Месец: мај 2021.

Ту око 1. маја, Међународног празника рада, војне параде у Москви, а раније и наших парада победа, увек се сетим једног од првих геополитичких вицева, који сам још у детињству чуо и само делимично разумео.

Гласио је овако:

„У сред Другог светског рата препиру се Рус, Немац и Енглез, око тога, ко ће бити победник рата. Рус каже, победиће класа, Немац вели, раса, а Енглез, трљајући палац и кажипрст, рече,  победиће каса“.

Навијао сам у овом вицу за Руса и дуго, све док нисам понешто прочитао и, посебно, док ме живот није наклепао по глави, веровао сам у „класног победника“.

Део те наиве и данас чучи у мени.

Неспорно је, да су Руси уз огромне војне и цивилне жртве, сломиле кичму нацизма. С правом, историјским и моралним, они и данас не дозвољавају да се ти дани огромних жртава за слободу, релативизују и заборављају.

„Бесмртни пукови“ преживелих потомака који 9. маја на Дан победе носе фотографије својих погинулих у рату  и са њима марширају у многим градовима данашње Русије, не дозвољавају да се историја заборави. 

Међутим, исход овог вица, у актуелном историјском пресеку, изгледа некако другачије:

Каса је победила и она је, нажалост, постала мера живота и мера успешности и појединца и друштва; Раса није, и то је добро, мада с времена на време букну рестлови таквог рата и тамо где се најмање очекују и;  Класа – радничка наравно,  највећи је губитник поменутог светског рата, последњих „мирних“ деценија и текуће свакодневице.

Првомајске прославе све су блеђе и ако би неко поводом овог празника могао себи да да највише одушка и бар прозбори о свом све јаднијем положају, онда је то радничка класа.

Али, то се не догађа.

Класа ћути, а наши синдикати, њени званични гласноговорници,  такође с брњицом на устима.

Све ми се јавља да је брњица од злата и да се уста не смеју отварати и да је мук радничких предводника, дебело плаћен.

У последње две године у промајске празнике, као и у све остале прославе и масовна окупљања, убаштрала се и „Корона“ која је и овај празник бацили у сенку. Због „сијамске“ везе са православним Ускрсом, ове године, раднички празник је додатно разводњен.

Ваљда због ове временске блискости са највећим верским празником, шарених јаја, барене шунке, роштиљања и других хедонистчких опуштања, потпуно су олабавиле везе са суштином овог, „класног празника“.

Док сам гледао извештаје из света како је обележаван и прослављан  раднички празник, чини ми се да се у „зрелим“ капиталистичким земљама овом датуму смисленије поклања пажња него код нас, где се деценијама  „другарски орила песма у славу раду“.

Тамо нешто и кажу, сете се о обесправљености света рада, преврну неки аутомобил, запале бакље и сукобе се са полицијом, а овде код нас, синдикати ни пасуљ нису скували.

А ако се само мало разгрне овај класно-синдикални проблем у Србији, видела би се провалија сахрањених радничких права, а ова рупетина се и даље пуни „бедом пролетаријата“.

Али зато расту  велелепне куле власника капитала.

Од како смо на добровољно-принудној бази забауљали у капитализам неолибералног типа, у држави и од актуелне власти овакав однос према запосленима својски се подржава. Капитал је раширио своја крила, а држава са законодавном, извршном и судском влашћу, пуним плућима дува у њих.

Трудим се, али ми не успева да се сетим и једног од десетина радно-правних закона који су донети у последих 20 година, а који су ишли у корист запослених.

Све је окренуто капиталу, иностраном посебно. Само што хорски нисмо запевали оде светским мултинационалним компанијама.

Наши званичници то и раде, а приде, тим истим компанијам, додељују и финансијску помоћ.

Где су ту запослени и незапослени, шта им је чинити, а где су синдикати и шта би они требало да раде?

Запослени данас не могу много. Скоро ништа.

Добровољно пристају да буду експлоатисани, слабо плаћени и обесправљени, јер материјална беда их приморава на подаништво.

Дебљина новчаника, (каса) постала је мера битисања, части, угледа, поштења. Мера живота.

Алиби за нерад има и синдикат, јер ето чланство добровољно прихвата овакав статус. Ту је и она златна брњица на уснама синдикалних функционера.

Има ли изгледа да буде боље за свет рада?

О томе у новој дописници.

Тада у другој години Гимназије у Панчеву, нисам ни помислио да ће Ђека, Бранислав Ђековић, мој школски друг, умрети  као најпрепознатљивији панчевачки рокер.

Овом дописницом опраштам се од њега.

Да сам му тада у Гимназији прорицао судбину, његову животну причу бих „заковао“ у ковчег узбудљивих дана фанатичног навијања за фудбалски клуб „Хајдук“ из Сплита.

Његово рокерство тада нисам ни видео. Можда није ни он.

Из мог музичког прегнућа, које ни онда ни сада није било велико, блискост са рокенролом сам више везивао за неке друге другарице и другове из генерације, али за Ђеку, не.

Ђека није пропуштао важније утакмице „Хајдука“, а понедељком, после гостовања у Београду  детаљно би нам извештавао  како је било на: „Маракани“, Стадиону ЈНА, или на Карабурми.

У то доба мушкарци су с поносом завртали рукаве до рамена да би се видела тетовжа са амблемима одслужене ЈНА, а Ђекине тетоваже биле су у знаку сплитског клуба.

Ова претерана навијачка склоност, сигурно ме је омела да приметим и осетим тежину још неких Ђекиних бунтовничких излета у неосвојени простор слободе.

А били су то часови ликовне уметности код професора Стојана Трумића, који је мирно и мудро живео у свом царству сликарске уметности.

За ове часове Ђека се посебно одевао и стављао женске перике са дугом косом, седао у прву клупу преко пута професора и ту, нападно, скоро сударајући се са професором, који је био између сна и јаве, посматрао: торзо, шарену зобницу, гипсану шаку или неки други предмет који смо цртали у оловци.

Незадовољан што му код смиреног професора, „перформанси“ остају незапажени, једном је узео, знојем  добро натопљену патику и са пертлом је клатио према професору, тобож визирајући предмет који смо сликали.

Без љутње, професор је отворио очи и погледом га благо прекорио, као да је знао да овај младић тражи парче уметничке слободе за себе.

Ђека је то пронашао у музици, којој се потпуно посветио, као, у раној младости, фудбалу.

Ово је пар цртица о мом школском другу Ђеки, кога ћу памтити као човека који се изборио за своје парче слободе.

Могућност сопственог избора он је посветио рокенролу у коме је нашао слободу, а љубав према музици, начин на који је говорио и то показивао, учинили су га препознатљивим ликом Панчева.

ПСЕЋИ ДАНИ

Има томе пар година када је један наш суграђанин, успут и ловац, из свог оружја на сред улице убио пса луталицу који је режао на пролазнике, јер куца је бранила своју кесу с ђубретом.

То се догодило једне среде или четвртка када се испред кућа у насељу сакупља и транспортује комунални отпад домаћинстава на оближњу депонију.

Опет један други Качаревац, љубитељ животиња, паса посебно, за ово кероубиство, пријавио је свог комшију надлежним државним органима и Друштву за заштиту животиња.

Ствар је доспела до судских компликација, казне и „шамарања“ по новчанику.

Од овог случаја у Качареву, као и у остатку света, дозвољено је само вербално злостављање паса луталица, али не треба баш ни претеривати са ружним речима, јер, ко зна, можда ће ускоро и за то бити предвиђена нека санкција. Неки псећи ав-ав деликт.

Ту и тамо када се чује лавеж чопора и борба око кесе за ђубретом, а има и тога у Качареву, онда из дворишта са лопатама изађу натмурени домаћини и тада љутња и бес победе разум и страх од запрећенх санкција, па се може чути хорско псовање – „Марш џукело“, „Газда ти се репом окитио“, „Је.. те онај ко те пустио и с ланца“…

Уствари псећа гозба почиње још у уторак увече, јер многи хигјенски настројени суграђани избаце своје отпатке дан раније. Псећа потрага за храном тако траје од уторка до петка, јер оно што комуналцима промакне у четвртак, опет постаје псећи плен.

Кад људи „истражују“ по отпацима, како то забранити псима луталицама.

Чуо сам да постоји Светски дан заштите животиња. За дан паса нисам чуо. Вероватно светска брига о целокупној  фауни, подразумева и заштиту паса.

Али ваљало би добро размислити, ако не на светском нивоу, оно бар на градском, т.ј. панчевачком, да се среда и четвртак у Качареву прогласе псећим данима.

Један мали локални псећи празник. То би био наш допринос бризи о животињама.

Добра идеја и за остала насељена места у околини. Ако, на пример у Глогоњу на сличан начин збрињавају комунални отпад суботом, то би био њихов псећи празник. Па онда Иваново, Долово…

То би се временом могло претворити у манифестацију која би превазишла локалне оквире.

А и доста нам је ових разноразних …јада.

Тих дана Качарево би било отворено псеће насеље. Свако из белог света могао би да дође са својим љубимцем на повоцу и да га води од кесе до кесе с ђубретом.

Ту би пси тренирали своја чула.

Наравно, такав тренинг би се наплаћивао.

Њух по кеси један евро.

Сто њухића, сто еврића.

Не могу ни замислити како би ово изгледало неколико дана пре, у току и пар дана после Сланинијаде. Права псећа гозба са, са великим профитним могућностима.

Све ће бити легално. Држава ће на име пореза узети своје и Граду вратити припадајући део.

Наша добит ће сигурно бити умањена (на то смо свикли), јер су страни пси, вежбајући чула, штошта ђубрета и појели.

Услед овога, осетно би био смањен дотур ђубрета на локалну депонију.

Ово би узроковало смањење трошкова транспорта, јер би се ђубре у смањеном обиму брже уклањало са улица, чиме би се оствариле и еколошке користи за насеље.

У ове и друге користи, градски челници не би жалили труда да нас убеде.

Истина, због већег броја паса појавила би се и већа количина керећих фекалија, али у конструктивном разговору с градском влашћу, не треба сумњати да би се овај проблемчић брзо превазишао.

Не би се баш много офајдили, али ето нама користи од псећих њухића.