Месец: јун 2022.

Нисмо ни преполовили 2022. годину, а из Панчева нам стиже лепа вест. Градска Скупштина је усвојила ребаланс буџета за ову годину и у односу на градску касу од 56 милиона евра, са колико смо ушли у ову годину, сада ће нам на располагању бити скоро 64 милиона евра буџетских пара.

Седам милиона више него на почетку године.

Стварно, никад већи ни основни, а сада и ребалансирани буџет. Већи буџетски прилив није забележен у историји Панчева ни за општинска, а ево сада и, градска времена.

Ово повећање прилива у градски буџет, уследило је, пре свега, од  пореза на зараде запослених и од „убраног“ пореза на имовину грађана.

Централизована држава се одобровољила и део пара, како и доликује, вратила општинама и градовима.

Ова два извора и јесу два највећа „буџетска пуњача“ државне касе из које нам је враћен део припадајућих пара.

Уствари, не говорим добро. Умало да вас обманем.

Нама Качаревцима, од овог повраћаја државних пара у буџет Града Панчева, неће бити враћено ништа. Преко 95 посто буџетских пара утрошиће се за разне градске потребе, а ништа, или мрвице, уделиће се за нека од насељених места.

То  што преко три и по хиљаде Качареваца директно преко сопствених зарада и по основу плаћања пореза на имовину, учествује у пуњењу државног, а то значи и градског буџета, не завређује ни најмање комунално улагање у ово место, а још мање неку капиталну комуналну инвестицију.

Опет, шупаљ нос до очију.

Можда и грешим.

Можда ће се нешто, комунално инвестирати до краја ове године у Качареву. Можда и постоји план неких радова, а да за то нисам чуо?

Знате ли ви!?

Додуше, можда нико и није тражио да се нешто корисно уради овде, можда су неки и тражили, али нису одабрали прави тренутак и начин, можда они који су тражили нису озбиљно схваћени од градских главешина, можда је Качаревцима забрањено да било шта траже, можда нисмо ни достојни да било шта питамо и тражимо.

Јутрос ми се казало да никаквих дилема и никавих – можда – нема. Једноставно, што се тиче комуналног развоја Качарева, наставиће се строги буџетски пост.

А  ево и како ми се казало!

Преко банкомата, једне од ретких реализованих предизборних инвестиција пре две и по године, обиђох: све оскуднију пијацу, киоск, месару и самоуслугу и са све цегерима уђох у кафић, како бих надокнадио делић изгубљене течности, шетајући по отвореним и затвореним качаревачким маркетима.

За шанком стоје два радника овдашњег Јавно комуналног предузећа, које је већ годинама под градског управом. Брзински „отресају“ прву  туру „кратког“ и поручују још једну рунду. „Ексирају“ и одлазе.

Гледам како одлазе, не платише ништа. Конобар ми је разјаснио ситуацију.

-Пију на црту, нису примили плату од марта ове године! Фирма им дугује плату за два, или три месеца, рече ми.

Мало ми се смрачи. Упитах се да ли је ово могуће?

Део градског буџета се користи и за зараде и овдашњих, качаревачких комуналаца. Чуо бих ваљда да плате касне запосленима у градским јавно-комуналним предузећима, и чиновницима у градској управи. То сигурно није случај. Сигурно би се претило штрајком да тамо плате касне.

Са првим срком кафе би ми јасније. Двоструки стандарди у свету, у Европи, Србији, па зашто не би тако било и у Граду.

То што је буџет Панчева увећан за 7 милиона евра и што је укупно „тежак“ 64 милиона евра, не тиче се, не односи се, на све подједнако. Увек су неки једнакији.

Један аршин је за њихове градске комуналце, чиновнике и фукнционере, а други за њихове комуналце у насељеним местима.

А ми још сневамо о капиталном комуналном инвестирању. Настављамо живот и сневање на „буџетској цртици“.

Чин завршетка основне школе добио је сва обележја засебног и препознатљивог догађаја, коме се придаје све већа важност у: школи, родитељском дому, широј породици, понајвише међу младим матурантима, на улици, у медијима, а богме и кафани, кафићу, или неком другом месту одређеном за игранку до зоре.

Да ли ми је врана вршљала по мозгу, не знам, али не могу да се сетим како је било пре 54 године када сам „мало-матурирао“. Бољепамтећи из генерације 54 подсетише ме да никакве прославе није било, а ту и тамо су се последњег школског радног дана бацале свеске и цепали листови. Ако смо се онда руководили  идејом, да папир трпи свашта, то је могао бити неки вид протеста.

Боље меморишем време, када сам као отац, обавештен о прослави мале матуре старијег сина, средином деведесетих година прошлог века.

Време санкција, оскудица, пара нема, блокада, просветари више штрајкују него што раде, живи се од „голе хиперинфлаторне плате“, рат, (скоро к`о данас), а наследник, за мало матурско вече, хоће патике зване „старке“  и нове фармерице. Ја противан куповини и прилично незаинтересован за предстојећи догађај, убеђен да је „инвент“ неважни дечији хир, а  ни породичне финансије не омогућавају трошење ионако непостојећих пара.

Међутим, супруга на неки волшебан начин створи паре и; купују се патике зване „старке“, фармерице, лепа кошуља, никад нисам сазнао да ли је роба била фирмирана, али знам да је син отишао задовољан на прославу и, како сам уредно обавештен, такав се и вратио.

У случају матуре другог сина, две године касније и за нијансу погоднијег економског амбијента у држави и породици,  нит сам зборио нит сам роморио. Осетио сам да мала матура у себи носи потенцијал значајног догађаја, који онда нисам разумео, а ево тек сада, са пола века закашњења, покушавам.

Мала матура наших унука, данас је скроз победила.

Нашла је своје место у школском образовно-васпитном систему, међу наставницма, децом,  у породицама, у комерцијалној, јавној и медијској сфери.

Мала матура прилично личи на своју старију сестру, велику матуру, нарочито по женским и мушким тоалетама и осталим спољним обележјима. У међувремену, придодало се мало и од „меке моћи“ холивудских филмова, па по наше, до јуче мусаве унучице, а сада, мамине, татине, а богме и бабине и дедине лепе и стасите принзеце матуранткиње, у пратњи родитеља, са све аутомобилом, долази принц пратилац, школски друг, чији дрхтави пискави гласић ускоро наговештава баритон или бас стаситог момка.

Одлази се до школе, тамо гунгула, сија лепота и здравље младих матураната који у лепој гардероби изгледају и старије и озбиљније, ту су и лепо скоцкане маме, а и понеке бабе се „утегле“ па се скоро избрисале генерацијске разлике. Остала деца, тате и деде без одговарајућег „дрес кода“, али са срећним осмесима.

Уследило је фотографисање, видео записи, шетња до зграде Месне заједнице, заједничко сликање, аплаузи младости и лепоти. Насмејани и срећни, испратисмо наше потомке до сале за прославу.

Оно што је на први поглед препознатљиво код слављеника, нарочито девојчица, што могу потврдити и свакодневном кућном опсервацијом унуке матуранткиње, је жеља да се што пре укључе у свет одраслих. Код момчића то и није тако препознаљиво. Психологија је давно објаснила, да мушкарци мало касније сазревају, а једна мени блиска особа би прекорно рекла – „Вама мушкарцима фонтанела спорије зараста, а има неких којима никада и не зарасте“.

Жеља за бржим одрастањем младих је вечна и сада се спушта до, некада, безбрижног дечијег нивоа. У овој жељи генерације се не разликују. Другачије су само спољне манифестације.

Суштина је да се што пре и по сваку цену уђе у клуб одраслих, како би наступајућа генерација  понудила своје одговоре на сва животна питања.

Не журите!

Јер, велика је заблуда да одрасли имају исправне одговоре на многа животна питања.

Питања без одговора, код одраслих,  много је више него што на први поглед изгледа. Да је другачије зар би свет око нас био овакав.

Своје незнaње, неуспешност, несигурност и страхове, ми старији, само успешније скривамо.

За протекла три месеца уши су ми порасле, очи избечиле, слушајући, гледајући и читајући све до чега сам могао да дођем о рату у Украјини и свему осталом што се тога тиче. Умрежио сам се на нове друштвене мреже, шпартао уздуж и попреко, гледао стране ТВ канале помажући се руским и енглеским речником, све покушавајући да склопим неки мозаик истине, који би био лишен дебелих пропагандних наслага свих страна у овом сукобу.

Мало сазнадох. Из оног што сам разумео – истина далеко станује.

Како сам са пажњом пратио и домаће медије, могу рећи, да је ова наша Србијица у овим смутним временима, колико-толико, сачувала образ. Јер, овде, још можеш чути и једне и друге. И за и против! На многе начине ми смо и даље изоловано острво, али у медијском погледу, уз повремено  клецање, колико-толико држимо се основних постулата новинарског заната – „чуј и другу страну“. Не знам што нас сада бирократе из Европске уније нападају због мањка медијских слобода. Чини се да су у ЕУ сада ближи стаљинизму него ми у најгоре доба. Да којим случајем овог пута унисоно засвирамо у исту медијску тикву против Руса, нико нас више никада не би ни упитао и прекорио због мањка слободе у информисању.

На врхунцу прегнућа да дођем до поузданијих одговора и сазнам више, па и онда када сам успевао да превазиђем емотивну оптерећеност и пристрасност и почео да залазим у геополитичке висине хладне непристрасности у вези умирућег једнополарног-глобалистичког и назирућег мултиполарног-суверенистичког света, укључујући и апокалиптичне претње нуклеарним ратом, схватио сам да залуд замарам мозак.

Ми овдашњи земљани Србије са завидним санкционим и ратним искуством, могли би бити прилично добри сведоци око ове, специјалне војне операције, рата, агресије (како вам драго) између два словенска народа, или између сукоба Русије и Америке, преко леђа Украјине (опет, како вам драго).

Нешто слично пре три деценије одигравало се и овде  у некадашњој СФРЈ и, нажалост, још се није завршило. За оно о чему би као преживели ратни очевидци могли поуздано и истинито да сведочимо, за овоземаљске моћнике и пресудитеље, то је само лаж, или у бољем случају српски мит.

Зашто смо сада на тапету у вези сукоба у Украјини?

„Дебело смо криви и сумњиви“, јер ми, овакви какви смо,  нисмо склони да судимо само по последицама  неког рата, које су увек ружне и нељудске. Те последице ми већ сада осећамо, а око ове ружноће и нељудскости нема спора. Сагласни смо са западом, или како се то исправно каже – делимо заједничке европске вредности.

Али, западњаци нас силно притискају да само кроз последице гледамо на украјинску тужну збиљу.То нам натурају од распада велике Југославије и желе да нам лоботомирају мозак, да се понашамо другачије, да мислимо другачије, да заборавимо историју, а ако не узмогнемо, да бар селективно памтимо и не помињемо сва непочинства која су нам урадили, а да се тешимо како је то све урађено за наше добро.

А ми, како нас је Бог саздао, не заборављамо, јер лична искуства су најтрајнија и преносе се кроз генерације, па и у овом украјинско-руском рату, тражимо узроке.  

Анализирати узроке неког догађаја, рата посебно, сада, из западног угла, ни најмање није пожељно. А  ми хоћемо да завиримо, да тражимо разлог, смисао, оправдање, а за то нема времена. Пресуђена ствар. Готово.

О оном последњем рату на ондашњем простору СФРЈ, нама је већ пресуђено. Ми смо најпре стидно говорили да је то грађански рат и да у њему свако носи свој део кривице, али, западни, на брзину формирани судови, рекли су – Срби су криви, Срби су агресори, убице, злочинци, геноцидаши…

Моћни пресудитељи живе у црно белом свету где нема ни једне друге боје. А нама баш стало до нијанси.

Тражимо смисао и исконски разлог у свету где се силом  топуза, брзо суди и пресуђује. Све док је правда царовала у руци америчког топуза, у оправдан разлог за десетине ратних агресорских похода и „хуманитарне“ интервенције Американаца, нико није смео ни да писне.

Ми посумњали, још се и успротивили и 78 дана ратовали са 700 пута јачим од себе и ево где смо. Стварно смо непоправљиви!

Дакле, наук је следећи. Из западног угла, све што је било пре сто и кусур дана у Украјини, било је  лепота и рајска дивота, а оно после тога, руски ратни пакао.  Зато – русофобија, хистерија, невиђена медијска једностраност, мржња, дехуманизација читавог народа и скоро унисон позив са запада –  Уби` Руса. Овај политички и медијски сценарио добро нам је познат, јер пре три деценије „демократски запад“ овакве позиве годинама је слао на ове просторе, а „звери за одстрел“ били су Срби.

Гледајући вести које нам стижу са разних страна у вези рата у Украјини, проверавајући их и трагајући за узроцима рата, укључивати историјско знање и поуке, слушати искусне и мудре људе, сада, не да није пожељно – то је скоро па забрањено.

У европском окружењу једина смо држава који не уводи санкције Русији због рата у Украјини. Штрчимо, многи нас осуђују због овога, дојучерашња браћа и комшије предњаче у осудама, а ми,  као жедан о води, тражимо да се истраже прави, а не пропагандни узроци. Наравно, ово чинимо због себе, своје прошлости, садашњости и будућности.

Овде се сетих својих наставника историје, Тозе Милосављевића у оновној школи који нас је лењиром клепо по ушима да занавек запамтимо шта је био повод, а шта узрок неког рата и професора, Нађ Шиво Золтана у панчевачкој Гимназији који је посебно вредновао историјско знање, ако би неко од ђака рекао  реченицу две више о узроцима неког рата. Такав приступ, значио је да нам је истина важна и да за њом трагамо, а сагледавање узрока прави је пут да се сваки проблем реши.

Наша, још неконсолидована постизборна власт, у основи се држи овог принципа. Верујем да ће тако бити и када власт започне нови мандат.

Дакле, осуђујемо нарушавање територијалног суверенитета Украјине, јер тиме бранимо и сопствени,  али санкције Русији се не уводе и не подлеже се мржњи и антируској хистерији, коју ултимативно од нас траже западне земље, које пропаганадним лажима желе да сакрију сопствено учешће у овом рату и скривају праве разлоге и узроке овог сукоба.

Сврставање Србије уз западне земље, било би давање алибија злочинцу који нас је убијао. Непроцењиво вредан алиби, па су и притисци на нас огромни.