Месец: октобар 2021.

ГРАДСКО ДЕТЕ

Из   напред реченог у будним сновима пензионерске дописнице, већ сам казао да у формалном, законском смислу, месне заједнице више не постоје. У важећем Закону о локалној самоуправи државе Србије, месне заједнице се нигде не помињу. Нема их. Изгубљене су у  Србији и свемиру.

Најнижи облик територијалног организовања који поменути Закон предвиђа је општина.

ПО ЗАКОНУ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, КАЧАРЕВО БИ МОГЛО ДА БУДЕ ОПШТИНА.

Могло би да буде градска општина, јер Панчево има статус града од 2007. године, под чијом надлежношћу је девет насељених места. Нека од тих места, Качарево извесно, могло би да буде општина.

Члан 18. Закона о локалној самоуправи, ово директно и дозвољава. Преписујем га у целости и успут кратко коментаришем.

Члан 18.

Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника.

(Овај услов не испуњавамо. Има нас (по последњем попису) нешто више од 7,5 хиљада, а ако  Качарево не обезбеди бржи економски и комунални  развој, сигурно ће нас бити мање. Бојим се да је већ сада тако).

Општине које су образоване до престанка важења Закона о територијалној организацији Републике Србије, могу имати мање од 10.000 становника.

(Овај став се не односи на нас, већ на општине које су задржале тај статус после Другог светског рата, а имале су мање, у неким случајевима, и мање од 2 хиљаде становника. Иначе, са мање од 3 хиљаде становника има и данас општина у Србији, углавном у планинским пределима. Да подсетим, Качарево је било општина до 1959. године).

Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова општина која има мање од 10.000 становника.

(Овај став Закона односи  се на нас и отвара  могућности да се Качарево организује као општина).

Економски разлози су пресудни. Они широм отварају простор за општински статус Качарева. У времену у коме живимо, има ли ичег важнијег од тога, има ли развоја, има ли опстанка, имали ли живота ако нема економије.

Дакле, пут до општине је проходан и питање је само воље и енергије Качареваца, али и добре воље Града Панчева да се овај посао реализује.

Шта ће бити са формално не постојећим месним заједницама и стварно постојећим насељима која се још увек тако „титулишу“, а у којима живе око 2 милиона становника Србије, сада се не зна.  

Сасвим је извесно да ће се у планинским врлетним крајевима Србије, формално непостојеће месне заједнице, најпре претворити у задње поште, па засеоке, онда у две-три напуштене кућице и на крају у непроходне забити и вукој…..

Шта ће бити са већим, урбаним насељима, попут Качарева и на десетине сличних места у централној Србији и, нарочито Војводини, још се не зна.

Али,како се ствари одвијају, ни нама се не пише добро. Пут ка оним горе поменутим вучјим јазбинама је претећи отворен.

У наредној пензионерској дописници нешто ћу рећи о економским разлозима зашти би Качарево требало да буде општина, а ово писаније ћу звршити сећањем на школску лектиру и Нушићеву драму – „Општинско дете“.

Качарево, ево већ 15 година више није општинско дете. Аванзовало је и сада је градско дете. Формално смо унапређени, али смо и даље као онај Нушићев несрећник о коме, као фол, сви брину, а нико не брине, сви се користе о њега, лажу га, праве сопствене каријере и лепо о њему зборе, а уствари не чине много како би му помогли.

ДА ЛИ ЈЕ РЕАЛНО

Најавио сам у претходној дописници и тема је и даље, КАЧАРЕВО – ОПШТИНА.

Наслов овог текста исказује и сумњу у пут до циља. Осим похвалних речи и подршке, има и оних који сумњају да је овај пут могућ. Међу њима су и неки моји пријатељи до чијег мишљења и речи држим.

Пре него што се упустим у развејавање скепсе, хтео бих да упитам – шта је сада у Качареву реално?

Да ли је реално да већ више од три деценије овде није урађена ни једна капитална комунална инвестиција!?

Да ли је реално да нас се политичке странке и њихови лидери, сете, обећавајући и капом и шаком, само уочи избора, а после забораве да Качарево и постоји!?

Да ли је реално да нам, свако мало, смрди депонија!?

Да ли је реално да нас плаве септичке јаме, а од канализације ништа!?

Да ли је реално да се Качарево празни, млади одлазе, три пута се више умире него што се рађа!?

Да ли је реално да у овдашњој здравственој станици: немамо лабораторију, зубара, дечијег лекара, бар повремено специјалисте, ноћног дежурног доктора…!?

Да ли је реално да у Качареву замире спорт!?

Да ли је реално да овде успешно раде три кладионице, а осим једног, једва „искуканог“ банкомата (уочи последњих избора), нема ни једне банкарске експозитуре!?

Да ли је реално да се на овакву стварност навикавамо као жаба која се кува у води која се непрестано загрева и на крају цркава!?

Да ли је реално да Град Панчево радије даје паре  за неке демагошке и популистичке пројекте него за комуналне послове који су насушна потреба насеља!?

Да ли је реално… могао бих овако до сутра, а верујем да бисте и ви могли штошта придодати качаревачкој стварности.

Коначно, да ли је реално да смо пре три и више деценија, били лишени већине ових садашњих животних неудобности које нам загорчевају свакодневицу. Реално, тада смо предњачили.

Уместо ка бољем, бржем, комформнијем, ми изгубисмо и оно што смо имали.

Коначно, реално – да ли се треба мирити са оваквом стварношћу и доживети судбину цркнуте жабе!?

Ако је Качарево у невољи, а јесте, да ли се мора тражити излаз из ове ситуације!?

Мора и зато позивам све скептичне реалисте да изнесу и предложе другачија решења. Радо бих их чуо. Свако боље решење од формирања општине Качарево, радо ћу подржати.

Али формирање општине Качарево сада је једина реална могућност, јер само  на овај начин може се доћи до новца и бржег комуналног развоја.

Град Панчево, никада добровољно неће дати тај, нама припадајући новац, јер за њих, овакви какви смо, најмање коштамо и најјефтинији смо за одржавање и пуко преживљавање. Сви досадашњи начини и покушаји обезбеђивања више пара за Качарево, од оних одборничких стидљивих и легалних  захтева у Скупштини Града, до понижајућих потезања за рукав разних „градских еминенција“, нису дали резултате.

Тек мрвице са стола. Мазање очију, као што рекох.

Да отклоним још једну примедбу сумњичаваца, да је тражење статуса општине за Качарево, некаква нереална фиксацији.

Не мора Качарево да буде општина, не мора да буде ни „безвредна“ месна заједница што сада јесте, не мора да буде, чак ни „задња пошта“, не мора да буде ни последњи јужнобанатски заселак, али више од седам хиљада становника тражи и још гласније ће тражити  право на пристојнији живот, а не назадовање.

Једини услов за покретање убрзаног комуналног развоја са мртве тачке је сталан новчани буџетски прилив, наших пара, које се сада задржавају у Граду. Наша реалност и свакодневни живот то траже.

Једини легалан и легитиман пут да се то оствари је формирање ОПШТИНЕ.

Дуг је пут до овог циља, али то не сме да обесхрабрује.

РЕАЛНО ЈЕ!

Ускоро нова Дописница – ПРАВНЕ, ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ  ЗА ФОРМИРАЊЕ ОПШТИНЕ.

СМИСАО У БЕСМИСЛУ

Ту и тамо по земљи Србији, опосле се понеки ванредни избори по месним заједницама. Како се ближе они главни избори у априлу идуће године и ова „изборна кукурзна лига“ у месним заједницама  постаје важна.

На телевизијама са националном видљивошћу славодобитнички се износе подаци да је СНС убедљиво узео свих „НН“ мандата и да је власт осигурана у тамо неким месним заједницама. С друге стране ово нешто мало опозиције, ако успе и приграби једног или двојицу веселника као своје представнике у органима МЗ, на сва звона у својим медијима, бубњају да је то велики успех и најављују да је овој власти одзвонило.

Политички аналитичари ће рећи да су ови избори важни јер су барометар расположења бирача у локалним срединама и да они такође служе изборном тренингу, учвршћивању партијске дисциплине пред оне важније изборне битке које ће уследити у: општинама, градовима, Покрајини, Републици и изборима за Председника државе. Дакле, важни су, пре свега, политичким партијама. Уствари, избори у месним заједницама, овакви какви јесу, искључиво су важни странкама, а грађанима уопште нису.

Да проблем конкретизујемо и упитамо се, да ли би избори у Месној заједници Качарево  могли заиста бити важни за нас који живимо овде?

Питам се, зашто је власти и опозицији важно ко ће седети у Скупштини месне заједнице, ко ће бити председник неког извршног одбора, неке комисије?!

Зашто би то било битно?

Зашто је то важно, кад ова „сила“ власти не вреди ни по„ луле дувана?

Месна заједница се више не пита ни о чему! Пара нема. Ничим не управља.

Важећи Устав Србије избрисао је месне заједнице и овај некадашњи, најнижи облик територијалног организовања још се помиње у неким нижим подзаконским актима, која су заостала из периода самоуправног социјализма. Ваљда је неко заборавио да и то „почисти“ из , практично, неважећих закона.

Нема више ни вредне имовине, јер све што је вредело, као и некадашње надлежности, пренете су из Качарева у Панчево.

Нема ни озбиљнијих злоупотреба и крађа, јер овде се више и нема шта злоупотребити и отуђити.

А зна се и ко се још гузеља и на ситно лоповише. Знају то Качаревци и, отприлике, њихов коментар гласи – „Кад отеше коња нек иде и улар“. К`о веле, што да се замајавамо са овдашњим ситним лоповчићима када се на све стране прича о милионима и милијардама евра које припадају високоседећим политиким фигурама Србије, које су новце посакривали у својим оф-шор предузећима у  егзотичним острвским државама.

Дакле, од када су месне заједнице потпуно развлашћене, ови и овакви избори немају никакав економски и комунални значај, а то би морао да буде једини и најважнији разлог ових избора.

Имају политичку вредност и значај, али, како се ови избори „не гађају“ са интересима обичних људи, онда је реч о кратковидој и непоштеној политици, где се грађани користе као „корисни идиоти“  који раде за другог, а не себе.

Него да ми све испразнији живот у Качареву и све досадашње бесмислене изборе, а нарочито ове изборе који нам следе, коначно, опослимо на сопствену корист. Да нађемо смисао у овом досдашњем изборном бесмислу.

Могу ли Качаревци да учине заокрет и спасе се од  три деценије  заустављеног комуналног развоја? Да ли је то могуће? Има ли решења?

Да, има!

Качарево у територијално-организационом погледу мора функционисати као ОПШТИНА.

За то се морамо изборити.

Општина, зато што је то, сада и убудуће, једини сигуран начин да се обезбеди више новца за ово место. Реч је о финансијским средствима која и припадају Качареву, међутим, доток новца сада је прекинут. Устава је у Панчеву. Тамо паре остају, тамо се  троше, углавном  за градске потребе. Од неких инвестиционих градских грађевинских и финансијских остатака, дрхтавом градском руком која се медијским манипулацијама проглашава за спаситељску, спорадично се нешто додели и Качареву.  

Са досадашњом расподелом буџета мора се стати, јер градско одлучивање: када, колико и где ће се нешто финансирати, једноставно речено, било је и јесте, мазање очију Качаревцима, куповање лажног мира и лојалности потпуно некомпетентних људи који сада фигурирају као представници овог насеља.

Тек са сопственим буџетом, који ће бити вишеструко већи од досадашњих градских дотација, у Качареву се може започети се планирањем  и комуналним развојем какав је грађанима неопходан. УСКОРО ДОПИСУЈЕМ НА ИСТУ ТЕМУ!