Месец: јануар 2021.

Добре намере родитеља, да њихово талентовано дете научи што више, да прочита више од парњака и старијих, да буде слободније, да брже стекне животно искуство, да уради сада, оно што по Божијим и људским законима треба чинити касније, знају да буду додатни баласт за децу.

Циљ је успех – мораш брже, боље, оригиналније, запаженије. Утакмица је сурова и има високу цену. 

На друму сам којим сви ходе и подржавају сада познату глумицу која је храбро изашла у јавност и оптужила свог професора да ју је  као малолетну ученицу силовао.

Кроз ову београдску приватну школу,  за више од 20 година прошло је преко три хиљаде  деце, разиличитог узраста, од предшколског до 18 година. Школа, јавно хваљена и пропагирана, а за београдску чаршију још је значајније било да се у вамп друштву, од уста до уста, говорило да – желимо ли међ` светску елиту, врхунску културу, посебност и изузетност, онда наше надарено дете мора проћи кроз ову школу, где је правило да часови започињу са православним оченашем, а све остало што се тиче наставних садржаја у искључивој је надлежности  професора и ђака, док родитељи не смеју да знају шта се тамо ради. То је био основни педагошки принцип.

Власник и „педагог“ угледне школе притворен, чека се шта ће суд рећи. У међувремену оптужни предмет се поткрепљује и допуњава са изјавама још неколико младих глумица и јавних личности које такође оптужују „учитеља“ за силовање и друге видове педофилског злостављања деце.

Двоумим се око смртне казне, али за виновнике оваквих недела, уз претходну кастрацију, вратио бих и смртну казну, па нек се Светитељ љути што му се мешам у надлежност.

У овој медиској и јавној унисоности, ваљда због потпуне моралне изопачености која се, сва је прилика, догађала у елитној школи за децу и која никога не може оставити равнодушним, имам утисак да смо заборавили на друге васпитне изопачености у нас, почев од државних, локалних, породичних, све до улоге амбициозних и преамбицозних родитеља који су склони да од дечијих колица трасирају пут својим наследницима, ако не до националне славе, оно бар до кратке популарности, била она: уметничка, спортска, лекарска, инжењерска, новинарска…

Татина и мамина каријера и амбиције су биле спутане, али зато ћемо детету бити одскочна даска. Мање-више сви смо били у овој кожи, или као деца, или родитељи.

Само да се дете вине високо. Пратићемо га. За цену не питамо. Знамо да ће да кошта, али ако. Платићемо. Знамо да ће да боли, али ако. Делићемо и бол.

Сада делимо бол. Искрена је саосећајност.

Али тачно је и да је овај, несумњиво храбар чин глумица који терет одрастања и сазревања нису могле више да потискују у себи, па су јавно проговориле покушавајући да себи и другима који су прошли кроз сличне трауме, олакшају живот.

Сећам се исповести Нађе Команећи, најбоље румунске и светске гимнастичарке на крају каријере о томе колико ли је само тренерских шамара добила како би до сваршенства савладала: колутове, скокове, саскоке, наскоке, искрете…

Сећам се пливачица Немачке демократске републике (Источна Немачка пре пада Берлинског зида). Биле су као обрнуте пирамиде, пролазиле су кроз тренески дрил, сумануто вежбале, вероватно и уз разна хемијска средства, али су себи, родитељима и климавој држави, донели гомилу златних медаља на разним светским такмичењима.

Ономад ми прича један колега. Има два сина основца, одлични фудбалери, стручњаци му рекли да су талентовани. Тренирали у ОФК-у. Сваки дан их возио до Беогада и враћао у Панчево. Пратио како тренирају, видео да напредују, али кад год дође нека утакмица где се врши провера и селекција за виши ранг, његова деца не играју. Играју друга деца, посебно родитеља која вичу, прете, псују и јавно прозивају тренера да у игру убаце њихово чедо. После утакмице тренер, са родитељима који су га са трибина највише вређали, одлази заједно у кафану где их чекају менаџери и ту почиње прича о новцу. За тај ранг такмичења, и даљу надоградњу талента, колега није имао пара.

Има томе неколико година, качаревачки Дом културе позове на трибину Љубодрага Дуција Симоновића, нашег кошаркашког репрезентативца, који је на врхунцу спортске популарности, раскрстио са професионалним спортом. Сада, као доктор наука, свима који желе да га слушају и читају оно што пише, покушава да отвори очи и покаже наличје и отуђеност врхунског спорта.

Слушаоци ове трибине, међу њима и једна мајка, која вероватно није знала да је Дуци давно одустао од профи кошарке, у три наврата је затражила савете од госта, како да помогне сину који има жељу да тренира тенис и, наравно, идол му је Новак Ђоковић.

Дуци,  не издржа и подиже обе руке у вис и рече:

„Погледајте колико се ове две руке разликују. Са овом, скоро дупло већом водио сам лопту и шутирао на кош. Госпођо, знате ли ви колико Ђоковић дневно вежба како би равномерно развијао леву и десну страну тела. Оставите се тога. Водите децу на фолклор, нека се држе за руке и нека играју у колу. Заштите их, помозите, волите, али нека сами пронађу свој пут.

Када се осврнем на улогу генерације којој припадам, а то је мање-више прикривено аутопортретирање, шта смо могли а нисмо опослили када је требало и када је било време за то, намеће ми се суд о малом учинку у потрази за бољим животом уз несумњив допринос површности.

Тешко време, материјална оскудица, чупав живот, објективне околности, идеолошко једноумље, хиперинфлација, Милошевић, санкције, бомбардовање, октобарска револуција, транзиција, приватизација…, само су изговори за неуспешне, или напола урађене послове.

Сви ти изговори углавном се своде на један – Други су криви што смо ту где јесмо, а нисмо тамо где би требало и где би смо желели да будемо.

Други су криви – Почне то од детињства – крива мама, тата, брат, сестра, учитељ, професор, шеф, директор, комшија…

Путујете ли Србијом ова пословна површност најбоље се види по фасадама. Како су нам куће недовршене, тако смо и ми, њихови власници, изнутра погубљени и хаотични. Много је других спољних показатеља наше половичности, али увек је за то неко други одговоран.

Када год „думам“ о сопственом учинку, и ако понешто допишем и о обележјима генерације којој припадам, али и о „пасовима“ наших очева, наше деце, а стиже и генерација унука (остарило се друже), сетим се студентских дана и професора Јована Ђорђевића и његовог уводног предавања на предмету „Политички системи“.

Навешћу по сећању речи професора, а тичу се горе наведеног и онога што следи у дописници:

„Драге колеге запамтите, не постоји политички систем који доноси срећу људима. За срећу се морате изборити сами, радом, личним прегнућем и овде не би требало да буде изговора. Наравно, ово не значи да су сви политички системи исти. Негде се до циља стиже лакше, јер систем подстиче људе на прегнуће, а негде је то тешко, каткад и немогуће. Но увек ваља имати у виду да је и у „најтврђим“ режимима било срећних људи, као што и у најлибералнијим демократским, има много појединачне несреће. Свакако, обавеза је појединца, да, без обзира у ком политичком систему живи, стално покушава да прошири  простор слободе и могућности да боље и садржајније живи. Дакле, никако пасивизам и дефетизам појединца у друштву у коме живи“.

Актуелној власти је крива опозиција и претходна власт. Опозицији, логично, крива је власт. У овим односима, једног где је све најбоље, најправедније и од постања амеба најпоштеније и другог који говори да је све најгоре и да овако лоше непоштено и ружно није било од истих оних амеба, ништа се друго, а близу разума, не може чути.

`ајд сада па не отиђи у пасивизам, дефетизам, нихилизам, самоизолационизам и остале изме.

Други су криви – са тим изговором, деценијама се истрајава и бранећи ту искључивост, тупоглаво истрајавамо и живот пропуштамо.

То код нас крене од малена. Деци су криви родитељи, а када деца одрасту сазре у њима богом дан одговор – Други су криви, ја не!

Чини ми се да ова судба живи у свим породицама. Част изузецима.

Једном приликом тако негде у мојим зрелим годинама, ако сам уопште досегао овај ниво, а потомци су били у периоду продуженог пубертета (закаснело се сетих родитељске очинске педагогије, како је то прокоментарисала моја брачна другарица), оспем паљбу по синовима.

„Дај уозбиљите се, време је, хоћу да видим да сами орете своју бразду. Време је, бре, да одрастете!

„Дај искулирај ћале, ко ти је срушио Снешка, шта си навалио са том твојом браздом, отекли смо од те твоје бразде. Па кад си ти, суви геније с  Динаре, одрастао. Знаш ли можда тачан датум, узвратише сложна браћа.

„За датум нисам надлежан, али знам да сам одрастао онда када сам схватио да ми Љубица и Грујо (родитељи) ни за шта више нису криви, а вама је увек неко други крив“.

Расправа, уз подигнуту тензију за две-три октаве, трајала је док супруга, врховни судија у дуелу синова и оца, није  узвикнула брејк и наредила разлаз по собама.

Дуго сам мислио да сам у овом васпитно педагошком дуелу (уреду, прихватам, закаснелом) победио.

Али не бива тако.

Гледам унуке како расту. Ту и тамо имам примедбе на њихов учинак и понашање. Некад нешто и прозборим. Но, сконтао сам да је боље да ћутим. Не знам да ли ћу успети да се умудрим и да не зборим.

По мојој теорији за понашање деце криви су родитељи, а како још нисам умро, то јест, жив сам родитељ , биће да сам и ја крив.

А  ко ће мени да буде крив?

Да ја нисам прерано аболирао моје родитеље?