Када се осврнем на улогу генерације којој припадам, а то је мање-више прикривено аутопортретирање, шта смо могли а нисмо опослили када је требало и када је било време за то, намеће ми се суд о малом учинку у потрази за бољим животом уз несумњив допринос површности.
Тешко време, материјална оскудица, чупав живот, објективне околности, идеолошко једноумље, хиперинфлација, Милошевић, санкције, бомбардовање, октобарска револуција, транзиција, приватизација…, само су изговори за неуспешне, или напола урађене послове.
Сви ти изговори углавном се своде на један – Други су криви што смо ту где јесмо, а нисмо тамо где би требало и где би смо желели да будемо.
Други су криви – Почне то од детињства – крива мама, тата, брат, сестра, учитељ, професор, шеф, директор, комшија…
Путујете ли Србијом ова пословна површност најбоље се види по фасадама. Како су нам куће недовршене, тако смо и ми, њихови власници, изнутра погубљени и хаотични. Много је других спољних показатеља наше половичности, али увек је за то неко други одговоран.
Када год „думам“ о сопственом учинку, и ако понешто допишем и о обележјима генерације којој припадам, али и о „пасовима“ наших очева, наше деце, а стиже и генерација унука (остарило се друже), сетим се студентских дана и професора Јована Ђорђевића и његовог уводног предавања на предмету „Политички системи“.
Навешћу по сећању речи професора, а тичу се горе наведеног и онога што следи у дописници:
„Драге колеге запамтите, не постоји политички систем који доноси срећу људима. За срећу се морате изборити сами, радом, личним прегнућем и овде не би требало да буде изговора. Наравно, ово не значи да су сви политички системи исти. Негде се до циља стиже лакше, јер систем подстиче људе на прегнуће, а негде је то тешко, каткад и немогуће. Но увек ваља имати у виду да је и у „најтврђим“ режимима било срећних људи, као што и у најлибералнијим демократским, има много појединачне несреће. Свакако, обавеза је појединца, да, без обзира у ком политичком систему живи, стално покушава да прошири простор слободе и могућности да боље и садржајније живи. Дакле, никако пасивизам и дефетизам појединца у друштву у коме живи“.
Актуелној власти је крива опозиција и претходна власт. Опозицији, логично, крива је власт. У овим односима, једног где је све најбоље, најправедније и од постања амеба најпоштеније и другог који говори да је све најгоре и да овако лоше непоштено и ружно није било од истих оних амеба, ништа се друго, а близу разума, не може чути.
`ајд сада па не отиђи у пасивизам, дефетизам, нихилизам, самоизолационизам и остале изме.
Други су криви – са тим изговором, деценијама се истрајава и бранећи ту искључивост, тупоглаво истрајавамо и живот пропуштамо.
То код нас крене од малена. Деци су криви родитељи, а када деца одрасту сазре у њима богом дан одговор – Други су криви, ја не!
Чини ми се да ова судба живи у свим породицама. Част изузецима.
Једном приликом тако негде у мојим зрелим годинама, ако сам уопште досегао овај ниво, а потомци су били у периоду продуженог пубертета (закаснело се сетих родитељске очинске педагогије, како је то прокоментарисала моја брачна другарица), оспем паљбу по синовима.
„Дај уозбиљите се, време је, хоћу да видим да сами орете своју бразду. Време је, бре, да одрастете!
„Дај искулирај ћале, ко ти је срушио Снешка, шта си навалио са том твојом браздом, отекли смо од те твоје бразде. Па кад си ти, суви геније с Динаре, одрастао. Знаш ли можда тачан датум, узвратише сложна браћа.
„За датум нисам надлежан, али знам да сам одрастао онда када сам схватио да ми Љубица и Грујо (родитељи) ни за шта више нису криви, а вама је увек неко други крив“.
Расправа, уз подигнуту тензију за две-три октаве, трајала је док супруга, врховни судија у дуелу синова и оца, није узвикнула брејк и наредила разлаз по собама.
Дуго сам мислио да сам у овом васпитно педагошком дуелу (уреду, прихватам, закаснелом) победио.
Али не бива тако.
Гледам унуке како расту. Ту и тамо имам примедбе на њихов учинак и понашање. Некад нешто и прозборим. Но, сконтао сам да је боље да ћутим. Не знам да ли ћу успети да се умудрим и да не зборим.
По мојој теорији за понашање деце криви су родитељи, а како још нисам умро, то јест, жив сам родитељ , биће да сам и ја крив.
А ко ће мени да буде крив?
Да ја нисам прерано аболирао моје родитеље?