Месец: децембар 2020.

Истрчао сам из куће закопчавајући ветровку с капуљачом. Дочекао ме је оштар јануарски мраз. За пар минута био сам на аутобуској станици у центру Качарева где ме је чекао Душан, школски друг, а касније смо узнапредовали и са кумством.

Уђосмо у аутобус, а у њему, за чудо, топло, претопло. „Закачисмо“ се за плафоске шипке. Аутобус скоро пун, а на другој станици задржасмо се мало дуже да се још збијемо. Ни игла да падне.

-Шта ово одвратно смрди, на уво ме запита школски друг?

-Немам појма, ништа не осећам, рекох.

Уствари, све ми је било јасно, знао сам одакле потиче „миомирис“, али није био тренутак да кажем шта и ко воња, а нису постајале ни могућности за дистанцу.

-Баш одвратно, наставио је истраживачки рад Душан, укључујући све органолептичке способности којим ја Бог оспособио човека.

Мислим да би узвикнуо „Еурека“ да је у том тренутку знао одговор.

-То су вероватно ови Качаревци који живе ту око рампе па избацују цркотине у јендеке са обе стране пута, покушавао сам да смирим „истраживача“.

-Није то, много горе, а и мраз је и смрад се не шири. Нешто је у аутобусу цркло, све реалније и успешније, Дуле лоцира виновника.

-Можда је Штиркарска бара. Ветар дува од Сробаре према Качареву, опет покушавам да истрагу усмерим у погрешном правцу.

-Није то, категоричан је Душан, и наставља да „њушка“ око моје главе.

Никада ми није био дужи пут до Панчева него тог дана. Покушао сам и да се извадим на градску депонију која је тада била смештена уз пругу код „Аеродрому“, али ни то није задовољило радозналост мог сапутника.

Спас. Изађосмо из аутобуса. Одмах сам се раскопчао и шчепао Дулета за капут.

-Шта си навалио идиоте. Смрди па смрди. Помириши вештачко крзно ветровке, и гурнем му нос у поставу.

-То је. Шта је ово човече, упита ме?

-Мајка је кувала бакалар, ветровка ми остала у кухињи и натопила се мириса. Ову сушену рибу једемо за Бадњи дан.

-А јо, која говна ви једете.

-После школе идемо до мене да пробаш бакалар.

До гимназије сам ишао раскопчан не би ли ветар и мраз однели део бакалара из моје одеће.

На школском зидном чивилуку  скинуо сам два-три миришљава женска капута и испод закачио инкриминисану ветровку, надајући се размени мириса  гардеробе на вешалици.

Увече сам довукао Душана до куће. Он је већ на прагу препозао „мирис“. Мајка нам је уз бесквасну погачу послужила два тањира бакалара. Душан је бојажљиво кренуо, а после кратког устезања почео слатко да једе као и ја.

-И?

-Смрди, али укусан је. Лепо смрди. Нема шта, добро јело, рече Душан.

Уз бакалара добисмо и по чашу вина за то Бадње вече, тог 6. јануара 1973.године.

Ово јело и време када се једе, донели смо у банатску равницу из завичаја, подно Динаре. Нисам се бавио истраживањем откуд ова риба, које се суши на мразу норвешких ветрова, у Далматинској загори, где се живи тешко и где су качамак (пура) уз млеко, бели мрс и кромпир, најчешћа јела. Месо је било ретко на трпези, а риба и ракови само за оне који су били вешти да их на Цетини ухвате.

Извесно је да је то јело у динарски крш стигло са приморја, где су аргатовали наши преци, а на јадранско приморје вероватно из Италије. Интересантно је да ово јело  подједнако воле и православци и католици, и некако, без обзира на оскудицу која прати људе у том кршу (узград буди речено то је сада скоро пуст крај), бакалар, иако скуп, обавезно је на трпезама за Бадњи дан 24. децембра и 6. јануара.

Смрди, али лепо!

Бадњи дан се ближи, а  још нисам купио бакалар.

Ја! Ево већ скоро 30 година.

Није то што сте помислили.

Грејем се, купам и кувам уз помоћ земног гаса. Уредно плаћам рачуне и мање-више, задовољан сам услугом. Пре две године, Душан Бајатовић, директор  „Србијагаса“ и ја, као индивидуални потрошач, потписали смо уговор о испорукама гаса за моје домаћинство. Од тада, нисам приметио нека побољшања ни погоршања у квалитету и количинама испорученог енергента, а ако ме сећање служи, у међувремену није било неких значајних поскупљења ни појефтињења.

Нон-стоп, и лети и зими уредно сам био „под гасом“.

Колико сам обавештен,  око десетак посто  је домаћи, а остатак, око 90 посто, цевкама преко Украјине и Мађарске, стиже гас из Русије.

Недавно се око гаса „накострешила“ и заузела борбени гард Зорана Михајловић, министарка енергетике у српској влади, запретивши да се „Србијагас“ у наредних пет месеци мора реорганизовати, тако што ће делатност дистрибуције гаса препустити другим привредним субјектима, уз напомену да „Србијагас“ више не може бити монополиста. Реорганизација је обавеза и у складу је са 3. енергетским пакетом и директивама Европске уније, којој стратешки и геополитички тежимо. Дакле, мора се у том правцу.  

Шта ћемо сад?

Хоће Зорана да развргне уговор који сам потписао са Бајатовићем.

Вели министарка, биће нам боље, јер здрава конкуренција међу дистрибутерима ће изродити тржишну утакмицу, а „туча“ међу њима неминовно ће довести до појефтињења гаса, што ће бити чиста ћар за крајњег корисника.

Ова теорија ми је позната (прва књига Марксовог „Капитала“), али се она у нашим условима не потврђује у стварности.

Ево примера из финансијске сфере, а, као што се зна, већина напочинстава везана је за новац.

Скоро све банке  у Србији су приватизоване и са већинским иностраним капиталом. Ако тражиш кредитну услугу од банке и потражиш ону са најповољнијом каматом, кад се сабереш и углавном одузмеш, схватиш да све деру клијента подједнако. Камата иста свуда, а ако је негде мања накалеме ти неки други трошак тако да ти дође на исто.

Нешто ми се јавља да ће тако бити и са гасним дистрибутерима.

Иначе, сукоб између министарке и горе поменутог Бајатовића, почео је још пре два месеца, када је Душан на састанак у Влади Србије дошао сам, без својих сарадника, а требало је да и њих поведе. Због непоштовања договора, ауторитета надлежног министарства и Владе, Зорана је уз помоћ људи из обезбеђења исшупирала Дулета из зграде извршне власти.

Од тада из „Србијагаса“ се ништа није чуло. Душко нит збори, нит ромори.

У међувремену министарка је подигла улог и заиграла још оштрије ђоном, да не кажем штиклом. Прозвала је овог  директора, да се бахати, има месечна примања преко 2 милиона динара и да нимало није емпатичан за обичан народ који пати и грца. У сваком случају јавно му је поручила да је она шеф параде у енергетици и да је њему de jure надређена.

Очигледно са de facto надређеношћу нешто шкрипи.

Дуле се и даље брани ћутањем.

У најави је озбиљан пичвајз између ова два угледника актуелне власти, који би могао да уздрма и стратешке везе са Русијом у енергетској области.

Руси су већински власник Нафтне индустрије Србије, где су за протеклих десет година робусно инвестирали (био сведок) и значајно подигли производњу сирове нафте и модернизовали рафинеријске капацитете. Управо се у Панчеву приводи крају изградња Термоелектране-топлане на гас  где је Газпром такође већински власник. Да ли случајно или намерно, али управо се приводи крају „Турски ток“, нови гасовод кроз који ће годишње пролазити 15 милијарди метара кубних земног гаса, што је шест пута више од садашње укупне годишње потрошње у Србији. Термоелектрана у Панчеву, је први енергетски капацитет који се у Србији гради за последњих 35 година. Овде ће се производити водена пара за потребе Рафинерије уз вишак електричне енергије за потребе Електропривреде Србије. Само са овим енергетским капацитетом укупна потрошња земног гаса у Србији повећаће се за 25 посто, или за око пола милијарде метара кубних гаса.

Бар што се енергетике сматра, рекло би се да су ствари у Србији кренуле по добром. Али, не лези враже, министарка и њен више „де јуре“ а мање „де факто“ директор се  завадили.

Слутим да ће два председника, Александар Вучић Државе Србије  и Ивица Дачић Народне Скупштине, „из виших државних разлога“, прекратити ову свађу својих партијских другова.

Само да то не учине неким „здравим компромисом“, тако што ће овај сукоб привремено запретати пепелом, који ће и најслабији поветарац одувати, па ћемо опет бити на истом.

Пазите, Зорана, са све фризеркама, маникиркама и педикиркама које њену фигуру чине у стоти милиметар скоцканом, тако да јој од гумених чизама до шлема на глави, како воли да се појави на градилиштима, све лепо стоји, и Дуле, са својим парама из разних бордова, надзорних и извршних одбора у Газпрому, са све брзим аутомобилима са којима из Новог Сада до Београда стиже брже него  руски воз који ће тек за годину-две запарати пругу између ова два града, нашли да се свађају.

Де факто би ваљало размислити да ово двоје напаљених угледника нашег јавног и политичког живота преузму неке друге послове.

Зорана би, с обзиром да ће са „Турским током“ гаса у Србији бити довољно, могла да се позабави како да се више од 60 посто градова и села у држави гасификује, убеди грађане да је то  економска и еколошка будућност и пронађе финансијске модалитете како ово не би било прескупо. Ако грађани ово прихвате, значи успела је, а Вучић би тада требало да је рехабилитује и врати је на задатак да изабере пар гасних  дистрибутера који су детаљно прочитали први том Марксовог „Капитала“, али да ову теорију не обогаћују неким неолибералним шпекулативним идејама, којима су сви препродавци склони.

Дуле би се фокусирао на Војводину. Лакши задатак, јер ми овдашњи смо, „више под гасом“ од осталих у Србији. Он би личним примером, од својих пара, морао нашто да донира како би се посао гасификације што успешније обавио, а тако би показао да Коларац није једини добротвор српског рода. Учини ли то, стекао би и он право да  се преко неког партијског друга, или са блиским рођаком с мајчине стране, тек да забашури презиме, бави дистрибуцијом гаса.

Бајатовића бих ослободио обавезе да за грађане Панчева донира новац, јер за сваког Панчевца који хоће да се гасификује, Град Панчево из нашег буџета, већ дарује 30 хиљада динара.

Прича се да ће сви сељани града Качарева добити поврат средстава зато што су све трошкове гасификације, од генерлног пројекта, гасне мреже по насељу, и пројеката кућних инсталација сносили сами. Коначна сума још није утврђена.

Ето видите, нисмо ни ми заборављени!

Преживесмо ову стару, вирусну, болешљиву годину и биће да је то највећи успех нас старијих, преко оних фамозних 65 година старости, који можемо уписати у животни тефтер.

Неки ће ову годину памтити јер су били заражени и вирус победили и до даљњег стекли имунитет. Већини других који су прокужени, а можда и нису, а тога нису ни свесни јер симптоматски, како кажу лекари, нису препознатљиви, остаје да и даље беже од вируса. Нисам препознатљив и ево већ десет месеци успешно се кријем.

Савета како да бегамо од короне не мањка и нико у земљи Србији не може рећи да нема могућност да о болести штошта зна. Пре ће бити да смо преинформисани и реалнија је опасност да нам се силно вирусно градиво не побрка у глави.

Када се у све оскуднијем  друштву, углавном „разређених“ рођака, или, што је чешћи случај, у телефонским разговорима са фамилијом и пријатељима, поведе реч о вирусу, морам да приметим да смо као народ по степену здравствене просвећености и медицинске науке, добрано узнапредовали. Ту смо негде при крају медицинског факултета. Апсолвенти. Још мало па ћемо и латински почети да говоримо.

Доситеј Обрадовић би сигурно био поносан на данашње Сербе који су се просветили и  узнапредовали, а он је муку мучио док је био попечитељ код Вожда Карађорђа, да своје савременике који су гладовали, једва приволи да једу кромпир, који је тих година стигао у устаничку Србију.

Сада је најважније питање како преживети предстојеће празнике, а посебно како безбедно организовати дочек Нове 2021. године. Крсна слава Свети Никола је већ проглашен за потенцијалну епидемиолошку бомбу и медицина ће за који дан сабрати утиске са свим последицама о повећаном броју заражених после николдањских породичних скупова. Слутим да ће се све невоље које нас могу задесити у последњој декади одлазеће године, натоварити на Светог Ниџу, кога ће искористити да нам припрете да будемо смерни  12 дана касније.

Како смо кренули са крсним славама, досадашњим празницима и прославама, које смо у међувремену успешно породично припитомили, не би требало ширити страх од Нове године, а још мање, у ту сврху, злорабити најчешћу крсну славу –  Светог Николаја.

Биће ово стерилан и тих дочек, без опасности и повећаних здравствених ризика.

Тргови празни, кафане замандаљене, разни клубови не раде, дућани ће имати скраћено радно време, а да заиграш коло испред апотеке или на бензинској станци опет не иде.

С друге стране, како нам је током 2020-те године све било испланирано, било би незахвално да сада показујемо самоиницијативу и да мимо државног кризног штаба смишљамо неке приватне оригиналности.

Пролете ми кроз главу слика – Пар раштрканих столова на расклапање на панчевачкој Бензинској станици „Плинара“, или код „Дејтонке“ у Београду, а леп је и простор на бензинској станици “Змај 1 и 2“ на ауто-путу.

Заседне се на пристојној удаљености друг од друга, из термоса се пије врућа ракија и вино и у глас се запева, „Иде Миле лајковачком пругом“, а пред поноћ, „Не може нам вирус ништа, јачи смо од…“.

Памтио би се овакав дочек. Било би то невиђено психолошко растерећење за наше напаћене стресне душе. Деловало би то, некако, мотивишуће. Телевизије би ово сигурно забележиле. На добар глас би дошла и Нафтна команија на чијој се локацији догодио овај инвент. Бензинска станица, слободна територија, точе се октани, пију се малигани, чује се песма. Мало ли је. Има ту и медијског маркетиншког потенцијала.

Да се, ипак, вратимо на прописани кућни дочек новог лета.

Како се државни кризни штаб за борбу против Ковида 19 није експлиците бавио празничним јеловником и како због ове ситуације разни нутриционисти сада не могу да мудрују на тему, како не треба претеривати у ићу и пићу, што су раније, у безвирусно доба, редовно чинили, слободни смо да новогодишњу софру учинимо како нам драго.

Ето слободе. Можеш да бираш шта хоћеш. Скопчано је то мало са дубином новчаника, али за четвртку прасета или јагњета, мало сармица, руске салате, неки слаткиш, коју чашицу жестине и бутељкицу две вина, ваљда ће се наћи. На искакање пампура из флаша с шампањцем баш и нисмо свикли, а пуцања и петарди ће у поноћ бити сигурно. Негде у  ходнику у ћошку ваља скрајнути и флашу расола.

Ваљаће за ујутро.