Месец: септембар 2020.

Живимо у занимљивом времену. Нисмо имали привилегију да живимо у досадном друштву које се лагано, неосетно, и из дана у дан мењало набоље, тако да је јединка имала времена да пуним плућима ухвати ваздух, припреми се, разлучи шта је добро а шта није, одабере прави пут и опет себи нађе сигурније и лепше животно гнездашце.

Ми смо, окрњеног плућног даха због цене ранијих историјских победа и пораза, али и сада, јурећи у нове победе, једва успевали и успевамо да опстанемо.

Загледамо ли се мало у оно шта смо и како  радили, чини ми се да нема професије, осим можда уметничких, која не би могла да направи инвенар сећања брзометних, главоболних промена и суноврата.

Ми који смо се за време радног вакта бавили свакодневним писањем, а ево сада, и повременим одашиљањем разних дописница, овде би штошта могли придодати. Новинарско списатељско искуство богато је и пребогато овом пакленом неслогом и недоследностима, које у основи почивају на оној старој пароли – „Ми градимо пругу, пруга гради нас“. Ми систем, а он нас.

Остало је много писаних трагова ове наше посвећености и пловидбе низводно, а ретко против струје. Срећа те то наше писаније мало ко чита. Иначе, лако би се дало закључити да су наше узвишене жеље за истином, подршци том времену, тим вођама, идејама, том систему, само за пар година после тога напуштене и са истим жаром смо се окретали новом систему и новим вођама. И тако у круг.

Негде прочитах да између новинарства и  капитулације личности стоји знак једнакости. У овом запажању има штофа за добро одело.

Него да не уопштавам, ево неких личних посрнућа.

Тако некако, било је то почетком 70-тих година прошлог века, био сам бруцош. Добих партијски задатак, коме се нисам противио, чак напротив, био сам поносан. Задатак је био да са Миливојем Стојчевским, добрим човеком, тада директором Основне школе „Жарко Зрењанин“ у Качареву, напишем и прочитам поздравни говор поводом дочека Титове штафете. Написао сам говор, онако борбено-патриотски уз пуно младалачких обећања и, наравно, све сам то зачинио дозом патос-емоција поводом рођендана друга Тита. Сећам се да ми је Миливоје рекао да има једну важну исправку. Не би ми право и живо ме је занимало где сам омануо, а баш сам се трудио и идеолошки и емотивно. Изменио је само једну реч. Уместо мојих „ватрених“ поздрава, он је убацио „пламене“ поздраве. Сложио сам се да је његова реч лепша, поетичнија и у складу се општим народним  изливањем емоција поводом 25. маја. Моја  ватра је, у односу на плам, некако била припроста и више «добровољно-ватрогасна».

Прочитах то пред пуним рукометним стадионом у Качареву и добих аплауз. Порастао сам до неба. Код куће ми мајка рече, а чула је то и од других, да сам – „Право лијепо говорио“. Шта да вам кажем, беше ми лепо.

Нисмо могли да верујемо, али 1980. године умре Тито. Још пар година смо носали штафете и одлагали их у „Кућу цвећа“ на Дедињу где је сахрањен. Написао сам пар текстова о дечеку и испраћају ове постхумне штафете, тражећи речи да свему томе дам неки нови смисао и виши значај. Трудио сам се све због оног мог првог говора. Није ми ишло од руке. Ту аргументоване приче није било, све је било натегнуто и интимно сам мислио да је ово бесмислено. Осим кафанских разговора са колегама, који су такође говорили да ово више нема смисла, јавно смо ћутали. Ишли смо низ матицу, нисмо смогли снаге против главне струје.

Знам приче старијих колега који су у текстовима из области полит-екномије „речито гинули“ подржавајући послератну централизацију и колективизацију, а борили се против свих облика  својина осим државне, а онда смо, 80. година прошлог века, заједно писали оде самоуправном споразумевању и друштвеном договарању као најбољем економском моделу  социјализма, који ће сигурно преузети и капиталистичке земље.

Када је већ реч о економији у последњој декади 20. века сви својински облици су Уставом  изједначени и тада смо гуслали како је, мешовита својина, најзад пронађени модел за успешну привреду.

После октобарског преврата 2000-те само приватна својина и ништа друго. Ко друкчије каже, клевеће и лаже, ретроградна је будала која ни оловку не сме држати у руци, а не још и да пише по новинама  и мути чисту капиталистичку воду.

Новинарска пловидба углавном је била низ матицу. И сада је. Само ретки су бродили против струје, и они су препознатљиви јер су судски гоњени за деликт мишљења, а каткад били и у затвору.

Шта је посреди, када смо писали и говорили истину?

Да ли утеху тражити у сервилности режимима и вођама, много већих друштвених угледника: научника, уметника, писаца,академика, професора универзитета… Ако њих глава не боли што се ми, дневна пискарала, жишкамо.

Можда и постоје безгрешни новинари. Нешто их и не познајем.

А они, посебно они, који за себе кажу да су увек писали  и говори само истину, прилични су лажови и лицемери.

Сетих се овде једне поучне приче из мог родног краја, подно Динаре.

Срете, старац дечака и упита га:

– Шта ћеш бити када порастеш!

-Бићу човек, одговори дечак.

-Тешко си одабрао, али покушај!

Нешто слично је и са новинарским послом – Тешко, безброј покушаја, са углавном  мршавим учинком.

Чули сте, од 1. јануара идуће године, пензије ће, како се то последњих дана звони са свих медијских страна, бити повећане за 5,9 одсто. У апсолутном износу, наша јануарска пензија ће у односу на садашњу, заиста бити већа за овај проценат.

Ова вест је радо дочекана, јер како анкетирани пензионери кажу, добро је док се колико-толико добија. Само да не умањују.

Међутим, правилније и тачније је да ће се пензије ускладити са „швајцарском формулом“, која српским пензионерима једном годишње гарантује усклађивање принадлежности, тако што ћемо добити половину процента повећања зарада запослених у претходној години и половину процента исказане инфлације у тој години. Раст зарада у овој години се процењује на 9, а инфлација на близу 3 посто. Дакле, усклађујемо се за 5,9 одсто.

Уколико се не догоди неко огромно економско чудо, пензије се ни убудуће неће реално повећавати. Оне ће се и даље само усклађивати применом неке формуле, ваљда поштеније од ове.

Истини за вољу и властодршци Србије проценили су да ова формула има озбиљну фалинку, на штету пензионерских примања. Ваљда ће нешто и поправити.

Реално повећање пензија код нас би постојало само уколико би раст пензија у потпуности садржао проценат једногодишње инфлације и целокупан проценат повећања зарада запослених. У овој ситуацији пензије би биле само поштено усклађене са примањима запослених. Ово би било логично, јер пензије и њихов почетни износ (прва пензија) усклађени су и у директној су зависности од зарада које смо примали док смо радили. Већа зарада, већа пензија.

Ако би баш терали мак на конац, пензије би се реално повећале само када би се повећању целокупног процента инфлације и расту зарада током године, придодао бар промил повећања, јер пензионерско усклађивање пензија догађа се  по затварању државних биланса, када је година прошла, а са пензијом увек „јуримо“ неминован раст животних трошкова током године.

Поштено говорећи, први и најважнији посао око висине пензија, требало би да буде увођење јасних елемената друштвене солидарности и подизање ниво најнижих пензија до нивоа минималне зараде (сада око 32 хиљаде динара).

Наравно, ово би било равно револуцији, повратку неким соц-комунистичким идејама, којима смо рекли збогом заувек, ово би, рецимо, тражило и примену општег колективног уговора који би важио за читаву Србију, а то значи да би сви који су у радном односу јужно од Лесковца имали, не 15 хиљада динара плату, већ 32 хиљаде, ово би нас довело у сукобе са међународним светом капитала, ово би нас удаљило од стандарда Европске уније, од капитализма кога напречац заволесмо.

Ово је, наравно, маштарија и неће се догодити и ми пензионери ћемо, како ствари сада стоје, и даље бити јавно хваљени за оно што смо радили док смо радили, за  допринос финансијској консолидацији буџета, за разумевање пречих државних и националних послова.

Дакле, да поновим, није велико повећање, већ усклађивање са „грешном формулом“.

И то швајцарском.

Опет да не будем малициозан и не подбадам актуелну власт, а ова дописница ме некако вуче к томе, не могу рећи да од 2018. године, држава и актуелни предводници, с добрим намерама, пажњом, и, зашто не рећи, с успехом, редовно исплаћују пензије и траже колико-толико поштена решења у овој области.

Избацило ме из такта ово претерано гуслање око повећања, које је уствари само „швајцарско усклађивање“.

Ствари и појаве, ипак, треба назвати правим именом. То у старту елиминише непотребну политичку демагогију, која временом води у неразумевање, а потом и у конфликте.

И то не само у овом пензионерском случају.

А варати пензионере, нудити им нетачна објашњења, или ући у конфликт с њима, није баш мудро, јер ако ништа друго, увек су у изгледу неки избори.

Старосни пресек  на 65 година и неколико месеци

За имаоце ових година, баш ова цифра је најчешће помињана овог лета због Корона вируса. Ми са преко 65 и старији од нас, у оном првом вирусном таласу били смо најугроженији и око нас су се сјатили сви: брижна држава, сам председник нам се неколико пута лично и, како само он уме, дирљиво обратио, остали политичари, лекари, имунолози, епидемиолози, писци,  глумци, песници, трговци, полицајци, а бригу су делила, да се не лажемо, и наша деца.

Сви су нам говорили да се чувамо и да смо ми најугроженија популација и на главном удару вируса.

У јеку епидемије, у страху, злу не требало, почео сам да се распитујем за неки полован респиратор. Одустао сам кад сам чуо да има много електронике и одмах сам почео вежбе нормалног дисања.

Углавном претекосмо. У међувремену, малко смо се свикли на „корона живот“ и стидљиво и на дистанци, последњих дана, започели смо са вежбањем новог зближавања са најближом својтом. Окуражио сам се и сада лагано почињем да размишљам о „редовној старости“, са све мањим утицајем вируса Корона.

Добро се држи генерација око 54-ог годишта. Живахни смо.

Међутим, када си у пензији и старост ти се свакодневно очитава пред огледалом, кад – тад појави се вишак времена, а онда ти ђаво не да мира и мисли хоће да ти оду у „мрачну рупу“, „у бунар“ у неку „мрзу“.

Нема друге него да се у оваквим приликама узинатиш, баш онако како то ми знамо (е сада нећу ни како ја хоћу), смогнеш снаге, мућнеш главом и преосталом сивом масом, подигнеш тонус и убедиш се да старост и није тако лоша и да има и своје предности.

И да видиш, можеш ту наћи и понешто ваљано.

Најпре, када смо већ  у тим годинама, живи смо, то је већ знак да смо стекли солидну основу за „стабилну старост“. Ослободили смо се мука одрастања и прошли кроз разне невоље, окалили се, а иза нас је и радни период у коме смо се, хтели-не хтели, у многим животним приликама и неприликама, морали показивати и доказивати.

Ништа од тога више не морамо. На вољу нам, можемо и овако и онако.

Као чист животни добитак можемо књижити што смо још отворених очију, јер када смо почињали да радимо, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, људи наших година тада су били реткост.

А види нас, Моравац да заиграмо.

Ако ти је „здравствени билтен“ добар, ето разлога за још једно „позитивно писање“ о старости. Овде не треба бити превише амбициозан и стално мерити крвни притисак и очекивати резултат 120 са 80, јер болештине нагризају и нас. За утеху, чувам речи од заборава мог првог уредника Стевана Мандића – Њамбе. Долазећи на посао после прележаног грипа и мог распитивања о његовом здрављу, одговорио је – „Чуј, није ни пристојно имати 55 година и бити здрав“.

А неки би хтели да и са 65 и више година имају кондицију за Олимпијаду. Молим мало реалности, то не бива.

Скок позитивног животног адреналина у старости причињавају и унуци. Још ако их имаш у распону од: пелена, јаслица, вртића, забавишта, нижих и виших разреда основне школе до факултета, па шта хоћеш више.

Примећујем такође да смо ми старији и радо виђени гости на разним слављима, од дечијих рођендана и крштења, кућних слава, до свадби. Да ли је то због наше економичности, јер поклоне уредно дајемо, а због бриге о здрављу не претерујемо у ићу и пићу и брже од осталих гостију одлазимо са дернека, враг ће га знати. У сваком случају добијамо осмех домаћина и када долазимо и када одлазимо, драго и нама што смо неког даровали и све то годи и нама времешним.

Ако којим случајем у старости успеш и да се „финансијски затвориш“ до следеће пензије, то је такође разлог за задовољство и трајање. Ово није лако, али минули живот нас је подучио и овој гимнастици. Уосталом са пензијом, ма колика да је, човек и не може да се бави комплетном економијом, која подразумева стално повећање прихода и контролу потрошње. Како од повећања прихода нема ништа, остаје само друга половина пензионерске економске науке – креши трошкове, или народски речено – Сеци уши, крпи дупе.

Сећање на прошле деценије, лако  може одвести у „бунар“, а за кукњаву и „мрачења“ увек ћеш наћи јако врело у деценијама иза нас. Али  ово сећање такође може да буде и старачки оптимистички стимуланс, јер сада са више разумевања, искуства и мудрости, па ако хоћете и опроста, можеш гледати на сопствена посрнућа и успоне током живота. У младости си морао да се свакодневно тучеш са животним невољама, а ни онда ни сада није препоручљиво да кривиш друге за сопствене неуспехе, јер би ослобађајући себе одговорности,  само губио време и удаљавао се од, колико-толико пристојног живота.

Али из прошлости се може ишчупати и нешто лепо, па бацај мисли на ту страну.

Ето, зар ових неколко животних ситуација нису довољне за скок старачког оптимизма.

Личи то помало на оног несрећника који пада са небодера и оптимистички теши себе и каже – Ако сам без последица пропао ових 65 спратова, ваљда ће бити све у реду и са преостала три.