Дебело дрво
На пола пута до сна, гледам неки амерички филм.
Мало месташце на западу Америке, а зову га град. Ма ни десети део Качарева. Нема више од 50 кућа, а све има.
Школа ради, две-три продавнице, берберница, кафана са собама за конак, шерифова канцеларија, локални лист са подбулим уредником, градска кућа са градоначелником са све лептир машном, црква од чврстог материјала, уредна лекарска ординација и још лепши терени за спортска такмичења. На свим овим објектима лепрша амричка застава, а одмах иза угла главне улице је и јавна кућа. Мештани насмејани, поздрављају једне друге, чује се – „монинг, монинг“… и сви иду својим послом.
Запитах се како се све ово финансира. Америка је богата земља, можда им из буџета држава и врати нешто новца, можда неки богаташ све финансира, можда Јенкији имају неки свој самодопринос, можда…
Ту ме ухвати сан.
Идем ка Скробари и неки ветар ме скоро донесе до места где је накада било Дебело дрво. Оног Дебелог дрвета више нема.
Изненадих се јер је на истом месту било још веће, неупоредиво веће, дрво. Дрво високo, уздигло се небу под облаке, али с једне стране, према Панчеву, дрво зелено и здраво, просто буја од снаге, а крошња према Качареву се опет суши. Али суши се некако убрзано, гране отпадају као на великом зимском мразу, иако је лето.
Пењем се на суво дебло, бирам гране које ме могу лако издржати, али лак као перце, за тили час попех се десетак метара увис.
На зелени део дрвета био је забрањен прилаз и пењање. Исплетена нека танка непробојна и тешко видљива мрежа. Од зелене крошње Панчево се не може видети. Далеко, све даље.
Окренем се. Качарево се разазнаје. Како где бацим поглед према насељу тако се гране дебелог дрвета одламају и усахло стабло проговори:
„Ево, чистим ти видик да све добро осмотриш, а реци и осталим да дођу да виде. Нека не буду слепи код очију. Нека пожуре јер брзо ћу иструлити, па нећете имати одакле да видите како се Качарево празни. На зелено дрво још дуго се нећете попети“.
На путу аутомобил за аутомобилом. Напуштају Качарево. Деца на задњем седишту клече и гледају кроз задњи ветробран и плачу. Читаво село се тресе, улице се уздижу и спуштају. Земљотреси све јачи и јачи, а из десетина гејзира излива се нека прљава вода. Куће се руше. У новом насељу избио пожар. Између пруге и пута тече неки мутљаг. Ни једног аутомобила ка Качареву. Свеопшта бежанија.
Пробудих се у зноју. Тежак и злокобан сан.
Устанем, уштекам ТВ-е и мало ме смире све лепе вести које сам чуо и видео.
Све су то обећања, знам ја то, али грешна душа тражи, какву-такву, утеху. Лакше ми.
Ипак, црне ноћне мисли, страхови и сумње и даље су ми веће од наде и уз кафу почнем да бистрим Сановник.
Окрећем странице.
Е ту сам се нешто више натопио оптимизмом, јер сановник вели да и није тако лоше сањати смак света и сличне катаклизме и апокалипсе, јер такви снови можда значе баш супротно. То је наговештај бољих дана.
Сановник тако каже.