Како сам раноранилац, и ако немам дугачак диктат са списком дневних кућних потрепштина, отпешачим пар минута до трговине и киоска за новине. Као и широм руралне Србије, а виђа се то и на градским терасама, тако и у Качареву, прве препознатљиве септембарске мирисе, оплемени ајвар који се упржава на врелим плотнама у многим авлијама. Ту и тамо, у септембру, нарочито када су лепи и сунчани дани, ове миомирисе, „оплемене“ димови са месне депоније. Ко зна, ако је дим помогао вискију, далматинском пршуту и скупоценим сиревима, можда ће обогатити и укус качаревачког ајвара и тако ћемо имати још један производ на гласу.
Нећу о ајвару, новим производима и депонијама, већ о још једном лепом обележју септембарских, а ево већ и октобарских јутара.
Кренула деца са тешким ранчевима у школу. Један део пута идемо у истом правцу према школи.
Корона вирус је изазвао другачију организацију рада, па један дан половина ђака иде у школу, а другог дана су у „кућној дигиталној учионици“.
Но и да није вируса, ђака је вишеструко мање, него у ранија времена када је по образовање и васпитање у овдашњу школу ишло и близу 200 ученика у једној генерацији. Сада се једва могу саставити три одељења са 20 првака.
Не може се то ни поредити са временом када смо у буљуцима, униформисани у плаве блузе и кецеље, заузимали читав тротоар на главној улици и размицали се само када су нам старији ишли у сусрет. Прави ђачки ешалони. А у школском дворишту као у мравињаку, смех, граја, јурњава…
Дечију грају и нешто већу гужву сада једино можемо видети у пекари где школарци купују ужину. Ако се минути ближе осмом сату, ми старији смо увиђавни, дајемо им првенство и пожурујемо их да купе шта су наумили, како не би закаснили на час.
Посматрајући децу чини ми се да им одлазак у школу тешко пада и све мислим, да се они којим случајем питају, вероватно не би ни ишли. Опет, та иста деца на другим местима: у луна парку, рођенданским забавама у закупљеним играоницама или у кућној изведби, показују завидан ниво, каткад и вишак, стари би рекли, разуларене енергије.
Нова је пракса и да децу у школу често прате родитељи, или бабе и деде, а неке и довозе пред школска врата и ту се дуго поздрављају и љубе, као да ће и једни и други на далек и неизвестан пут. И сам сам ово радио када сам пратио унуке до вртића, забавишта и школе. Срамота ме да се разликујем од других.
На први поглед могло би се закључити да су: уз оволику љубав и пажњу, мањи број деце, боље услове рада и савремена школска учила, резултати образовног процеса и знање деце много већи него раније и да је све боље него у другим државама. Наравно, све ове школске повољности, умањујем за мањак мотивације и вишедеценијско незадовољство просветног особља због ниских зарада.
Али, ствари не стоје добро и ако је веровати вишегодишњим истраживањима, наша деца заостају и са мање знања долазе на прагове средњих школа и факултета.
Мој кум, који је пензију стекао радећи као професор у средњој школи, рече ми једном приликом.
„Да ли верујеш да многа деца која уписују средњу школу не знају таблицу множења, а о разломцима да ти и не причам. Не можеш да верујеш какав је то поражавајући осећај када уђеш у разред, нешто говориш, а гледа те 20 пари празних и незаинтересованих очију“.
Враћајући се кући са купљеним провијантом, без свраћања у кафану, или на чашицу разговора у фамилијарној атмосфери, ево мог бистрог, јутарњег одговора на горенаведени проблем.
Проблем је у недоследној примени теорије игре у школском систему. Вама је сигурно смешно шта сада овај „расходовани“ булазни и дописује, али ево мог мудровања.
Већ више од 40 година светски просветни мудраци, који се множе и код нас, упорно се труде да од школе направе школицу-играоницу, слободну зону где ће ученици бити равноправни са учитељима, где им нико ништа, укључујући и родитеље не сме рећи реч критике, ускратити нешто, попреко их погледати, или не дао Бог, казнити.
За ове просветне иноваторе, а неки кажу да је реч о добро плаћеној господи који су продужена рука крупног мултинационалног капитала који жели да моронизује нашу децу и оспособи их само за слабо плаћене послове.
Наравно, јавно прокламовани циљ је да се кроз овакве школске системе едукације, од деце желе створити храбре, слободномислеће личности.
Нема шта, узвишен циљ!
Невоља је што се ова узвишена стремљења не остварују у пракси, а наша деца данас, сутра и унуци, раде и радиће за ситну пару, а толико су слободни да добровољно-принудно пристају на такав статус, јер никаквог избора већ сада немају.
Данашња школица-играоница их свесрдно припрема за овај социјални положај. Зар дуално образовање, кога сада сви хвале, није једна „алoтропска модификација“, осиромашене школе која је километрима далеко од узвишеног циља да изнедри храбре слободномислеће људе.
Где је у томе фалинка?
Најпре, свака игра има чврста правила у којој сваки учесник тачно зна своје место и улогу и, друга ствар, резултат игре се не зна унапред, он је неизвесан до краја, до последњег звиждука судије, како би се то спортски рекло.
У школици у коју наша деца иду, све је побркано. Ученици су недодирљиви и заштићени, учитељима је одузет ауторитет знања и поштовања, директори су лебдећи, негде између деце, родитеља, и својих колега, али и тренутне политичке власти која им само уз обилне изливе лојалности, гарантује ново мандатно постављење.
Како да наставник прекори дете које нешто није научило, како да му да слабу оцену, сруши га на поправни, или га обори на годину, а озбиљна и доследна примена правила игре, баш ово подразумевају. У садашњем систему то би била траума не само за дете, које би било тешко обележено у читавој генерацији (њих је мало и сви се у главу знају), а оставило би и дубок белег на читаву породицу. С друге стране, из угла родитеља, па и директора, била би то лоша препорука за учитеља, који би сигурно понео епитет ленчуге који није у стању да „усади“ мрвицу знања малобројној деци, тако да и просветари не желе себи да навлаче беду за врат и са већ увежбаним ескиважама избегавају сваки конфликт с децом, родитељима, колегама, директром и, наравно, са „понеким“ педагошким принципом.
Уствари у школи нема праве, занимљиве игре. Игре са неизвесним крајем у којој, такмичар (ђак) може победити, бити први на табели кога ће сви поштовати, играти нерешено и остати у лиги и у следећем извлачењу (полугођу) заиграти за врх табеле, једва прећи школску годину, али и изгубити и пасти у нижу лигу у којој је већ играо претходне године.
Сада – никад више вуковаца, одликаша и врлодобраша, који се некад без тешкоћа уписивали жељене школе и факултете, а сада падају на пријемним испитима за више школе и иду на брзометне преквалификције не би ли се дочепали неког посла на покретној индустријској траци.
Срозали су се критеријуми. Оцене и резултати рада ученика и њихових ментора се не мере по истинским правилима игре. За та правила више није спремна ни школа, ни друштво. Породица се такође расточила, родитељи раде до касно, или су у потрази за послом, тако да децу виђају увече с пољупцем за лаку ноћ.