Месец: мај 2021.

Дебело дрво

На пола пута до сна, гледам неки амерички филм.

 Мало месташце на западу Америке, а зову га град. Ма ни десети део Качарева. Нема више од 50 кућа, а све има.

Школа ради, две-три продавнице, берберница, кафана са собама за конак, шерифова канцеларија, локални лист са подбулим уредником, градска кућа са градоначелником са све лептир машном, црква од чврстог материјала, уредна лекарска ординација и још лепши терени за спортска такмичења. На свим овим објектима лепрша амричка застава, а одмах иза угла главне улице   је и јавна кућа. Мештани насмејани, поздрављају једне друге, чује се – „монинг, монинг“… и сви иду својим послом.

Запитах се како се све ово финансира. Америка је богата земља, можда им из буџета држава и врати нешто новца, можда неки богаташ све финансира, можда Јенкији имају неки свој самодопринос, можда…  

Ту ме ухвати сан.

Идем ка Скробари и неки ветар ме  скоро донесе до места где је накада било Дебело дрво. Оног Дебелог дрвета више нема.

Изненадих се јер је на истом месту било још веће, неупоредиво веће, дрво. Дрво високo, уздигло се небу под облаке, али с једне стране, према Панчеву, дрво зелено и здраво, просто буја од снаге, а крошња према Качареву се опет суши. Али суши се некако убрзано, гране отпадају као на великом зимском мразу, иако је лето.

Пењем се на суво дебло, бирам гране које ме могу лако издржати, али лак као перце, за тили час попех се  десетак метара увис.

На зелени део дрвета био је забрањен прилаз и пењање. Исплетена нека танка непробојна и тешко видљива мрежа. Од зелене крошње Панчево се не може видети. Далеко, све даље.

Окренем се. Качарево се разазнаје. Како где бацим поглед према насељу тако се гране дебелог дрвета одламају и усахло стабло проговори:

„Ево, чистим ти видик да све добро осмотриш, а реци и осталим да дођу да виде. Нека не буду слепи код очију. Нека пожуре јер брзо ћу иструлити, па нећете имати одакле да видите како се Качарево празни. На зелено дрво још дуго се нећете попети“.

На путу аутомобил за аутомобилом. Напуштају Качарево. Деца на задњем седишту клече и гледају кроз задњи ветробран и плачу. Читаво село се тресе, улице се уздижу и спуштају. Земљотреси све јачи и јачи, а из десетина гејзира излива се нека прљава вода. Куће се руше. У новом насељу избио пожар. Између пруге и пута тече неки мутљаг. Ни једног аутомобила ка Качареву. Свеопшта бежанија.

Пробудих се у зноју. Тежак и злокобан сан.

Устанем, уштекам ТВ-е и мало ме смире све лепе вести које сам чуо и видео.

Све су то обећања, знам ја то, али грешна душа тражи, какву-такву, утеху. Лакше ми.

Ипак, црне ноћне мисли, страхови и сумње и даље су ми веће од наде и уз кафу почнем да бистрим Сановник.

Окрећем странице.

Е ту сам се нешто више натопио оптимизмом, јер сановник вели да и није тако лоше сањати смак света и сличне катаклизме и апокалипсе, јер такви снови можда значе баш супротно. То је наговештај бољих дана.

Сановник тако каже.

ИМА НАДЕ
Има дана када ти се помеша сан и јава. То обично бива када наставиш да сањаш тамо где си претходнога дана заиста био и где си се на неки начин потрошио, емотивно, финансијски, или физички.
Међутим, сновиђење зна да буде упечатљивије од стварности.
Стварност је једнолична, понавља се, а сан, непредвидљив, каткад, ружан и страшан, па кад се пробудим, знам и да се упитам да нисам склизнуо с ума.
Е, тај спој сна и јаве, стрефио ме јуче, а у исечцима овај сан сам сањао и раније. Сад је то био монтиран кратки филм.
Амбијент је исти и све се догађа на главној качаревачкој улици, коју званично зовемо Ул. Маршала Тита. За разлику од јучерашње збиље, када сам табанао по дућанима, самопослугама, кинеским робним кућама и књижарама, купујући унуцима поклоне, у сну сам се телепортовао на друга места у истој улици.
Испред Месне заједнице насмејане спремачице на цигарет-предаху, седе на клупи испод платана и испијају кафу.
„Сви су ту“, рекоше ми и ја уђох у зграду.
У Сали за венчање никога, а у просторији преко пута полумрак. Кроз прозоре из зидова напоље куља бршљан, а за конференцијским столом седе неки људи са успореним покретима и са маскама које више личе на фантомке. Све ми се чини да их знам, али нису то они. Они које сам познавао били су предусретљиви, весели, оптимистични, а овај амбијент са маскираним људима подсети ме на бунар безнађа.
Кренух даље. Трећа врата отворена. Другар Влада се није променио. Исти, не носи ни маску. Нуди кафу. Канцеларија мало скучена, али уредна. За разлику од претходне, канцеларије локалне власти, овде сам осетио неке позитивне вибрације.
Ипак је ово последња испостава државне власти која се драматично труди да се попне на зелену грану.
Има наде!
А ваљда ће се и локалци пробудити.
Преко трема који гледа на „Црвени трг“ хтедох у Библиотеку, али ту ме заустави чудан призор. Књиге саме излећу из библиотеке, лепршају према парку, где их уз силно грактање дочекују: вране, гачци, свраке и остале птице серице и гракталице.
Бели истрча из Библиотеке и рече да се не бојим и да ово није наставак познатог Хичкоковог филма. Птице су мирољубиве, и још рече, да се пред вече књиге саме враћају на полице.
У школи још чуднији призор. Васпитачице, учитељи и наставници седе у савршеном миру за клупама, а за катедром се замењују намрштени ђаци који избацују књиге кроз прозор и прете заробљеном мирном просветном особљу у клупама и машу мобилним телефонима.
Сад и мене ухвати неко безнађе.
Освежи ме боза у посластичарници испод најлепшег платана.
Одједном се нађох у једној од три добро посећене и лепо уређене кладионице. Ту људи, од малолетних до старих, насмејани, пију и нешто живо коментаришу. Расположени. Сви с времена на време бацају погледе према великим ТВ мониторима. Као да нешто лепо ишчекују и нечем се добром надају. Види им се то по лицима. Срећни! Причају о неким математичким формулама, а у то се слабо „дозивам“, па их не разумем, али баш срећни и задовољни Качаревци.
Добро је да има и таквих.
Напустим коцкарницу и закључим да, ипак, има наде.
Будим се расположен.

Пијем јутарњу кафу. Поред мене Сановник.
Хајде да се протумачим. Да видим што то моје друго ја хоће, куда ме води и шта ми поручује.
Сановник каже следеће – „Коцкарница у сну је симболично место за ризик и срећу, а срећа фаворизује оне који преузимају одређену количину ризика“.
Овај део тумачења ми се допада. Ни Фројд не би боље.
Предлажем да се комплетно особље из коцкарнице премести у Месну заједницу. Људи спремни на ризик.
Такви нам требају!