Месец: децембар 2022.

Дечачка љубав према вестерн филмовима ме још држи, мада их сада гледам из другачијег угла. Ипак, старом добром „каубојцу“, увек дајем предост у односу на већину холивудске продукције.

У овим филмовим подела улога је јасна, зна се ко је црн, ко бео, ко држи реч је позитивац, ко лаже и краде заслужује казну, на крају правда побеђује, а уз излазак сунца главни лик сам, или са девојком коју је освојио врлином, одлази у легенду. Тотални „хепи енд“. Стварно, како филмофили кажу, нема доброг филма ако нема срећан крај.

У дечачком добу заволео сам и српску епску поезију, па и сада дохватим песмарицу са овим песмама. Док их читам, понекад ми се чини да су сценаристи вестерн филмова, само преписивали и дорађивали нашу епику.

„Тврду реч вам дајем“, служим се честим стихом из наше епике, јер повезују, ове две моје дечачке љубави. Кад Бановић Страхиња, Марко Краљевић, Милош Војиновић, Старац Вујадин, Стојан Јанковић… дају реч да ће нешто учинити они, као и револвераш Шејн у истоименом филму, то и ураде.

Реч је реч! Реч је закон, да не кажем, „дил“!

Усмени договор, дата реч, вредела је у: трговини, на пијаци, међу комшијама, двобоју, рату, прошевини девојке, између пријатеља и непријатеља, али временом, негде од средине 19. века, „тврду реч“ смо описменили и сада су сви наши  договори од рођења до смрти, записани  на папиру, али све мање вреде и све се мање поштују. Тако је у свакодневици, међу појединцима, а исто је и међу државама.

Наравно, не идеализујем прошлост, јер вероломстава је било од када је света и века, али преваре су увек биле осуђиване. Сада се лажи награђују.

Све што смо писменији, све што је више печата на документима, што је више сведока, нотара, гараната, домаћих и међународних судова, превара је све више.

„Тврде речи“ више нема, а лаж је постала култ и, сва је прилика, да ћемо се њој морати клањати. Још ако је иза лажи нека необуздана сила, онда ћемо јој и похвалне песме исписивати и певати.

Пре десетак година на „демократском“ западу смишљена је нова реч – постистина. Како је у савременом новом врлом глобалистичком свету, потрага за стварним чињеницама о неком догађају, постало губљење времена, истина је замењена постистином, која се базира на личном, субјективном утиску о неком важном догађају. И поштен и преварант имају подједнако прааво на њу. Кад се овај утисак „обогати“ и додатно распростре кроз медије и њиме овладају маркетиншки стручњаци иза којих стоји паклени план неке силе, онда  то постаје једина истина у коју нико нема право да сумња.

Ми то бреме култа лажи и постистина носимо већ три деценије. Толико је папира који су потписани а да ништа не вреде. Лажна реч се преселила на папир који трпи свашта. А тумачења је толико да је обесмишљена и реч и папир са муром.

У геополитичким надмудривањима, која се могу видети на многим каналима овдашњих телевизија, може се чути да се реална економија последњих деценија преселила на исток, тачније у Кину.

Ова многољудна земља, практично производи скоро све потрепштине житеља света, од игле до локомотиве. Економисти су израчунали да Кина задовољава и управља са скоро петином укупне светске трговине.

Ово потврђују и статистички подаци који показују да је у свакој америчкој породици средње класе, свака пета ствар, или кућни апарат, пореклом из Кине.

„Колективни запад“, како Руси крсте Америку са све Нато пактом и савезницима, још увек је јачи у финансијском делу, нарочито у производњи пара, хоћу рећи, штампању долара и евра, што, последњих година, постаје главни покретач америчке и европске виртуелне економије.

Једна од последица ове виртуелности је и инфлација коју и ми овде, хтели не хтели, осећамо и, за сада, како-тако подносимо. Ово и не чуди јер ми смо преживели и инфлацију са префиксом „хипер“.

Сетим се ове статистике и из сфере глобалне економије, у интермецу имеђу утакмица светског фудбалског првенства у Катару, почнем да шетам кроз кућу, к`о Јеврејин у празном дућану, и почнем да  правим списак кинеске  робе у мом патриотском домаћинству. У руци ми кинеска стаклена чинија са кикирикијем, чије порекло нисам установио. Одложим чинију на сточић и узмем чашу с пивом, кад и стаклић са истока.

Нећу да детаљишем и да се разголићујем по друштвеним мрежама, али моја породична статистика о учешћу кинеске робе у домаћинству је позамашна.

Америчку средњу класу смо прешишали бар дупло, ако не и више. Чиме год да се у току дана бавимо, ми у руци држимо више кинеских ствари него сопствених или из неке друге земље. 

Не чуди ме што ми овде не умемо да направимо мобилни телефон и микро чипове, али ми смо од кућних папуча у ходнику, гардеробе на чивилуку, преко туш батерија у купатилу, тањира, чаша,  есцајга, апарата за кување кафе, соковника у кухињи, зидних часовника, рамова за породичне слике, делова намештаја по собама, разних алата у гаражи, дечијих играчака, до стотину других ситница, купили у кинеским робним кућама.

Упитах жену – Да ли смо последњих година у кухињи повећали потрошњу пиринча?

Гледа ме, не разуме!

Одеме до купатила да видим да ли су ми се очи искосиле.

Нису, за сада!?