Категорија: ПОЧЕТНА

На прагу смо новог гласања. Све наде се полажу у поштене изборе. Да ли ће бити такви?

Сви избори у последњој деценији 20. века, „Слобини избори“, из угла ондашње опозиције били су непоштени. Нерегуларни избори били су од петооктобарског преврата 2000-те до 2012. године из угла ондашње опозиције, па је и до сада остала енигма да ли је Коштуница победио Милошевића на председничким изборима. Сви избори од 2012. до данас, а било их је свако мало, укључујући и 15 општинских избора крајем прошле и почетком ове године, из угла опозиције и такозваних студената блокадера, били су непоштени.

Ово је кроки слика нашег демократског искуства од 1990. године, када су после једопартијске владавине одржани  први вишестраначки избори у распадајућој СФРЈ. Узгред у комунистичко-социјалистичкој држави, Краљевини Југославији и Краљевини СХС, пре тога у  Краљевини Србији, за све опозиционе странке, избори су увек били непоштени.

Наравно, за политичке партије које су побеђивале на изборима и у ројалистичком и сада капиталистичком политичком систему, избори су били чисти к`о редестилизоване сузе. Дакле, нема сумње да ће и предстојећи избори за губитнике бити непоштени.

Ипак, предстојећи избори имају свој спецификум. Посебност је, што су већ сада, будући избори извикани као непоштени од такозваних студената и опозиције, јер како кажу, покрашће их владајућа кооалиције окупљена око Српске напредне странке.

Опозициони блок не задовољава ни то што су, мање-више, све препоруке Европске уније усвојене, а  односе се на побољшање изборних услова, од сређеног Бирачког списка до транспарентности свих предизборних и изборних радњи. У формално правном смислу све изборне процедуре детаљније и боље су уређени у Србији, и него у већини земаља ЕУ.

Судентска и опозициона прича о унапред покраденим изборима, такође је смишљена политичка стратегија,  којој је циљ, да се у случају изборног пораза, резултати не признају и да се пређе на другу фазу, која подразумева покушаје насилног отимања власти. Негирање резултата избора и разни облици фабриковања изборних нерегуларности биће метод да се остане у политичком рингу, како би се проблем српских избора интернционализовао, затражиле арбитраже, добре услуге, комисије и све остале полуге притисака и уцена, које би по правилу дошле из Европске уније.

За демократске изборе се каже да су празник демократије. У Србији, скоро сам сигуран, предстојећи избори то неће бити. Као и до сада могу се очекивати, већ познате изборне приче – куповина гласова, сликање листића, гласање за другог, “бугарски возови“, „мртве душе“… али, уз ригорознију контролу ово се може у доброј мери спречити.

Губитници на изборима ће мултипликовати значај ових појава, којих ће, сигурно бити, али треба рећи и то, да судбину победника на овим као и свим претходним изборима  одређују часни грађани, а они чине огромну већину. Тако је било од Обреновића, Карађорђевића, Тита, Слобе, Ђинђића, Коштунице, Тадића, Николића и Вучића. Имали смо владаре и власт, какву смо на изборима, већински, са мање или више мањкавости, сами изабрали.

Када се изборна методологија и гласање поједноставе и када се за тренутак занемари шта су учесници избора обећавали током предизборне кампање и како ће се понашати као губитници, или победници после завршетка гласања, кључна карика свих избора су бирачки одбори. Ако чланови овог тела добро и поштено раде, међусобно сарађују, јер у одборима су представници свих странака, ту су такође контролори изборног процеса из свих странака, а могу бити присутни и посматрачи. У бирачким одбору, у многоме се могу спречити многе нерегуларности. На крају, по завршетку избора, преброје се гласови и потписују се записници о исходу гласања. Суштински овде се избори и завршавају, а све остало је сабирање података у општинским, градским и републичкој комисији. Речју, попуњавање ексел табела.

У бирачком списку Србије уписано је око 6,5 милиона пунолетних грађана. До сада је на парламентарне изборе  на биралишта излазило око 65 до 70 посто упино уписаних бирача, дакле око 4 милиона грађана. Они гласају на више од 8,2 хиљаде бирачких места у Републици. У просеку бирачко место у Србији броји око 500 грађана. У градовима, наравно, има бирачких места са близу 2 хиљаде уписаних бирача, али у планинским крејевима има бирачких места са неколико десетина бирача. У пракси највише је бирачких   места са близу 700 гласача. Нису потребне квадратне једначине ни докторати и  факултетска знања математике да би се пребројало 700-800 гласова и утврдило ко је добио више и ко је где победио.

Знатно озбиљнији проблем свих наших избора је што би на сваком бирачком месту учесници избора који су на гласачком листићу, морали имати бар једног свог представника. Дакле, свака изборна листа мора имати најмање преко 8 хиљада својих партијских кадрова за бирачке одборе, јер толико је биралишта широм Србије. То је минимум, а томе треба додати и представнике контролора, јер и то је право учесника на изборној листи, а отворена су им  врата и за посматраче. У идеалној варијанти изборне листе би морале да располажу са више од 40 хиљада активиста како би „покрили“ све бирачке одборе. Тешко је и за трен поверовати да то може обезбедити и такозвана студентска блокадерска листа. Ни опозиција овде не може помоћи, јер и они су већином „градски момци и девојке“.  Чак када би се „удробили“ сви заједно, сумњам да би успели да „премреже“ све бирачке одборе. Српска напредна странка то може јер има преко 500 хиљада регистрованих бирача и допиру до заселака у које ни поштари не залазе без преке нужде.

Рад бирачких одбора је од кључног значаја. Када се сви чланови одбора, после бројања увере да су  резултати гласања тачни, представници из свих странака потписују записник и то је у суштини, најважнији  изборни документ. Ако је кадровски састав бирачког одбора, и по  стручности и по политичкој опредељености, слика изборне листе за коју се грађани опредељују, они су најбоља гаранција да ће избори бити поштени. Тада неће бити никакве сумње у регулрност поступка. То ће нас довести до изборних резултата које ће бити наспорни за све. То ће спречити и постизборни хаос губитника који се, како се избори ближе, све бучније најављује.

За демократију са све њеним процедурама не може се широм отвореног ума и уста рећи, да је то најбољи начин да се у држави дође на власт, али сви ће потврдити да је бар елементарно поштовање демократских начела, најмање лош пут до политичке власти. Невоља је што у Србији, неколико месеци пре парламентарних и председничких избора, не постоји ни основни демократски предуслов, који би бирачима омогућио да се лакше определе ком ће се „царству приклонити“ – да ли актуелној власти која је већ окупила широку коалицију политичких странака и покрета, или такованој блокадерској студентској листи, или опозиционим странкама које су се раштркале.

Суштина је, уствари, да нема дијалога, а разговори, јавне дебате, сучељавања различитих идеја и интереса су погонско гориво сваке демократске утакмице. Посебно изборне.

Најпре зашто нема дијалога?

Нема га зато што „студентска листа“ (ма шта то значило) не жели никакав дијалог. Бег од дијалога за њих је потпуно свесно и стратешко политичко опредељење, које је специјално припремљено за предстојеће изборе. Није то, наравно, њихов, студентски мозак смислио. Сувише су млади за такво непочинство Пре ће бити да иза овог стоје њихови професори, декани, ректори и онемоћала опозиција уз помоћ ментора и „великих пријатеља“ из Брисела. Суштински, они покушавају да начине обојени револуционарни преврат, заобилазећи демократску ваљу грађана, управо бежећи од демократских избора.  

Иза овог лукавства крију се три  циља. Први, ако на изборима изгубе, `ладно ће рећи да не признају резултате, јер избори нису били демократски (није било дијалога), други, наставиће производњу хаоса уземљи, уз помоћ и свеколику подршку „дубоких грла“ из Европске уније и трећи, скривање њихових намештеника који ће се појавити на изборним листама и тако изаћи из анонимности непосредно пред изборе.

У свакој варијанти после избора спрема се хаос. Он ће изостати само у случају да такозвана студентска листа победи. Куриозитет је и да изричитом одлуком самих студената блокадера,  тих истих студената неће бити  на изборној листи. Они ће уступили место старијима, који су их само пре неколико месеци китили епитетима да су „студенти брушени дијаманти наше садашњости и будућности“.  

Опозиционе странке су такође без заједничког именитеља, што их за сада удаљава од скупног изборног наступа. Највећи број ових странака,  такође је под контролом ЕУ.

У садашњем српском парламенту  и јавном животу има опозиционих странака које се противе досадашњој политици ЕУ према Србији, не подржавају ни власт ни  студенте блокадере и оне, конструктивно учествују у скупштинском раду.

Без обзира што дијалога нема, а неће га ни бити, јер као што рекох, реч је о стратешком политичком ставу произвођења хаоса такозване студентске листе и већег дела опозиције. Но, то што они дијалог не желе, не значи да немају своју политику. Њихови политички и идеолошки ставови се износе   на медијским платформама које се директно финансирају из иностранства, а ту су и друштвене мреже.  

Суштина свега што они раде, говоре, преносе и сликају је, да у Србији не постоји ниште што је вредно и најмање похвале. Јер, све што се урадило, што се ради и што ће се радити, крајње је негативно и лоше. Буквално све, ама баш све у Србији не ваља. Ова потпуно црна слика српске стварности форсира се намерно и то је блокадерима, најзначајнији алиби зашто не желе дијалог. Да сада, којим случајем, пожеле  дијалог, озбиљно би доживели суноврат у сопственим главама и пропала би им целокупна политичка концепција.

Од дијалога  се свесно бежи од самог почетка, када су Председника А. Вучића прогласили ненадлежним. Намерно искључивање дијлога,  кључно је обележје предизборног, изборног и постизборног сценарија хаоса. Јер уласком у било какав дијалог, чак и фингирани разговор о споредним темама, блокадери би се морали суочити са реалношћу која одудара од њихове унапред створене лажне медијске слике. Тог тренутка би пала њихова политика и предизборна стратегија, а њихов задатак под бројем један је да баш  такву накарадну медијску слику и праве. Она је наравно, од почетка у функцији намерне дискредитације било какве демократске процедуре. Отуда је код њих све црно да црње не може бити. Нарочито је црно ако је реално бело. Баш то бело, не питајући колико кошта, треба укаљати и оцрнити и печатирати крвавом шаком, јер у Србији ништа лепо и позитивно није могуће.

На тој платформи хаоса они ће до избора тражити своје присталице. Кредибилне сондаже јавног мњења говоре да њихова црно-бела слика српске стварности губи битку од исте те реалности. Јер, у реалном животу, ништа није црно-бело.

Јутрос, отварајући улазна врата куће у поштанском сандучету угледах отворено писмо. Синоћ кад сам закључавао капију писма није било. Дакле, стигла нам је ноћна пошта. Закључујем да је реч о некој ванинституционалној работи. Уз кафу, сазнадох да ми пишу „моји суграђани“, и да ме ословљавају, „драги наши сународници“. Пишу нам грађани, а ми примаоци смо припадници различитих народности.

Све анонимно и тајанствено. Пошиљаоци су под маском, која им образ скрива. Какво ли им је лице?!

Између прва два гутљаја кафе разбуђуше, би ми јасно да је писмо посвећено економско-политичком положају појединца у нашем друштву и да је срочено уљудним речником, бираним речима које не замећу свађу, полемику или, не да` Бог, некакво вербално препуцавање. Никаквих увреда, или позива на насиље. Само умилне речи и вапај за дијалогом извиру из писма:

Суграђани, тј. пошиљаоци, хвале нашу бригу о породици и отаџбини, наше искуство, минули рад и мудрост, забринути су што нам се нуди мноштво информација па се до истине тешко долази и не знамо коме се може веровати, да ли Вучићу који се хвали напретком, или је реч о празним причама и обећањима. Па онда, прича се о корупцији и неправди, за које ни сами аутори писма нису знали, да ли су то измишљотине и претеривања, али када су чули приче обичних људи, уверили су се да тога има у изобиљу. Пошиљаоци писма – „моји суграђани“, не траже да ми променимо мишљење, само нас моле да саслушамо и чујемо једни друге, да верујемо да  Србија може боље, да наши пензионери заслужују више, а наша деца срећу траже у Србији, а не негде у иностранству. Призивају дијалог. На крају рекоше и ово – „Ако желите да разговарате, да поделите своје мишљење или да сазнате више, увек смо ту за вас, јер ваш глас је важан“.

Већ на половини испијене кафе јави ми се да је ово политичка прича, а крај писма то потпунo открива. Реч је о лаганим кондиционим припремама пред предстојеће изборе. Не могу са сигурности рећи у којој страначкој кухињи је „укрчкана ова чорбица“ од писма.

Невероватно, али ово писмо ме вратило у детињство, а потом и у време када сам деци, а недавно и унуцима, читао песму, „Патак и жабе“ – Змај Јове Јовановића. Последњи стих ове поучне песмице, тиче се аутора ноћне поште која ми је убачена у поштнско сандуче и послужила ми је за наслов ове дописнице.

Називају ме драги, желе да разговарају са мном, да поделимо мишљење, мед им тече из уста, отворено им и срце и душа за мене, али, не знам ко су они. Крију се! Не верујем им! Лажу!

Никада не треба веровати  људима под маскама, а ми смо сведоци политичког маскенбала већ више од годину дана.

“Хуље лепо зборе, ал` нитковски раде, рекао је Змај.