Категорија: ПОЧЕТНА

Драги Качаревци,

имате ли и ви утисак да ми живимо у нама најближем граду Панчеву, коме, као Месна заједница  припадамо територијално и организационо, а да је Град према нама баш-баш мрзовољан.

Није Град према нама мрске воље што смо: комунално мусави, што се Качаревом шире отровни смрадови из септичких јама, што нам депонија смећа одузима кисеоник, што нас даве „миомириси“ са оближње фарме свиња, што због паса луталица и старо и младо вежба скок у вис, не би ли ушли у продавницу, школу, пошту, здравствену станицу, што су улице неуредне, што је гробље запуштено, што, што… Ма не, то је наша, и само наша невоља. Град то не дотиче. Кад би се наш град због овога љутио, био би самокритачан, осећао би се одговодним за јадно комунално стање Качарева. Овакви какви смо, њима највише одговарамо.

Зашто ли је то тако?

Град мрску вољу навуче на своје лице само када се ми осмелимо и затражимо да се започне са решавањем поменутих „комуналних ситница“ Качарева. Истина, ти наши захтеви нису ни чести, ни довољно гласни, ни јединствени, тако да их Град не узима озбиљно. То је наша мука и на овоме морамо озбиљно размислити и добрано порадити. Јер, за сада су довољна лажна градска обећања, све лепша од лепших, да нас смире. Невероватно, али успева им. Њихове лажи побеђују реалност у којој живимо. Исход очекиван. Од озбиљног комуналног посла за сада нема ништа. Овако је већ десетинама година.

Како су нам лажна обећања дојадила и како представници градске власти у широком луку заобилазе Качарево и наше приоритетне комуналне потребе, ми подигосмо улог (не сви, нажалост, неколико десетина нас) и затражисмо да Качарево добије статус општине, па ћемо сами да се позабавимо сопственим мукама.

То никако, са презиром дочекује Град овај предлог. 

Ми опет кажемо – Ако не може у овој фази комуналне свести Града и Качарева (а ниска је и код једних и других) да се Качарево статусно подигне на ниво општине, затражисмо више пара за капиталне инвестиције, плански развој  и пројекте у Качареву са све одлукама Градске скупштине и осталих градских институција. Ако не можемо ми, нека то ураде они из Града. Коначно, у садашњој расподели послова, Град и јесте одговоран за  комунални развој нашег места, јер и ми смо сада део Града.

Уосталом у градском буџету, који ће ове године премашити суму од 100 милиона евра, су и наше паре. У односу на оно што у буџет уложимо ми добијама скоро десет пута мање пара него што би требало.

Међутим, када само поменеш буџетске паре за наше комуналне потребе, градска мрска воља се претвара у бес иза којег се може очекивати само освета „ градске империје незахвалном сељачком плебсу“.

Мало комотније размишљам и домислио сам овако. Град који статусно нема општине у свом саставу и не може бити другачији од Панчева какво је сада. Градови без општина су осуђени на комунални егоизам, а Панчево је баш такав град. У потпуности му одговара стање какво је сада. Ништа не треба мењати. Ако нешто тражи и ма колико да су захтеви оправдани, нарушава градску идилу, а то је озбиљан прекршај, јерес.

Град, треба и то казати, по садашњим позитивним прописима и нема никакву чврсту обавезу да буде добре воље према нама. Може мрзовољно да нас гледа колико хоће. Садашњи закони, који су стари неколико деценија и који су са последњим нормативним променама од месних заједница створили несложна певачка друштва без икакве економске моћи и елементарног слуха и смисла за комунални развој, за Град су легалан изговор да у Качареву и не мора и не треба да било шта комунално инвестира. У свакодневном животу за овакав однос градске власти према Качареву, дајемо им за право и ми Качаревци, својом неслогом и ћутањем.

Могу ли економски резултати на нивоу државе који евидентно постоје, а о чему се свакодневно медијски бучно пева, сакрити, скренути поглед, или поништити све  очигледније комунално пропадање нас доле.

Како ви реагујете на економске успехе наше државе? Какве емоције и какве мисаоне сигнале шаље ваш мозак када се поведе прича о: новоизграђеним стотинама километара ауто-путева, о брзим железничким пругама до Новог Сада, ускоро до Суботице, за пар година до Ниша? Шта вам прострују кроз срце и главу када видите многе стране инвестиције и подигнуте фабрике у којима раде наши потомци? Шта вам значи кад друштвени бруто доходак прелази 4 посто годишње, кад су финансије стабилне, успешно инвестирамо и сервисирамо сва дуговања, укључујући и погрешна улагања свих претходних властодржаца земље Србије? Ту су и нови стадиони, биће их још, следи и ЕКСПО, који ће како кажу, препородити земљу. У здравство се непрестано финансира, граде се нове болнице, обнављају старе и прибавља најсавременија медицинска опрема. Следи и еколошко рударење  за ретким сировинама и минералима. Ускоро нећемо моћи и без нуклеарки, јер треба намакнути много више електричне енергије за разјапљена уста дигитализоване привреде и све захтевнијих грађана. Расту  и плате запослених и пензије, каткад реално, чешће само номинано, али, мерећи животни стандард и ако је реч о свакодневном живљењу, ово су године са најмање егзистенцијалних проблема од почетка овог столећа.

Искрено, на све ово нисам равнодушан. Ово су непорециви резултати. Штошта од ових економских бољитака, унапређења и модерних грађевинских и комуналних решења иза којих стоји Држава Србија као главни инвеститор, сам видео и користио. Државни, или наш, буџетски динар није бачен залуд. У односу на све претходне власти, укључујући и онај соц- комунистички период када смо „сви морали да будемо срећни и весели“, ово је здрава промена. Само злонамерни би ово могли да оповргавају. Да, то је успешан план државе, или како воле да кажу апологете овог политичког тренутка, успешна реализација развојних визија Александра Вучића, председника.

Сада се намеће логично питање, могу ли економски резултати на нивоу државе који евидентно постоје, а о чему се свакодневно медијски бучно пева, сакрити, скренути поглед, или поништити све  очигледнијим комуналним пропадањем нас доле?

Питање је на месту, јер за потпуну успешност  једног целовитог економско-политичког концепта, неизоставно је потребан склад, или  равнотежа моћи и равномеран развој, укључујући и комнални напредак, али читавог друштва. Јер, управо се то тиче нас смртника. Нажалост, баш ово је изостало у годинама државних економских успеха. Овде бих могао, да нађем на десетине разлога и оправдања из угла државе на тему зашто постоји ова несразмера. Али то се може чути и видети сваки дан чим „отворите тв“.

Чињеница је да се овај концепт наставља и да смо ми доле, последњи у низу. Колико ће то трајати тешко је предвидети, а очито је да наша стварност одудара од онога што се догађа на нивоу државе. Овдашњи неуспеси, не могу се сакрити успесима, тамо далеко, иако у властитој земљи. Провалија је велика.

Дубок је кањон и у Граду Панчеву, чија смо ми месна заједница. Качарево је у односу на Панчево у минусу у сваком погледу: финансијском, комуналном, образовном, здравственом, еколошком, спортском, културном … У свим областима или, тапкамо на нивоу од пре 3 деценије, или назадујемо, што је чешће.

Све се то догађа када је буџет Града Панчева од ребаланса до ребаланса све рекорднији. Ближи се суми од 100 милиона евра на годишњем нивоу. Срамота је рећи и написати колико се издваја за потребе Качарева – око 70 хиљада евра на годишњем нивоу.

Упитајмо се – Где су те буџетске паре? Где се инвестирају, где су пројекти, где се граде капиталне комуналне инвестиције у Панчеву, Качареву, негде другде? Где?

Резултати  утрошка државног буџета су видљиви. У Панчеву, Качареву посебно, тешка помрчина!

Гледам ону светлећу рекламу у центру – „Ја волим Качарево“. Та „вриштећа порука“ која би у нама требало да пробуди уснули локал-патриотизам, да не кажем љубав према месту живљења, много више ме усмерава на размишљање у сасвим другом правцу. Све бежећи од песимизма и малодушности, закључујем да је Качарево све неудобније и непријатније место за живот.

Локал-патриотизам више везујем за генерацију наших очева и ону рођену око 50-тих година прошлог века. Из садашњег угла, рекао бих да је то време одлучних и храбрих људи, који зарад комуналног развоја Качарева, и удубности живота, нису жалили на лични динар за заједничку кућу. Нисам присталица „географских љубави“, али сам помало поносан и носталгичан сећајући се тог времена, моба, заврнутих рукава и комшијске слоге. Наравно, свестан сам, тако више не може.

Времена су се променила. Живимо већ у трећој држави по реду. Променио се политички и економски систем. Сада смо у капитализму. Уз сиромаштво које је уследило и нешто више економске стабилности и опоравка у последњој декади, новац је, како и приличи садашњем систему вредности, искључива мера за све. Ко га има, како-тако живи и преживљава, а ко нема, тавори у немаштини и беди. То је сурово, али истинито.

Када појединца, породицу, људе у неком насељу, одвојите, ускратите им право на новац, онда живот замире. То се управо догађа Качареву већ више деценија. Рекламни позиви на локал-патриотизам и љубав, ту много не помажу.

Напротив, уме гадно да „иритира живац“. Нарочито кад се удруже комуналне невоље: запали се депонија, засмрди фарма свиња, излије сепптичка јама…

У садашњем времену најбесчаснији су они који кажу да новац није потребан и да то није проблем. Управо овакве речи чуо сам на скуповима наших суграђана. Нарочито у почетку када је ескалирао проблем са смрадовима са Алмексове фарме свиња. Наравно, ово су чули и градски оци у Панчеву и одмах су пригрлили ове качаревачке волонтере. Дошли су им ко кец на банку. Чувари градског буџета, где су и наше паре, које већ годинама не стижу за планске комуналне инвестиције у Качареву, закључише – Ови нам требају, не траже паре, не помињу буџет, не помињу и не траже капиталне комуналне инвестиције.

Поновићу и сада.

У Качареву се ништа од капиталног комуналног значаја не може урадити без новца. И то, новца из буџета Града, где су и наше паре. Инвестиције морају бити планске са свом пратећом законском документацијом. Град бежи од овога, јер да заиста жели да ради на комуналном развоју Качарева, ми би смо у децембру сваке године, када се усваја буџет за наредну годину, знали конкретно шта, колико и када ће се у Качареву инвестирати. То се већ више деценија није догодило.

Када смо основали Удружење грађна – Качарево општина, утврдили смо листу краткорочних и дугорочних комуналних послова. И тада и сада, свесни смо да је статусна промена од месне заједнице до општине, далако. Али оно што се може и мора урадити већ сада, тиче се преузимања свих обавеза које се односе на  развоја Качарева од стране Панчева. Комунална политика је потпуно у њиховим рукама. Ми смо сада део Града који је законски одговоран и за комунални развој Качарева. Међутим, наш Град је неодговоран.

Ко данас каже да се комунални проблеми могу решити без новца, не живи у реалном свету. Ко у свакој прилици не тражи новац од Града, не ради за интересе овог места. Ко не тражи средства из буџета Панчева, с разлогом сумњам, плаћен је за ћутање и саучесник је у комуналном таворењу Качарева.