Категорија: ПОЧЕТНА

Ако следимо логику, да сваки народ или држава, има јавну власт какву заслужује, онда су сви досадашњи избори, слика и прилика онога што ми заслужујемо. Следи питање, да ли су сви наши избори били слободни, да ли смо имали могућност да бирамо, какви су били предизборни притисци, изборно представљање, да ли су програми свих учесника избора на гласачким листићима веродостојно представљени бирачима, да ли је било страних утицаја, притисака, плаћања, подмићивања…

Никада нас више није излазило на изборе него за време соц-комунизма. Гласали смо скоро сви, али нисмо  могли да бирамо. Оскудна понуда на листићу. Партија тако одредила. Главно мерило успешности тадашњих избора у „једностраначкој демократији“ била је излазност. За јавну власт, која се тада такорећи није мењала, то је била главна потврда снаге државе и лојалности народа према њој. Победник на изборима, наравно, био је познат и пре гласања.

Тада нисмо могли слободно да бирамо, јер смо били сапети и заслепљени теретом  идеолошких лажи које смо на добровољно-принудној бази прихватили сами.

Како данас стојимо са слободом избора? Нема више идеолошких стега и терета као некад. Има ли сада, после скоро 4 деценије разних препрека да слободно бирамо? Можемо ли ми од изборног дана да направимо празник демократије, што је још увек у Србији недосањани сан?

Део одговора сигурно се налази у растакању заједничке СФРЈ државе, која се распадала у крви грађанског рата, сецесијама, национализмима, економским сиромашењем, унатрашњим свађама, санкцијама, невиђеним спољним притисцима западноевропских земаља и Америке, да би се та фаза крваве кризе, завршила бомбардовањем Србије. Дисциплиновање Србије траје и даље.

Управо ове земље одлучиле су, да је за све оно што се збивало у бившој СФРЈ, главни кривац,  искључиво Србија и српски народ. И данас је тако. Садашња држава Србија им није по вољи, јер не показује ропску покорност пред Европском унијом, пре свега Немачкој и Великој Британији. Такву позицију сервилности, остале новонастале  државе  бивше јединствене земље, без и најмањег приговора, прихватају.  Већ више од два века постоји јасан историјски континуитет политике у Немачкој и Енглеској,  да српски народ нема право на потпуну слободу и пун суверенитет. Србија то не прихвата. То је корен свих историјских, садашњих, а вероватно и будућих несугласица нас и њих.

Вишестраначки избори у Србији су од првог дана, одраз баш овакве политичке стварности. Прсти западних земаља, неизоставна су мирођија у свим изборним фазама. Увек су штрчали и претили.  На свим изборима у последњих 36 година стране земље су имале своје фаворите и увек су их одлично плаћали. Постоје три категорије изборних колаборациониста. Све три групације рушилаца државе повезује апсолутна негација свега што је урадила и ради актуелна власт.

Први  који служе туђину, то чине зато што имају иста уверења као странци и сматрају и агитују да је то прави пут за Србију. Једноставно, уверења им се поклапају са оним што странци траже. Зато су органски против сваке суверенистичке власти са жељом да сруше Државу и да је уобличе по узору западним хтењима. Углавном су то интелектуалци  „друге Србије“, уствари,   српски речено, родомрсци.

Другу, много већу групу изборних колаборациониста чине они који то раде искључиво из користољубља. Да  су појединачни и групни интереси основни мотив за рушење актуелне јавне власти, а потом и државе, говори сума од преко 1,2 милијарде евра колико је ушло у овдашњи невладин сектор за ове намене. Хиљаде је начина како се за евро губи образ и пређе на непријатељску страну.

Постоји и трећа група бирача и то је ново појачање које би  требало да „обогати слободу предстојећих избора“. Њу су за иностране и домаће паре изродили: део професора на српским универзитетима који су испред себе истурили своју пешадију, а то је мањи део студената, затим делови судске и тужилачке власти, а ту су успаљени и фрустрирани грађани који се могу пратити на друштвеним мрежама, а које посебно протежирају  „независни српски медији“ са централом у Луксембургу. Реч је о, по свему судећи, људима који су у заблуди, највероватније због незнања и необразовања. Потпуно су побркали лончиће, реалност не виде и живе у неком свом свету виртуелне стварности. Њихови предлози решења за све што их окружује у реалном свету, узводно су од памети Додуше, како живе, ни на небу ни на земљи, финансијски нису захтевни и чист су ћар за финансијере из иностранства. Међутим, њихови ментори, овим чудним „облицима живота“ који су у последње време све мање видљиви на улицама и даље им чешу лудило, хвале их, називајући  их „новим лицем Србије“, све то наплаћују и пуне сопствене кесе. Иначе, у ери савремених комуникација, ове категорије обично млађих људи, мада има и оцвалих међу њима, називају –делулу. Ето стигосмо и до „делулу бирача“, љутих противника свега реалног па и актуелне власти.  

Парламентарни избори ће за два месеца. Ови избори неће се давити у идеологији како је било после Другог светског рата и у првим годинама вишестраначја. Сасвим је јасно шта је на изборном „јеловнику“. Конкретна и судбоносна питања за Србију и сваког појединачно. Хоћемо ли суверену Србију, како је у Уставу записано, или ћемо подлећи уценама и притисцима.

Да ли је потребна велика храброст да се направи прави избор на гласачком листићу?

Не! Само грађанска одговорност.  Одлучите сами.

Избори који следе ће бити, шаховски речено, за квалитет важнији од свих досадашњих, јер у игру су убачене и паре. Није да и раније није било тако. Било је. Увек је неко добијао паре за глас. Међутим, изборно „мани-мани подмазивања“,  радило се углавном „испод жита“, тајно, да се Власи не досете.

Сада је ствар начисто разголићена и актуелна власт је јавно, на сва звона, одрешила буџетску кесу за све пунолетне грађане Србије, који ће добити по 6 хиљада динара,  а посебном финансијском инјекцијом биће обрадовани пензионери. Они са најнижим пензијама  добиће најбогатију једнократну новчану порцију  од 35 хиљада динара, док ће „богатији“ пензионери добити 25, или 20 хиљада, сразмерно висини  пензије. Ове исплате се темпирају за септембар-октобар ове године, баш када би требало да се суочимо са изборним кутијама. Јавна власт „прети“ и обилатим сталним повећањем пензија од децембра ове године. Дакле, следи лова  пре, али и после избора.

Наравно, власт ни једном речју не говори да су ове буџетске паре у било каквој вези са изборима, а свима је јасно да је ово у директној вези управо са тим.

Некако у исто време из Народне банке Србије  изашао је званичан документ са свим валидним покрићима из Агенције за привредне регистре Србије, да се током последње три-четири године у десетине невладиних иностраних организација које раде на многим фронтовима у нашој земљи, слило више од 1,2 милијарде евра. Неке од ових невладиних организација су мањим делом и абоненти српских државних буџетских пара, али више од 98 посто новца, стигло је у невладин сектор који „послује“ у Србији, из западно европских земаља, њихових амбасада у Београду, Америке и разних приватних фондација. Овај новац је намењен за све и свашта, од бриге за напуштене кучиће и мачиће,  минорне социјалне, еколошке и хуманитарне акције, до озбиљних научних пројеката. Међутим, гро тих милиона и милиона евра, намењен је у основи, за ширење демократије на њихов начин, у нашој, из њиховог угла посматрано, још увек оријенталној и недозрелој демократској земљи, загледаној ка истоку, а нарочито ка Русији и Кини. Још јасније, ове паре намењене су, првенствено као помоћ и кључна финансијска полуга за рушење актуелне власти у Србији. Да се не лажемо, то им је основна намена.

Наравно, западне земље и њихов невладин сектор у Србији, такође, ни једном речју не говори да су ове паре у било каквој вези са изборима. У српској јавној сфери нема много информација и полемика о судару ова два „инвестициона изборна фонда“. Као да постоји џентлменски споразум о узајамном ненападању. Купујете глас ви, купујемо и ми!

Ипак, шта нам нуди и поручује куповина гласа из српског буџетског фонда, а шта, еври за глас из невладиног европског буџета, који већ више од три деценије „послује“  у Србији.

Разлика је много!

Новац из буџета Србије, иако је реч о симболичном износу, доделиће се сваком пунолетном грађанину без изузетка. Нешто више пара добиће најугроженији грађани  са најнижим пензијама што је, уважавајући и призвук политичко-партијске демагогије у свему овоме, прихватљив социјални гест према сиромашнијем делу друштва. Од свега овога, много значајније је оно што јавна власт сада чини – Излази пред гласаче са резултатима који су у претходних 14 година остварени и који су апсолутно видљиви. Више од пола милиона запослених људи у новоизграђеним фабрикама, раст буџета, инвестиције у развој путне и комуналне инфраструктуре, раст зарада и пензија, стабилан курс динара, отворена економска  сарадња и жеља за још бољим политичким односима са земљама ЕУ, Кине, Русије и Америке… само су неки од њих. Управо почивајући на досадашњим резултатима, јавна власт нуди амбициозан план развоја  у наредној деценији  и тај концепт је поткрепљен реалним финансијским и економским могућностима.

У суштини на предстојеће изборе актуелна власт излази са резултатима и плановима како да се у тешком времену геополитичких промена с мирисом барута, првенствено сачува ДРЖАВА СРБИЈА И МИР.

Концепт опонената партије на власти, коју чини студенти блокадери и разједињене опозиционе странке је да се уједине и сруше власт. Уколико то не могу на изборима, резултате неће прихватити и покушаће и насилним путем. У овоме им несебично помажу невладине организације чији рад се сада координира из појединих земаља, али иза свега стоји ЕУ. За овај сценарио, најпре за  изборе, паре су обезбеђене, али новци су ту и за другу фазу, насилни преврат, ако избори не доведу до њиховог циља. Новац ће наравно добити само појединци, највише они који имају организациону улогу на терену. „Корисних идиота“, који су заведени и вођени ирационалним мотивима и који подржавају сценарио хаоса, а они су најбројнији (пешадија обојене револуције), неће добити ни цент. Понавља се прича 5.октобарског преврата.

Суштинска разлика је и то што опоненти актуелном режиму осим фразеолошких парола немају никакав план развоја земље. Њихов једини план и једина политичка мисија за коју су дебело плаћени из иностранства су, да  РУШЕЊЕ ВЛАСТИ ДА БИ СРУШИЛИ ДРЖАВУ.

Дакле, бићемо изборни плаћеници. Узећу мојих 6 хиљада динара. Најпре ми је на ум пала идеја да их одједном потрошим са  (не)истомишљеницима у кафани. Мада, није  лоша ни накнадна памет, да те новце орочим на четири године, па да по истеку орочења, на неким новим изборима 2030. године, са истима (не)истомишљеницима, размотримо како смо гласали у јесен 2026-те.

На прагу смо новог гласања. Све наде се полажу у поштене изборе. Да ли ће бити такви?

Сви избори у последњој деценији 20. века, „Слобини избори“, из угла ондашње опозиције били су непоштени. Нерегуларни избори били су од петооктобарског преврата 2000-те до 2012. године из угла ондашње опозиције, па је и до сада остала енигма да ли је Коштуница победио Милошевића на председничким изборима. Сви избори од 2012. до данас, а било их је свако мало, укључујући и 15 општинских избора крајем прошле и почетком ове године, из угла опозиције и такозваних студената блокадера, били су непоштени.

Ово је кроки слика нашег демократског искуства од 1990. године, када су после једопартијске владавине одржани  први вишестраначки избори у распадајућој СФРЈ. Узгред у комунистичко-социјалистичкој држави, Краљевини Југославији и Краљевини СХС, пре тога у  Краљевини Србији, за све опозиционе странке, избори су увек били непоштени.

Наравно, за политичке партије које су побеђивале на изборима и у ројалистичком и сада капиталистичком политичком систему, избори су били чисти к`о редестилизоване сузе. Дакле, нема сумње да ће и предстојећи избори за губитнике бити непоштени.

Ипак, предстојећи избори имају свој спецификум. Посебност је, што су већ сада, будући избори извикани као непоштени од такозваних студената и опозиције, јер како кажу, покрашће их владајућа кооалиције окупљена око Српске напредне странке.

Опозициони блок не задовољава ни то што су, мање-више, све препоруке Европске уније усвојене, а  односе се на побољшање изборних услова, од сређеног Бирачког списка до транспарентности свих предизборних и изборних радњи. У формално правном смислу све изборне процедуре детаљније и боље су уређени у Србији, и него у већини земаља ЕУ.

Судентска и опозициона прича о унапред покраденим изборима, такође је смишљена политичка стратегија,  којој је циљ, да се у случају изборног пораза, резултати не признају и да се пређе на другу фазу, која подразумева покушаје насилног отимања власти. Негирање резултата избора и разни облици фабриковања изборних нерегуларности биће метод да се остане у политичком рингу, како би се проблем српских избора интернционализовао, затражиле арбитраже, добре услуге, комисије и све остале полуге притисака и уцена, које би по правилу дошле из Европске уније.

За демократске изборе се каже да су празник демократије. У Србији, скоро сам сигуран, предстојећи избори то неће бити. Као и до сада могу се очекивати, већ познате изборне приче – куповина гласова, сликање листића, гласање за другог, “бугарски возови“, „мртве душе“… али, уз ригорознију контролу ово се може у доброј мери спречити. Губитници на изборима ће мултипликовати значај ових појава, којих ће, сигурно бити, али треба рећи и то, да судбину победника на овим као и претходним изборима  одређују часни грађани, а они чине огромну већину. Тако је било од Обреновића, Карађорђевића, Тита, Слобе, Ђинђића, Коштунице, Тадића,Николића и Вучића. Имали смо владаре и власт, какву смо на изборима, већински, са мање или више мањкавости, сами изабрали.

Када се изборна методологија и гласање поједноставе и када се за тренутак занемари шта су учесници избора обећавали током предизборне кампање и како ће се понашати као губитници, или победници после завршетка гласања, кључна карика свих избора су бирачки одбори. Ако чланови овог тела добро и поштено раде, међусобно сарађују, јер у одборима су представници свих странака, ту су такође контролори изборног процеса из свих странака, а могу бити присутни и посматрачи. У бирачким одбору, у многоме се могу спречити многе нерегуларности. На крају, по завршетку избора, преброје се гласови и потписују се записници о исходу гласања. Суштински овде се избори завршавају, а све остало је сабирање података у општинским, градским и републичкој комисији. Речју, попуњавање ексел табела.

У бирачком списку Србије уписано је око 6,5 милиона пунолетних грађана. До сада је на парламентарне изборе  на биралишта излазило око 65 до 70 посто укупно уписаних бирача, дакле око 4 милиона грађана. Они гласају на више од 8,2 хиљаде бирачких места у Републици. У просеку бирачко место у Србији броји око 500 грађана. У градовима, наравно, има бирачких места са близу 2 хиљаде уписаних бирача, али у планинским крејевима има бирачких места са неколико десетина бирача. У пракси највише је бирачких   места са близу 700 гласача. Нису потребне квадратне једначине ни докторати и  факултетска знања математике да би се пребројало 700-800 гласова и утврдило ко је добио више и ко је где победио.

Знатно озбиљнији проблем свих наших избора је што би на сваком бирачком месту учесници избора који су на гласачком листићу, морали имати бар једног свог представника. Дакле, свака изборна листа мора имати најмање преко 8 хиљада својих партијских кадрова за бирачкке одборе, јер толико је биралишта широм Србије. То је минимум, а томе треба додати и представнике контролора, јер и то је право учесника на изборној листи, а отворена су им  врата и за посматраче. У идеалној варијанти изборне листе би морале да располажу са више од 40 хиљад активиста како би „покрили“ све бирачке одборе. Тешко је и за трен поверовати да то може обезбедити и такозвана студентска блокадерска листа. Ни опозиција овде не може помоћи, јер и они су већином „градски момци и девојке“.  Чак када би се „удробили“ сви заједно, сумњам да би успели да „премреже“ све бирачке одборе. Српска напредна странка то може јер има преко 500 хиљада регистрованих бирача и допиру до заселака у које ни поштари не залазе без преке нужде.

Рад бирачких одбора је од кључног значаја. Када се сви чланови одбора, после бројања увере да су  резултати гласања тачни, представници из свих странака потписују записник и то је у суштини, најважнији  изборни документ. Ако је кадровски састав бирачког одбора, и по  стручности и по политичкој опредељености, слика изборне листе за коју се грађани опредељују, они су најбоља гаранција да ће избори бити поштени. Тада неће бити никакве сумње у регулрност поступка. То ће нас довести до изборних резултата које ће бити наспорни за све. То ће спречити и постизборни хаос губитника који се, како се избори ближе, све бучније најављује.