Са мирисом битумена и асфалта улазимо у круг изборних инвестиционих комуналија. Новим слојем асфалта пресвучено је пар улица у Качареву. Надлежни кажу преко 3 километра.
Још десетак изборних циклуса и бићемо равни као писта.
Не тако давно у некој већ одасланој дописници рекао сам, и то ћу сада поновити – Похвалићу све што се у Качареву уради. Како да то не учиним, када је овде све потребно. Све нам је некако зарозано и запуштено, па стога, сваки, па и најмањи инвестициони комунални напор, треба јавно истаћи.
Дакле, капа доле за нови слој асфалта.
Ако ништа друго добро је да се бар нећемо толико дупетрескати када се будемо возили „на точку“ или аутомобилом.
Градске маме и тате, када се постави питање – Шта је нама у Качареву потребно – уопште не могу погрешити. Јер, овде је потребно све. Од „ситница до крупница“.
Знамо, ово „пеглање пута“ ради се због предстојећих избора. Ваља (на)купити гласове за председничке и парламентарне изборе. А како је асфалтирање Србије уздуж и попреко, једна од јачих предизборних прича, зашто да се и наше, качаревачке рупе на путу, не изравнају.
Не знам колико ће се пара потрошити за равнање стаза и богаза, али начин извођења радова је познат. Реч је о јавно-приватном партнерству. На једној страни је јак приватник, правилно политички усмерен, а опет на пожељној удаљености од СНС огња, тако да се безбедно може финансијски грејати, а да се не опече. За исказану лојалност, њему је градска власт, уз помоћ јавног тендера, омогућила да распростире асфалт „через наши сокаци“.
Градски родитељи су нас изненадили. Ухватили су нас на препад. Затрпали су нас са асфалтом без најаве. Само да не претерају, па нас још прелију катраном и уваљају у перје.
Него, хајде да се сада не оптерећујемо предизборним нападним комуналним инвестирањем, јер тога је било и биће. То су радиле све власти, па и ова.
Суштинско питање за нас Качаревце је – Ко то нама планира, ко одлучује, ко свакодневно брине шта ће се у години пред нама радити и урадити у насељу. Зар не би било логично да постоји чврст инвестициони комунални план радова за текућу годину. Зар не било разумно да се такав план зна већ у децембру, а да се већ с пролећа идуће године започне с релизацијом онога што је договорено. Па нека су то и „комуналне ситнице“, ако не могу бити „крупнице“.
Већ деценијама, то мирне душе могу рећи, у Качареву се не ради са добро осмишљеним планом. Планирање комуналних активности, мањих, или већих послова у насељу, не постоји. То су само инциденти који се догађају на спорадичне притиске и галаму из Качарева, или је реч о неким неутрошеним средствима која претекну у градском буџету, па да паре не пропадну, брже-боље, уради се нешто неплански и изненада у насељу, или, као што је случај сада, изборна нужда, “пресвлачи“ стари асфалт новим.
Ево још неких важних питања без одговора! Ако је Качарево део Града, зашто се на градској Скупштина не усвоји годишњи инвестициони план изградње и за ово насеље? Зашто у Граду не постоји, служба или бар професионално лице које би било задужено за комунални развој и које би у сваком моменту знало шта се планира и шта ће се радити?
Све док Качарево не избори и не преузме на себе бригу о сопственом комуналном развоју, тога нема и неће бити. То је изводљиво само када се обезбеди статус општине за ово насеље, што би донело и вишеструко већи буџетски прилив.
Планирања комуналних послова, наравно, нема јер нема пара за нас. После усвајања градског буџета, Качареву се удели толико мало да планирање овде не би ни имало смисла. Новац који шкртом руком из Панчева дође у Качарево, није довољан ни за „расподелу беде“. То је наша реалност, само кратко, уочи избора она изгледа лепше него што стварно јесте.
Све док се то не промени, овде ће се комунални инвестициони послови сводити на случајност, инцидент, нечију добру вољу, хир. А мирис асфалта ће ишчилити после прве кише.