Гледам ону светлећу рекламу у центру – „Ја волим Качарево“. Та „вриштећа порука“ која би у нама требало да пробуди уснули локал-патриотизам, да не кажем љубав према месту живљења, много више ме усмерава на размишљање у сасвим другом правцу. Све бежећи од песимизма и малодушности, закључујем да је Качарево све неудобније и непријатније место за живот.
Локал-патриотизам више везујем за генерацију наших очева и ону рођену око 50-тих година прошлог века. Из садашњег угла, рекао бих да је то време одлучних и храбрих људи, који зарад комуналног развоја Качарева, и удубности живота, нису жалили на лични динар за заједничку кућу. Нисам присталица „географских љубави“, али сам помало поносан и носталгичан сећајући се тог времена, моба, заврнутих рукава и комшијске слоге. Наравно, свестан сам, тако више не може.
Времена су се променила. Живимо већ у трећој држави по реду. Променио се политички и економски систем. Сада смо у капитализму. Уз сиромаштво које је уследило и нешто више економске стабилности и опоравка у последњој декади, новац је, како и приличи садашњем систему вредности, искључива мера за све. Ко га има, како-тако живи и преживљава, а ко нема, тавори у немаштини и беди. То је сурово, али истинито.
Када појединца, породицу, људе у неком насељу, одвојите, ускратите им право на новац, онда живот замире. То се управо догађа Качареву већ више деценија. Рекламни позиви на локал-патриотизам и љубав, ту много не помажу.
Напротив, уме гадно да „иритира живац“. Нарочито кад се удруже комуналне невоље: запали се депонија, засмрди фарма свиња, излије сепптичка јама…
У садашњем времену најбесчаснији су они који кажу да новац није потребан и да то није проблем. Управо овакве речи чуо сам на скуповима наших суграђана. Нарочито у почетку када је ескалирао проблем са смрадовима са Алмексове фарме свиња. Наравно, ово су чули и градски оци у Панчеву и одмах су пригрлили ове качаревачке волонтере. Дошли су им ко кец на банку. Чувари градског буџета, где су и наше паре, које већ годинама не стижу за планске комуналне инвестиције у Качареву, закључише – Ови нам требају, не траже паре, не помињу буџет, не помињу и не траже капиталне комуналне инвестиције.
Поновићу и сада.
У Качареву се ништа од капиталног комуналног значаја не може урадити без новца. И то, новца из буџета Града, где су и наше паре. Инвестиције морају бити планске са свом пратећом законском документацијом. Град бежи од овога, јер да заиста жели да ради на комуналном развоју Качарева, ми би смо у децембру сваке године, када се усваја буџет за наредну годину, знали конкретно шта, колико и када ће се у Качареву инвестирати. То се већ више деценија није догодило.
Када смо основали Удружење грађна – Качарево општина, утврдили смо листу краткорочних и дугорочних комуналних послова. И тада и сада, свесни смо да је статусна промена од месне заједнице до општине, далако. Али оно што се може и мора урадити већ сада, тиче се преузимања свих обавеза које се односе на развоја Качарева од стране Панчева. Комунална политика је потпуно у њиховим рукама. Ми смо сада део Града који је законски одговоран и за комунални развој Качарева. Међутим, наш Град је неодговоран.
Ко данас каже да се комунални проблеми могу решити без новца, не живи у реалном свету. Ко у свакој прилици не тражи новац од Града, не ради за интересе овог места. Ко не тражи средства из буџета Панчева, с разлогом сумњам, плаћен је за ћутање и саучесник је у комуналном таворењу Качарева.