Ја! Ево већ скоро 30 година.
Није то што сте помислили.
Грејем се, купам и кувам уз помоћ земног гаса. Уредно плаћам рачуне и мање-више, задовољан сам услугом. Пре две године, Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“ и ја, као индивидуални потрошач, потписали смо уговор о испорукама гаса за моје домаћинство. Од тада, нисам приметио нека побољшања ни погоршања у квалитету и количинама испорученог енергента, а ако ме сећање служи, у међувремену није било неких значајних поскупљења ни појефтињења.
Нон-стоп, и лети и зими уредно сам био „под гасом“.
Колико сам обавештен, око десетак посто је домаћи, а остатак, око 90 посто, цевкама преко Украјине и Мађарске, стиже гас из Русије.
Недавно се око гаса „накострешила“ и заузела борбени гард Зорана Михајловић, министарка енергетике у српској влади, запретивши да се „Србијагас“ у наредних пет месеци мора реорганизовати, тако што ће делатност дистрибуције гаса препустити другим привредним субјектима, уз напомену да „Србијагас“ више не може бити монополиста. Реорганизација је обавеза и у складу је са 3. енергетским пакетом и директивама Европске уније, којој стратешки и геополитички тежимо. Дакле, мора се у том правцу.
Шта ћемо сад?
Хоће Зорана да развргне уговор који сам потписао са Бајатовићем.
Вели министарка, биће нам боље, јер здрава конкуренција међу дистрибутерима ће изродити тржишну утакмицу, а „туча“ међу њима неминовно ће довести до појефтињења гаса, што ће бити чиста ћар за крајњег корисника.
Ова теорија ми је позната (прва књига Марксовог „Капитала“), али се она у нашим условима не потврђује у стварности.
Ево примера из финансијске сфере, а, као што се зна, већина напочинстава везана је за новац.
Скоро све банке у Србији су приватизоване и са већинским иностраним капиталом. Ако тражиш кредитну услугу од банке и потражиш ону са најповољнијом каматом, кад се сабереш и углавном одузмеш, схватиш да све деру клијента подједнако. Камата иста свуда, а ако је негде мања накалеме ти неки други трошак тако да ти дође на исто.
Нешто ми се јавља да ће тако бити и са гасним дистрибутерима.
Иначе, сукоб између министарке и горе поменутог Бајатовића, почео је још пре два месеца, када је Душан на састанак у Влади Србије дошао сам, без својих сарадника, а требало је да и њих поведе. Због непоштовања договора, ауторитета надлежног министарства и Владе, Зорана је уз помоћ људи из обезбеђења исшупирала Дулета из зграде извршне власти.
Од тада из „Србијагаса“ се ништа није чуло. Душко нит збори, нит ромори.
У међувремену министарка је подигла улог и заиграла још оштрије ђоном, да не кажем штиклом. Прозвала је овог директора, да се бахати, има месечна примања преко 2 милиона динара и да нимало није емпатичан за обичан народ који пати и грца. У сваком случају јавно му је поручила да је она шеф параде у енергетици и да је њему de jure надређена.
Очигледно са de facto надређеношћу нешто шкрипи.
Дуле се и даље брани ћутањем.
У најави је озбиљан пичвајз између ова два угледника актуелне власти, који би могао да уздрма и стратешке везе са Русијом у енергетској области.
Руси су већински власник Нафтне индустрије Србије, где су за протеклих десет година робусно инвестирали (био сведок) и значајно подигли производњу сирове нафте и модернизовали рафинеријске капацитете. Управо се у Панчеву приводи крају изградња Термоелектране-топлане на гас где је Газпром такође већински власник. Да ли случајно или намерно, али управо се приводи крају „Турски ток“, нови гасовод кроз који ће годишње пролазити 15 милијарди метара кубних земног гаса, што је шест пута више од садашње укупне годишње потрошње у Србији. Термоелектрана у Панчеву, је први енергетски капацитет који се у Србији гради за последњих 35 година. Овде ће се производити водена пара за потребе Рафинерије уз вишак електричне енергије за потребе Електропривреде Србије. Само са овим енергетским капацитетом укупна потрошња земног гаса у Србији повећаће се за 25 посто, или за око пола милијарде метара кубних гаса.
Бар што се енергетике сматра, рекло би се да су ствари у Србији кренуле по добром. Али, не лези враже, министарка и њен више „де јуре“ а мање „де факто“ директор се завадили.
Слутим да ће два председника, Александар Вучић Државе Србије и Ивица Дачић Народне Скупштине, „из виших државних разлога“, прекратити ову свађу својих партијских другова.
Само да то не учине неким „здравим компромисом“, тако што ће овај сукоб привремено запретати пепелом, који ће и најслабији поветарац одувати, па ћемо опет бити на истом.
Пазите, Зорана, са све фризеркама, маникиркама и педикиркама које њену фигуру чине у стоти милиметар скоцканом, тако да јој од гумених чизама до шлема на глави, како воли да се појави на градилиштима, све лепо стоји, и Дуле, са својим парама из разних бордова, надзорних и извршних одбора у Газпрому, са све брзим аутомобилима са којима из Новог Сада до Београда стиже брже него руски воз који ће тек за годину-две запарати пругу између ова два града, нашли да се свађају.
Де факто би ваљало размислити да ово двоје напаљених угледника нашег јавног и политичког живота преузму неке друге послове.
Зорана би, с обзиром да ће са „Турским током“ гаса у Србији бити довољно, могла да се позабави како да се више од 60 посто градова и села у држави гасификује, убеди грађане да је то економска и еколошка будућност и пронађе финансијске модалитете како ово не би било прескупо. Ако грађани ово прихвате, значи успела је, а Вучић би тада требало да је рехабилитује и врати је на задатак да изабере пар гасних дистрибутера који су детаљно прочитали први том Марксовог „Капитала“, али да ову теорију не обогаћују неким неолибералним шпекулативним идејама, којима су сви препродавци склони.
Дуле би се фокусирао на Војводину. Лакши задатак, јер ми овдашњи смо, „више под гасом“ од осталих у Србији. Он би личним примером, од својих пара, морао нашто да донира како би се посао гасификације што успешније обавио, а тако би показао да Коларац није једини добротвор српског рода. Учини ли то, стекао би и он право да се преко неког партијског друга, или са блиским рођаком с мајчине стране, тек да забашури презиме, бави дистрибуцијом гаса.
Бајатовића бих ослободио обавезе да за грађане Панчева донира новац, јер за сваког Панчевца који хоће да се гасификује, Град Панчево из нашег буџета, већ дарује 30 хиљада динара.
Прича се да ће сви сељани града Качарева добити поврат средстава зато што су све трошкове гасификације, од генерлног пројекта, гасне мреже по насељу, и пројеката кућних инсталација сносили сами. Коначна сума још није утврђена.
Ето видите, нисмо ни ми заборављени!