Категорија: ПОЧЕТНА

Јутрос, отварајући улазна врата куће у поштанском сандучету угледах отворено писмо. Синоћ кад сам закључавао капију писма није било. Дакле, стигла нам је ноћна пошта. Закључујем да је реч о некој ванинституционалној работи. Уз кафу, сазнадох да ми пишу „моји суграђани“, и да ме ословљавају, „драги наши сународници“. Пишу нам грађани, а ми примаоци смо припадници различитих народности.

Све анонимно и тајанствено. Пошиљаоци су под маском, која им образ скрива. Какво ли им је лице?!

Између прва два гутљаја кафе разбуђуше, би ми јасно да је писмо посвећено економско-политичком положају појединца у нашем друштву и да је срочено уљудним речником, бираним речима које не замећу свађу, полемику или, не да` Бог, некакво вербално препуцавање. Никаквих увреда, или позива на насиље. Само умилне речи и вапај за дијалогом извиру из писма:

Суграђани, тј. пошиљаоци, хвале нашу бригу о породици и отаџбини, наше искуство, минули рад и мудрост, забринути су што нам се нуди мноштво информација па се до истине тешко долази и не знамо коме се може веровати, да ли Вучићу који се хвали напретком, или је реч о празним причама и обећањима. Па онда, прича се о корупцији и неправди, за које ни сами аутори писма нису знали, да ли су то измишљотине и претеривања, али када су чули приче обичних људи, уверили су се да тога има у изобиљу. Пошиљаоци писма – „моји суграђани“, не траже да ми променимо мишљење, само нас моле да саслушамо и чујемо једни друге, да верујемо да  Србија може боље, да наши пензионери заслужују више, а наша деца срећу траже у Србији, а не негде у иностранству. Призивају дијалог. На крају рекоше и ово – „Ако желите да разговарате, да поделите своје мишљење или да сазнате више, увек смо ту за вас, јер ваш глас је важан“.

Већ на половини испијене кафе јави ми се да је ово политичка прича, а крај писма то потпунo открива. Реч је о лаганим кондиционим припремама пред предстојеће изборе. Не могу са сигурности рећи у којој страначкој кухињи је „укрчкана ова чорбица“ од писма.

Невероватно, али ово писмо ме вратило у детињство, а потом и у време када сам деци, а недавно и унуцима, читао песму, „Патак и жабе“ – Змај Јове Јовановића. Последњи стих ове поучне песмице, тиче се аутора ноћне поште која ми је убачена у поштнско сандуче и послужила ми је за наслов ове дописнице.

Називају ме драги, желе да разговарају са мном, да поделимо мишљење, мед им тече из уста, отворено им и срце и душа за мене, али, не знам ко су они. Крију се! Не верујем им! Лажу!

Никада не треба веровати  људима под маскама, а ми смо сведоци политичког маскенбала већ више од годину дана.

“Хуље лепо зборе, ал` нитковски раде, рекао је Змај.

Не знам како ви, али отекао сам од кукњаве за дијалогом. Какав црни дијалог. Као, то је једини спас за наше располућено  друштво. Мучно је више и слушати мудра зборења са дубокоумним реченицама које нас упућују  како је једини излаз  који нас води до социјалног склада, слоге и мира, његово величанство ДИЈАЛОГ. Никад више захтева за спасоносним дијалогом, а он ни на видику.

Појам дијалога је већ деценијама, бар за нас у Србији, изгубио сваки смисао. Ко је у досадашњим дијалозима и другим формама разговора супротстављених страна, користио чињенице, здраву логику, историјску, политичку и економску позадину, како би решио неке спорне ситуације? Нико. Тако је било јуче, тако је и данас. Истинска комуникација која би почивала на овим поставкама, која би могла да резултира здравим компромисом, што и јесте смисао сваког разговора, за нас у земљи Србији није ни дозвољена.

Такав дијалог је забрањен. Разговор се сада одвија само међу истомишљеницима. Саговорници аминаше један другом, што је  монолог удвоје. То нам је слика јавне медијске сфере. Разлика је што једни „бију“ искључиво лево, други десно.

Садашње поимање појма дијалога, у ствари је већ утабан пут да баш не дође до никаквог решења. Јер, спорне, проблематичне ствари и стања у Србији морају да трају. Да је киње и исцрпљују. Таква назови комуникациона дијалошка вештина у Европској унији и земљама западне хемисфере, негује се за нас (само за нас). Овакав испразан и јалов дијалог такође је део хибридног рата у циљу умирења и упокојења непослушне Србије која хоће својим путем, а то је јерес која се мора спречити. Као у средњем веку, инквизиција је и данас против правог дијалога. Нуди се неки сурогат искреним разговорима, а то јесте делић обојене револуције против Србије која траје од распада бивше СФРЈ. Петооктобарски пуч 2000-те године, донео је половичан резултат, а сада би посао дисциплиновања Србије требало завршити. Ово је нескривена политика ЕУ њихових следбеника на домаћем терену.

Присетимо се само неких дијалошких помагала за постизање „праведних“ договора за Србе и њихове комшије, који су се обилато користили приликом доношења: Дејтонског споразума, Париског потписивања истог, Кумановског мира после бомбардовања, Бриселског и Охридског споразума… – узми или остави, штап и шаргарепа, нон пејпер, уцене , претње санкцијама, обавезни посредници у разговорима, добре услуге, потпуно искључени разговори лицем у лице, кружење посредника, кружење папира, шатл дипломатија, медијски притисци, утисци уместо чињеница…

Додуше, све  наше досадашње власти, укључујући и актуелну, дале су свој „допринос“ учествујући са ЕУ и колективним западом у разним „оригиналним“ решењима на нашу штету. Неки кажу да  има и „добронамерног“ шапутања и са истока.

У све  што нам се догађа последњих годину дана до грла је умешана ЕУ са препознатљивим интересима водећих земаља ове заједнице.

Универзитетски ректорски, декански и професорски кор, већине наших факултета који су скривени у сенци политички инструисаних и истурених студената блокадера и домаћих „професионалних“ медија којима се командује из  иностранства (читај ЕУ), још увек делимично управљају збивањима у сфери друштвене надградње, вешто користећи све добро научене вештине накарадног дијалога, који се ево већ скоро годину дана одомаћио и међу грађанима Србије.

Власт стално пружа „дијалошку руку“, али друга страна се још није ни легитимисала и не узвраћа спремност за руковање. Слутим да ће  блокадери са све професорском свитом, делом (не)поштене интелигенције уз расклиматану политичку опозицију, императивно затражити „добре услуге“ и помоћ из иностранства за  дијалог са влашћу, ако до њега дође. ЕУ спремно чека да „допринесе“ читавим арсеналом од, нон пејпера до разних пакета санкција.

Дакле, далеко смо од истинског садржајног дијалога, а све што смо од разговора до сада имали, боље да се не понови. Ако и дође до таквог дијалога, биће то килава, јадна и још једна предигра за нове невоље.

Проблем је у кући и овде се мора решити. Сопственим снагама. Репертоар добрих „дијалошких услуга“ са свих страна света,  енергично се  мора одбацити. Јер све је у нашим рукама.

Ако до сада, „пендрек спаса“ кога су блокадери прижељкивали, није радио, није потребно ни да се полицијска палица, без преке потребе, диже и сада. Сада би доследну примену  закона за све који га не поштују,  ваљало подићи на највиши ниво. Без изузетка. Ово ће отворити очи свима, а истински дијалог ће неминовно уследити као резултат законске доследности.

Тада би све  „корисне дијалошке алатке“ требало вратити Европској унији и ако нас тада искрено буду хтели у својој дружини и то се поклопи са нашим искреним хтењем за чланством, брзо ћемо отворити све преостале кластере и залепити фластере од убоја и рана на европском путу.

Без обзира како је називамо, „класичном или обојеном“, битно обележје сваке револуције, не мери се само степеном насиља, количином проливене крви и бројем одсечених глава, већ чињеницом да све  захвате за коренитим променама у друштву, можемо вагати количином узајамне искључивости и мањком здравог разума. Та искључивост данас се препознаје на најширем друштвеном нивоу, у држави, међу политичким партијским идеолошким противницима, али и  у породици, између родитеља и деце, чак и међу децом.

Историја је пуна доказа револуционарног терора над идеолошким неистомишљеницима и успутним умешачима у тренуцима друштвеног радикализма. Нама у Србији за овај наук нису потребни силни потоци крви, Француске буржоаске (јакобинци и термидори), ни Совјетске комунистичке револуције (бољшевици и мењшевици). За болно искуство, из кога се  може доста научити, довољна нам је и наша револуција после победе Комунистичке партије у Другом светском рату. Само због идеолошког неслагања, комунистички револуционарни терор у Србији, не рачунајући рат, у првим поратним годинама у смрт је одвео неколико десетина хиљада људи. Од живота их је делило само то што нису мислили као победници. У револуцији немаш право да другачије мислиш. Ил` се склони ил` се поклони. Тако је било и у потоњим деценијама социјализма, јер смо имали и хвалили се,  револуцијом која тече.

Сведоци смо и петокотобарске револуције, или пуча (како вам драго) 2000. године. Великог насиља и  крви није било. Било је пуно револуционарних амбиција, обећања, младих неискусних кадрова, наглих заокрета, а осврнемо ли се и оценимо успешности те револуције, тешко да се нечим вредним из тог периода можемо похвалити. Јер, сам чин револуционарног терора и рушења старог није ни најмања  гаранција да ће нови поредак бити бољи и успешнији. После ове револуције већина грађана је осиромашила, држава доведена до банкрота, а како то обично бива, појединци који су управљали „5. октобром“ су се обогатили.

Недавно нас је опет сустигао захтев за коренитим променама.

На срећу, то што се последњих месеци код нас збива, није обележено крвавим насиљем. Захтеви студената, њихових професора и помагача у земљи и из иностранства, су: смена актуелне власти, „ненадлежног“ председника, пре свих и нови, потпуно нови живот из почетка. Дакле, циљ је радикалан и јесте реч о некој револуцији. Она није крвава и класична (на срећу). Није ни обојена у јарким бојама у гваш техници, али јесте неки „акварел пуч“, са још неухватљивим камелеонским колоритним сенкама и преливима.

У свом пику, свака револуција је лишена разума. То је обележје свих друштвених радикалних процеса, без обзира на степен насиља који оне носе са собом.

Наша стварност сада је таква да се разлике, искључивост и мржња могу  чути и читати на сваком кораку. У јавној медијској сфери, а нарочито на друштвеним мрежама, „револуционарна памет“, изгледа овако!

Овде ништа не ваља! Страва и ужас од врха до дна! Сви су лопови! Најлоповскија је власт, а ненадлежни председник државе је највећи криминалац! Све су упропастили! Овде се ништа не може поправити ни урадити! Све мора из почетка! Тотални ресет! Ко не мисли као ми, има се оградити у тор за дисциплиновање и преваспитање, или трајно елиминисати! Ко не мисли као ми, ко не дели, али сто посто не дели наше идеје, тај је ћаци. Таман посла „ћаци“, то никако! Скачи, играј, млатарај рукама, буди шашав, кревељи се к`о луд на брашно, само не смеш бити ћаци.Зар да знојавим поштеним радом стижеш до циља! Тако не може!  Дуго траје! Мора одмах! Сада и све!

Ова наша акварел револуција  која се већ пет месеци „премењува“, коначно је доспела и до политичког обличја. Професори наших дичних београдских и иних српских факултета са  све деканима и смушеним симбол-ректором Ђокићем, смогли су последњи атом снаге и убедили своју децу студенте, са којима су били у конспиративном противприродном политичком блуду и дању и ноћу, да затраже изборе како би убедљиво победили прошлост, садашњост и будућност и коначно се изборили за вечни рај у земљици Србији. Овај циљ достојан је сваке револуционарне погибељи. Нема цене за ово! Све мора стати! И живот се мора зауставити, ако не иде другачије!

Наши студенти блокадери-револуционари са све акедемским професорским, кремом наших универизтета, презиру еволуцију. Не виде ништа што би се могло поправити, нигде добро што би могло  бити боље. Они као да не живе у реалности.

Слоган на протестима младих последњих месеци – „РЕВОЛУЦИЈА ПА ЕВОЛУЦИЈА“, често је био у гро плану. Тај тобож мотивишући кредо опасно дели друштво. Питање је колико млади уопште и разумеју овај транспарент који је у последњих сто година одвео у смрт стотине хиљада живота са ових простора.  

Али „акварел револуција“ баш подгрева овај појмовни хаос међу младима. Није ваљда да професори наших факултета ово не знају. Случајно су ваљда „произвели“  ћације који им грдно сметају. Али не примећују да су  нехотећи произвели и  „делулу“ младе.

Погрдно се говори о „ћацима“,судентима који би да уче, а са похвалама у небеске висине се дижу „делулу“, опет наша деца, срењошколци и студенти којима се у главу усађују  заблуде   које почивају на нереалним револуционарним очекивањима да све може, сада и одмах. Нажалост у овом „просветитељском“ послу стварања револуционарне пешадије учествују и „делулу родитељи“.

Тешко ми је поверовати да „делулу маме и тате“ и „поштена“ српска интелигенција овога нису свесни. Или је можда ствар приземнија, материјалне природе, па осим дирљиве јавне манифестоване љубави према својим потомцима, „делулу родитељи“ желе да заштите капитал које су им донеле претходне револуције. Ко зна, можда би се још штогод могло ушићарити и од ове револуције.

У овом покушају „акварел преврата“ количина мржње и искључивости код револуционара у управној је сразмери са мањком здравог разума.

Реци никад револуцији!