Истрчао сам из куће закопчавајући ветровку с капуљачом. Дочекао ме је оштар јануарски мраз. За пар минута био сам на аутобуској станици у центру Качарева где ме је чекао Душан, школски друг, а касније смо узнапредовали и са кумством.
Уђосмо у аутобус, а у њему, за чудо, топло, претопло. „Закачисмо“ се за плафоске шипке. Аутобус скоро пун, а на другој станици задржасмо се мало дуже да се још збијемо. Ни игла да падне.
-Шта ово одвратно смрди, на уво ме запита школски друг?
-Немам појма, ништа не осећам, рекох.
Уствари, све ми је било јасно, знао сам одакле потиче „миомирис“, али није био тренутак да кажем шта и ко воња, а нису постајале ни могућности за дистанцу.
-Баш одвратно, наставио је истраживачки рад Душан, укључујући све органолептичке способности којим ја Бог оспособио човека.
Мислим да би узвикнуо „Еурека“ да је у том тренутку знао одговор.
-То су вероватно ови Качаревци који живе ту око рампе па избацују цркотине у јендеке са обе стране пута, покушавао сам да смирим „истраживача“.
-Није то, много горе, а и мраз је и смрад се не шири. Нешто је у аутобусу цркло, све реалније и успешније, Дуле лоцира виновника.
-Можда је Штиркарска бара. Ветар дува од Сробаре према Качареву, опет покушавам да истрагу усмерим у погрешном правцу.
-Није то, категоричан је Душан, и наставља да „њушка“ око моје главе.
Никада ми није био дужи пут до Панчева него тог дана. Покушао сам и да се извадим на градску депонију која је тада била смештена уз пругу код „Аеродрому“, али ни то није задовољило радозналост мог сапутника.
Спас. Изађосмо из аутобуса. Одмах сам се раскопчао и шчепао Дулета за капут.
-Шта си навалио идиоте. Смрди па смрди. Помириши вештачко крзно ветровке, и гурнем му нос у поставу.
-То је. Шта је ово човече, упита ме?
-Мајка је кувала бакалар, ветровка ми остала у кухињи и натопила се мириса. Ову сушену рибу једемо за Бадњи дан.
-А јо, која говна ви једете.
-После школе идемо до мене да пробаш бакалар.
До гимназије сам ишао раскопчан не би ли ветар и мраз однели део бакалара из моје одеће.
На школском зидном чивилуку скинуо сам два-три миришљава женска капута и испод закачио инкриминисану ветровку, надајући се размени мириса гардеробе на вешалици.
Увече сам довукао Душана до куће. Он је већ на прагу препозао „мирис“. Мајка нам је уз бесквасну погачу послужила два тањира бакалара. Душан је бојажљиво кренуо, а после кратког устезања почео слатко да једе као и ја.
-И?
-Смрди, али укусан је. Лепо смрди. Нема шта, добро јело, рече Душан.
Уз бакалара добисмо и по чашу вина за то Бадње вече, тог 6. јануара 1973.године.
Ово јело и време када се једе, донели смо у банатску равницу из завичаја, подно Динаре. Нисам се бавио истраживањем откуд ова риба, које се суши на мразу норвешких ветрова, у Далматинској загори, где се живи тешко и где су качамак (пура) уз млеко, бели мрс и кромпир, најчешћа јела. Месо је било ретко на трпези, а риба и ракови само за оне који су били вешти да их на Цетини ухвате.
Извесно је да је то јело у динарски крш стигло са приморја, где су аргатовали наши преци, а на јадранско приморје вероватно из Италије. Интересантно је да ово јело подједнако воле и православци и католици, и некако, без обзира на оскудицу која прати људе у том кршу (узград буди речено то је сада скоро пуст крај), бакалар, иако скуп, обавезно је на трпезама за Бадњи дан 24. децембра и 6. јануара.
Смрди, али лепо!
Бадњи дан се ближи, а још нисам купио бакалар.