Живимо у занимљивом времену. Нисмо имали привилегију да живимо у досадном друштву које се лагано, неосетно, и из дана у дан мењало набоље, тако да је јединка имала времена да пуним плућима ухвати ваздух, припреми се, разлучи шта је добро а шта није, одабере прави пут и опет себи нађе сигурније и лепше животно гнездашце.
Ми смо, окрњеног плућног даха због цене ранијих историјских победа и пораза, али и сада, јурећи у нове победе, једва успевали и успевамо да опстанемо.
Загледамо ли се мало у оно шта смо и како радили, чини ми се да нема професије, осим можда уметничких, која не би могла да направи инвенар сећања брзометних, главоболних промена и суноврата.
Ми који смо се за време радног вакта бавили свакодневним писањем, а ево сада, и повременим одашиљањем разних дописница, овде би штошта могли придодати. Новинарско списатељско искуство богато је и пребогато овом пакленом неслогом и недоследностима, које у основи почивају на оној старој пароли – “Ми градимо пругу, пруга гради нас”. Ми систем, а он нас.
Остало је много писаних трагова ове наше посвећености и пловидбе низводно, а ретко против струје. Срећа те то наше писаније мало ко чита. Иначе, лако би се дало закључити да су наше узвишене жеље за истином, подршци том времену, тим вођама, идејама, том систему, само за пар година после тога напуштене и са истим жаром смо се окретали новом систему и новим вођама. И тако у круг.
Негде прочитах да између новинарства и капитулације личности стоји знак једнакости. У овом запажању има штофа за добро одело.
Него да не уопштавам, ево неких личних посрнућа.
Тако некако, било је то почетком 70-тих година прошлог века, био сам бруцош. Добих партијски задатак, коме се нисам противио, чак напротив, био сам поносан. Задатак је био да са Миливојем Стојчевским, добрим човеком, тада директором Основне школе “Жарко Зрењанин” у Качареву, напишем и прочитам поздравни говор поводом дочека Титове штафете. Написао сам говор, онако борбено-патриотски уз пуно младалачких обећања и, наравно, све сам то зачинио дозом патос-емоција поводом рођендана друга Тита. Сећам се да ми је Миливоје рекао да има једну важну исправку. Не би ми право и живо ме је занимало где сам омануо, а баш сам се трудио и идеолошки и емотивно. Изменио је само једну реч. Уместо мојих “ватрених” поздрава, он је убацио “пламене” поздраве. Сложио сам се да је његова реч лепша, поетичнија и у складу се општим народним изливањем емоција поводом 25. маја. Моја ватра је, у односу на плам, некако била припроста и више «добровољно-ватрогасна».
Прочитах то пред пуним рукометним стадионом у Качареву и добих аплауз. Порастао сам до неба. Код куће ми мајка рече, а чула је то и од других, да сам – “Право лијепо говорио”. Шта да вам кажем, беше ми лепо.
Нисмо могли да верујемо, али 1980. године умре Тито. Још пар година смо носали штафете и одлагали их у “Кућу цвећа” на Дедињу где је сахрањен. Написао сам пар текстова о дечеку и испраћају ове постхумне штафете, тражећи речи да свему томе дам неки нови смисао и виши значај. Трудио сам се све због оног мог првог говора. Није ми ишло од руке. Ту аргументоване приче није било, све је било натегнуто и интимно сам мислио да је ово бесмислено. Осим кафанских разговора са колегама, који су такође говорили да ово више нема смисла, јавно смо ћутали. Ишли смо низ матицу, нисмо смогли снаге против главне струје.
Знам приче старијих колега који су у текстовима из области полит-екномије „речито гинули“ подржавајући послератну централизацију и колективизацију, а борили се против свих облика својина осим државне, а онда смо, 80. година прошлог века, заједно писали оде самоуправном споразумевању и друштвеном договарању као најбољем економском моделу социјализма, који ће сигурно преузети и капиталистичке земље.
Када је већ реч о економији у последњој декади 20. века сви својински облици су Уставом изједначени и тада смо гуслали како је, мешовита својина, најзад пронађени модел за успешну привреду.
После октобарског преврата 2000-те само приватна својина и ништа друго. Ко друкчије каже, клевеће и лаже, ретроградна је будала која ни оловку не сме држати у руци, а не још и да пише по новинама и мути чисту капиталистичку воду.
Новинарска пловидба углавном је била низ матицу. И сада је. Само ретки су бродили против струје, и они су препознатљиви јер су судски гоњени за деликт мишљења, а каткад били и у затвору.
Шта је посреди, када смо писали и говорили истину?
Да ли утеху тражити у сервилности режимима и вођама, много већих друштвених угледника: научника, уметника, писаца,академика, професора универзитета… Ако њих глава не боли што се ми, дневна пискарала, жишкамо.
Можда и постоје безгрешни новинари. Нешто их и не познајем.
А они, посебно они, који за себе кажу да су увек писали и говори само истину, прилични су лажови и лицемери.
Сетих се овде једне поучне приче из мог родног краја, подно Динаре.
Срете, старац дечака и упита га:
– Шта ћеш бити када порастеш!
-Бићу човек, одговори дечак.
-Тешко си одабрао, али покушај!
Нешто слично је и са новинарским послом – Тешко, безброј покушаја, са углавном мршавим учинком.