Месец: фебруар 2025.

Кад год одлуче да „свиралу за појас задену“ и деблокирају сада „затворене факултетске дућане“, студенти би требало да добро размисле и подробно анализирају српску стварност са којом су се суочили у овом „зимском међусеместру“. Ово искуство може им бити од веће користи него силна теорија и све практичне вежбе које се изводе на факултетима, посебно оним друштвених наука.

Ван факултетских аула и семинара, на терену, студенти су, шетајући у реалном свету, остављајући за трен виртуелну стварност у којој млади данас највише обитавају, боље могли упознати: интелектуалце политичко-оперативног типа, односно актуелну власт, имали су прилику да на делу виде (не)моћ интелектуалне политичке опозиције, а кроз анонимну и конспиративну коресподенцију могли су боље проценити и своје професоре и менторе са највишим универзитетским звањима. Успут, шетајући од града до града, могли су сами да стекну објективнију слику о степену  народне подршке њима и њиховим захтевима. Са жуљевима на ногама  и рукама не морају да верују ни домаћој ни иностраној телевизији, а да „лајкаче, хејтере и шероваче“  на друштвеним мрежама читају без вишка емоција.

Студенти имају довољно материјала и чињеница за решавање дилема – стати или наставити, куда и како даље?    

Поштено судите о свим типовима интелигенције и осталим случајним и намерним умешачима у актуелну српску свакодневицу, али увек имајте на уму, да ћете, колико сутра и ви бити у једној групи интелектуалаца. Сасвим сигурно, један број вас ће управљати овом земљом, неке ваше колеге ће међу опоненте власти у некој новој опозицији, а понеко ће се окитити и највишим академским звањима, остаће на факултету и образовати вашу децу, а сасвим сигурно биће ту и наш народ, који ће са оштријим критеријумима мерити учинак свих властодржаца и давати им поверење, надам се на, искључиво,  демократским изборима.

Да ли ће, рецимо, за  двадесет година  актуелна власт  имати најтежу „мешину грехова“, као што је носи и садашња, а решава их само у изнудици, брзином рањеног пужа? Хоће, јер грехови и  грешке увек најпре иду на рабош власти, али се не сме заборави и све добро што једна владајућа гарнитура уради, а ова се има и чиме похвалити. Да ли ће наша опозициона интелигенција бити успешнија од садашње? Да – јер ће добро разумети да су ови данашњи све радили како не треба. Хоће ли  будући професори, бити мудрији, храбрији и поштенији према својим студентима? Хоће, само ако превазиђу, већ јавно уочене мане својих некадашњих ментора. То не би требало да буде велики проблем за ову генерацију студената, јер садашњи академци  овакве професоре који се скривају иза својих студената,  треба да превазиђу за  три копља  у професионалном, а посебно у моралном погледу. Част појединцима са академским титулама, који отворено говоре и поштено  износе своје мишљење. 

Са практичним искуством које су студенти стекли у „непланираном зимском семестру“ ваљало би да се што пре посвете уџбеницима, обавезној и проширеној литератури и да опосле студије. То је за њих најбољи излаз из свих дилема.

У противном, не би ваљало да обећавајући белег једне генерације, која је спремна да се жртвује за добро свих, што одавно није виђено у Србији, нагризу разне дилеме, појединачни или политички партијски интереси. Нова револуција, преврати и пучеви сада нам нису потребни. Актуелној власти послат је други „жути картон“. До „црвеног картона“ треба да стигнемо само преко избора. 

Власти сте рекли све што треба, дистанца од ваших професорчића, за које сте доста урадили, не би била на одмет, као и од српске политичке опозиције рециклиране од остатака петооктобарске револуције, која од сопствених интереса не види ништа  друго, а ваљало би се клонити и „добрих услуга“ из иностранства, јер то су увек били Данајски дарови.

Дакле, дилеме не би требало да разједају. Поскидајте катанце и широм отворите амфитеатре. У противном могло би се завршити као у поучној причи о Буридановом магарцу, који скапава од глади, јер није знао са ког пласта ће јести исто сено.

Хоће ли блокадерске и протестне шетње са  захтевима сроченим у слоган, „пумпај, пумпај незадовољство“, довести до општенационалне и општедруштвене подршке и солидарности, на чему се ради и што би  у крајњем требало да изазове експлозију, слом и неславни крах актуелне власти, што страсно пропагирају и дижу у небеса: студенти, универзитетски професори, такозвани независни медији и сада притајена српска опозиција, или ће, стратегија –  „пумпај, пумпај“, спласнути и издувати се?

Студентска побуна, пленуми који о свему одлучују, блокаде саобраћаја, шетње од ћошка до ћошка, од моста до моста, а сада и од града до града, помало ме подсећају на методологију партизанског рата од 1941. до 1945. године у Југославији.

Суштина партизанског рата своди се на то да он води ка победи, само ако идеје револуције што фанатичније прихвати најшири круг присталица, спремних да за то гину. За идеологе партизанског покрета, што веће страдање и жртве, ма колико то апсурдно изгледало, подизали су прокламоване револуционарне идеје у неслућене висине. Томе су такође посебну пажњу поклањали ондашњи пленуми, разни политички комесари и агитпропови.

 Идеје су онда биле: слобода, борба без компромиса против страних и домаћих издајника, правда, социјална једнакост, одговорност, морална чистота, братство и јединство… Слични захтеви су и данас предмет окупљања и шетања које испостављају студенти.

Иначе, у ратној партизанској пракси која је узроковала милионске жртве, мало ко је погинуо из Врховног Штаба Народно ослободилачке војске. Главнина Врховног штаба увек се успешно извлачила из непријатељских обруча, али, зато су масовно гинули обични борци. На  територијама где се могло дуже боравити, Врховни штаб је: негде правио Републику, негде пленумски заседао, закључивао и доносио историјске одлуке, а негде формирао нове пролетерске бригаде, јер су старе уништене, бранећи Главнину Врховног штаба. Бежећи на нове територије, на онима које је Главнина напустила, народ је масовно страдао или у својим кућама или у збеговима. Тако је било у свих 7 офанзива (боље рећи дефанзива), од битке на Кадињачи, до Сремског фронта.

Истина на Сутјесци је рањен и друг Тито. На основу „истините легенде“ спасио га је његов верни пас Лукс, немачки овчар. Ваљда у знак сећања на Лукса у данима слободе и доживотне владавине, Тито је заволео пудлице. Пре пар недеља и у Новом Саду је на протесту страдала једна куца, а окупљени грађани су јој сутрадан исказали пијетет и посветили 16. минут ћутње.

 На срећу, на садашњим протестима изостају велике жртве и погибељи. А, није да се не призивају од стране незадовољника. Тако би им добро дошла нека „крвава брљока“ сметеног режима. То би разгорело, помало угасли плам и енергију „пумпај, пумпај“ револуционарне стратегије. Крвава слика у реалности оправдала би све, крваву руку као симбол крволочне власти и дала би нову снагу незадовољству и зато – пумпај, пумпај док негде и нешто не  експлодира. Било шта, само да пукне. Актуелна политичка власт је свесна ове опасности и, рекло би се, прибојава се оваквог сценарија и пажљиво се консолидује.

Наравно, по много чему се и разликује  „партизанско шетање“, углавном, кроз Србију и Босну, за време Другог светског рата у окупираној и распарчаној земљи у којој је буктао грађански рат и извршен геноцид над српским народом и садашњих студентских шетњи кроз Србију. Партизане је носио знатно већи идеолошки фанатизам. Битна разлика је у легитимисању инспиратора и носилаца идеје о ширењу стратегије – „пумпај, пумпај“ незадовољство. У жељи да се то представи као самоникли, спонтани бунт изневереног народа, као инспиратори се јављају: пленумски студенти, иза њих се крију неки професори, наставници, учитељи, „успаљени родитељи“ са малолетном децом, прикривена политичка опозиција, а ако се крене трагом новца, онда су то разне невладине организације са запада које су у потаји празниле своје фондове финансирајући ову обојену револуцију.

За партизане се зна, Комунистичка партија на челу са Титом су легитимни, а потом и легални победници оне револуције. Они су се на почетку разоткрили.

У последње време, читам по друштвеним мрежама да треба наставити са анонимношћу носилаца идеја о садашњим протестима. Додуше студентски пленуми више нису добар  назив и предлаже се да то треба да буду, „анонимни агрегати“. Јер, нико не сме да се идентификује именом и презименом, а ако се неко јавно огласи, може да преноси само усаглшени став „анонимног агрегата“.

Једна од бројних дефиниција слободе је била је да је Слобода – спозната нужност. „Анонимни агрегати“ кажу да Слобода нема границе и зато пумпај-пумпај док не експлодира.

Гледајући и слушајући шта се збива са нама и око нас у овим блокадним временима, када свако прича своју причу, а за аргументе других и не хаје и где дијалога нема, није тешко приметити да се највећа концентрација мржње и искључивости сместила у сфери правно-политичке надградње, дакле у средњем пресеку друштва. Србија је због овога у раскораку, а између страна у спору је море неразумевања. Читав образовни систем се љуља. Чак су и деца у вртићима постали  таоци ове мржње.

У економској основи српског друштва, људи су збуњени и уплашени, али обављају своје редовне послове. Врх идејне и духовне сфере друштва још мерка „ком ће се царству приклонити“.

Разобручена мржња куља из самозваних независних луксембуршких медија који на све начине покушавају да ангажују што више грађана на страну против власти. Душтвене мреже су преплављене разним подметачинама и једних и других, али „независни“ предњаче за три копља. Они који се још не изјашњавају и ћуте, подвргнути су критици „домаћих неодвисних медија“ и сваком би хтели да туре бар пиштаљку у уста, ако већ не говоре или не лајкују  за „праву“ ствар. У ту сврху, свака реч против власти, а нарочито против Председника државе (то се додатно бодује), коју изговоре: ректори, декани, професори, наставници, глумци, режисери, сценаристи, ТВ водитељи, родитељи деце, звани и названи гости итд.  подижу се на ниво генијалности. Наравно, студенти као иницијатори демонстрација и блокада, постали су предмет култног обожавања. Овакво идлопоклонство помало личи на библијску причу о златном телету.

Сва ова збивања у земљи могу се посматрати и као судар теорије и праксе. Ово се пре свега односи на студентски поглед и разумевање  стварности Србије која је, теоретски посматрано, у дебелом нескладу са оним што свакодневно виде у  стварном животу. Речи које су данас најчешће у оптицају су: слобода, право, правда, правна држава, солидарност, рад институција, у српској пракси, поштено говорећи, заиста су далеко од теоријских постулата о овим појмовима. Опет, треба и то знати, да склад између онога што је записано на папиру и како је у реалности нигде није достигнут. Тога нема ни у најразвијенијим демократијама. Иронија је да је овај несклад, нарочито сада у светским превирањима, највидљивији управо у земљама које су до јуче биле узори демократије и светионици слободе и правде.

Верујем да професори на факултетима и те како добро знају да објасне овај несклад, али изгледа да су ову лекцију прескочили. Биће да им није ни одговарало да ову лекцију са млађим колегама подробније анализирају. Слутим да ће се на крају испоставити да су студенти, ипак, били продужена рука својих професора. Ово ни најмање не умањује њихово знање, памет и енергију да се обрачунају са друштвеним неправдама. Више говори о њиховим професорима. Коначно, несклад између нормативних решења и стварног живота  неће се решити, ако се у овај српски расцеп који је дубок, помињу и истичу искључиво ружни делови свакодневице. Последњих недеља, професори су у медијским наступима у тај раскол мржње  товарили све како би доказали да је наша реалност дошла до доњих слојева пакла. За то су коришћене све наше несреће, од поплава у Обреновцу, пад хеликоптера, време короне, злочини у Рибникару, Орашју и Дубони, све до трагедије на новосадској железничкој станици.

За време комунистичког времена, када сам био студент, професори, права, социологије, политичке науке, економије, упоредних политичких система, са посебном пажњом су објашњавали баш овај несклад. Циљ сваке генерације је да се  „судар“ нормативног и стварног у друштву што је могуће више смањи. Сигуран сам да је ова иницијална каписла „запалила“ и данашње студенте. То их је мотивисало да крену у акцију. Ово што чине је вредно похвале, али  од провидног уздизања њих и њихових захтева до култа и идолопоклонства, суденти морају сами да се дистанцирају.

Са овим у вези још један лични академски наук од пре пола века. Професор др Јован Ђорђевиђ (предавао и на Сорбони) говорећи о различитим политичким системима је рекао  (парафразирам) –„Нема, не постоји, политички систем који доноси срећу свима, јер и у најригиднијим дрштвеним уређењима било је и има срећних људи, као што и у најлибералнијим системима има много несрећних људи. Раскорак између нормативног и стварног у  политичким системима  ће увек постојати, а борба за праведније друштво у коме се лакше дише и већи број људи брже долази до, правде, слободе и  личне среће је идеал у који свака генерација мора уградити део себе“.

Студенти управо то показују и на добром су путу. Опослили су добар део задатака, а  сад је на носиоцима правно-политичких послова у држави да покажу шта знају и да бар за педаљ смање тензије и мржњу.