске комуналне инвестиције у Качареву, закључише – Ови нам требају, не траже паре, не помињу буџет, не помињу и не траже капиталне комуналне инвестиције.

Поновићу и сада.

У Качареву се ништа од капиталног комуналног значаја не може урадити без новца. И то, новца из буџета Града, где су и наше паре. Инвестиције морају бити планске са свом пратећом законском документацијом. Град бежи од овога, јер да заиста жели да ради на комуналном развоју Качарева, ми би смо у децембру сваке године, када се усваја буџет за наредну годину, знали конкретно шта, колико и када ће се у Качареву инвестирати. То се већ више деценија није догодило.

Када смо основали Удружење грађна – Качарево општина, утврдили смо листу краткорочних и дугорочних комуналних послова. И тада и сада, свесни смо да је статусна промена од месне заједнице до општине, далако. Али оно што се може и мора урадити већ сада, тиче се преузимања свих обавеза које се односе на  развоја Качарева од стране Панчева. Комунална политика је потпуно у њиховим рукама. Ми смо сада део Града који је законски одговоран и за комунални развој Качарева. Међутим, наш Град је неодговоран.

Ко данас каже да се комунални проблеми могу решити без новца, не живи у реалном свету. Ко у свакој прилици не тражи новац од Града, не ради за интересе овог места. Ко не тражи средства из буџета Панчева, с разлогом сумњам, плаћен је за ћутање и саучесник је у комуналном таворењу Качарева.

Имамо и ми еколошку причу, али за њу нико не мари!

Ови „зелено леви“, што домаћи, што невладини и инострани фактори, преко друштвених мрежа и телевизија, непрестано зову да се придружимо против рударења литијума у околини Лознице. Осим неколицине еколошки „напаљених“,  нисам приметио да Качаревци љубе и позитивно реагују на ове позиве. Углавном не диване о овој теми. Ћуте.

Када неко не одговара на овакве и сличне еколошке позиве и прозивке, обично се коментарише да ти људи још немају развијену свест о потреби очувања здраве животне средине.

О нивоу свести не могу да судим. Немам вагу за мерење свести и подсвести, али поуздано могу да кажем да се Качаревци у читавој овој еколошкој причи, која се са различитим политичким талогом издиже на национални ниво, понашају сасвим очекивано. Свикли смо на различите свакодневне комуналне невоље у месту живљења, па на збивања  око јадарита и литијума, гледамо као на „еколошки смрдљив сир“. Нама овде нису потребна експертска, независна и научна објашњења да уклавиримо о чему се ради. Јер, сва еколошка свест Качареваца, ма колика да је, обитава у сфери све несношљивије комуналне, или еколошке реалности. Имамо и ми своје еко-адуте, али за то нико не мари.

Ми већ деценијама газимо по говнима. Нема канализације. Умрежени смо септичким јамама десет пута боље него интернетом. Тражили, хтели као грађани да финансијски учествујемо, започели инвестицију, не ваља пројект, обуставили, затрпали до тада уложене паре и ником ништа… Тражимо и сада. Град Панчево, обећава и лаже. Крајњи резултат – еколошки смо затровали земљиште по коме ходамо и загадили подземне токове воде.

Нешто више од три деценије пунимо нелегалну депонију комуналним и сваким другим смећем, обогаћујући је стрвинама четвороножних животиња и угинулом пернатом живином. Тражили и тражимо да се обезбеди еколошко изношење и збрињавање отпада. Град Панчево, опет, обећава и лаже. Резултат – додатно смо затровали тло, али и ваздух, јер дивље депоније, осим смрада, имају чудне особине да се пале и самозапаљују.

Уназад годину-две, са Алмексове фарме свиња имамо  још један „органски смрдљиви аромат“ на бази амонијака. Овај објекат у који се може сместити око 10 хиљада товљеника практично је саставни део насеља. Повремено смрди за десетку у читавом месту. Како је суграђанима уз саму фарму то само они знају. Углавном, прозори им никад нису отворени. Грађани протествовали, захтевали хитно решење, а потом и забрану рада и затварање фарме, али „амонијачни  аромати“ су и даље у ваздуху.

Богу да захвалимо што немамо реку, јер и од ње би, захваљујући „брижном“ Граду, направили каљугу.

Све се некако уротило против Качареваца.

Крајње незванично, а само тако се и информишемо, чух да ће „канализација кренути“ 2027. године, а и депонијом смећа, Град ће се баш тада, озбиљније позабавити.

Опет ће о нашим комуналним невољама одлучивати пред изборе! Не ваља нам работа! Лош тајминг. Лако и много се обећа, а од посла ништа.

О свињама са фарме, за сада, ништа конкретно.

Нешто мислим да не треба протествовати ни против „фарме-аромата“. Јер, почеће да нас убеђују како је све то за наше добро. Јер како да се бунимо против свиња, а овамо имамо Сланинијаду, престижну туристичку манифестацију у славу њеног величанства свиње.

Стварно, не би ваљало да се дичимо туризмом, а без сопствених свиња. Лоше то некако звучи. Ништа без домаћих свиња.

Хоће ли бити више инвестиција по нашим сокацима после недавно одржаних избора, или ће се локални гласови и комуналне потребе, по ко зна који пут, угушити вишим државним разлозима?

На недавно завршеним изборима, локал је помогао националној власти. Исказао је апсолутну подршку и локални интереси су, без остатка, стали под окриље централне власти. Све политичке партије које творе власт на нивоу државе, уз неке пребеге из  опозиције и још неке, на брзину склепане странке и удружења, у наредне четири године дуваће у исту тикву у локалу.

Хоће ли се за ову велику локалну подршку,  национална, покрајинска, и градска  власт, одужити, нама доле? Хоће ли бити више инвестиција по нашим сокацима, или ће се локални гласови и комуналне потребе, по ко зна који пут, угушити вишим државним разлозима?

У свакодневном животу, биће као и до сада. Недавни избори на локалу  донели су нам још четири године, „статус квоа“. Пред изборе смо се наслушали  многих фаличних обећања. Све то сада тоне у заборав, а у фокусу су капиталне инвестиције од националног значаја. Њихов значај и шири интереси засењују све и неутралишу све насушне комуналне потребе, тамо неких локалаца који бунцају о канализацији, дивљим депонијама, лошем здравству и којечему другом из ружне комуналне свакодневице.

О овим темама, неће се много причати ни у панчевачком парламенту ни у извршној власти. Нема ни ко. Од некадашња четири одборника из Качарева у Скупштини града, сва је прилика, да ће књига сада пасти само на једног.

Дакле, окренемо ли се према представницима Града и нашим суграђанима који ће тамо с времена на време ходити и представљати наше интересе, очекују нас лажна обећања филована са похвалама како је у Качареву  све лепо, како из дана у дан све више напредујемо. Ту ће се наћи и гомила качаревачких „корисних идиота“, који ће зарад свог личног интерешчића, ићи низ длаку очајној комуналној политици Панчева према Качареву. Исход је познат – ништа од великих комуналних инвестиција! Већ три деценије све исто! Назадујемо и даље!

У Удружења грађана – Качарево општина, нисмо успели да  са нашим идејама и програмом досегнемо до самосталне изборне листе на недавним локалним изборима. Истина, нуђено нам је да будемо део неких политичких партија и Удружења грађана. Били смо у дилеми, али понуду нисмо прихватили, јер смо проценли да би у садашњој изборној утакмици изгубили суштину наших захтева. Национално је поразило све локално. Све оно зашто се као Удружење грађана залажемо, „утопило“ би се у лошу градску комуналну политку према Качареву, која ће се, сасвим извесно, наставити. Да смо то учинили и приклонили се уз једне или друге, били би саучесници даљег пропадања нашег места.

Сигурни смо да је наш програм са краткорачним и дугорочним задацима добар. Усмерен је ка приоритетним комуналним потребма и за Качарево је то најбољи начин да кренемо стазом сталног комуналног развоја. Да поновимо по ко зна који пут, да се до овог циља може стићи само уз много веће инвестирање новца из градског буџета. Никада не треба да заборавимо да тамо леже и наше, качаревачке паре, које сада неко други користи за своје потребе.

Опет потпуно смо свесни, да су: идеје, пројекти, програми, ма колико били добри, далеко од успеха, ако не обезбеде подршку већине  наших суграђана. Објективно, ми ту подршку сада нисмо имали. Срећом, избори у Србији су честа појава!