ГРАДСКО ДЕТЕ
Из напред реченог у будним сновима пензионерске дописнице, већ сам казао да у формалном, законском смислу, месне заједнице више не постоје. У важећем Закону о локалној самоуправи државе Србије, месне заједнице се нигде не помињу. Нема их. Изгубљене су у Србији и свемиру.
Најнижи облик територијалног организовања који поменути Закон предвиђа је општина.
ПО ЗАКОНУ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, КАЧАРЕВО БИ МОГЛО ДА БУДЕ ОПШТИНА.
Могло би да буде градска општина, јер Панчево има статус града од 2007. године, под чијом надлежношћу је девет насељених места. Нека од тих места, Качарево извесно, могло би да буде општина.
Члан 18. Закона о локалној самоуправи, ово директно и дозвољава. Преписујем га у целости и успут кратко коментаришем.
Члан 18.
Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника.
(Овај услов не испуњавамо. Има нас (по последњем попису) нешто више од 7,5 хиљада, а ако Качарево не обезбеди бржи економски и комунални развој, сигурно ће нас бити мање. Бојим се да је већ сада тако).
Општине које су образоване до престанка важења Закона о територијалној организацији Републике Србије, могу имати мање од 10.000 становника.
(Овај став се не односи на нас, већ на општине које су задржале тај статус после Другог светског рата, а имале су мање, у неким случајевима, и мање од 2 хиљаде становника. Иначе, са мање од 3 хиљаде становника има и данас општина у Србији, углавном у планинским пределима. Да подсетим, Качарево је било општина до 1959. године).
Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова општина која има мање од 10.000 становника.
(Овај став Закона односи се на нас и отвара могућности да се Качарево организује као општина).
Економски разлози су пресудни. Они широм отварају простор за општински статус Качарева. У времену у коме живимо, има ли ичег важнијег од тога, има ли развоја, има ли опстанка, имали ли живота ако нема економије.
Дакле, пут до општине је проходан и питање је само воље и енергије Качареваца, али и добре воље Града Панчева да се овај посао реализује.
Шта ће бити са формално не постојећим месним заједницама и стварно постојећим насељима која се још увек тако „титулишу“, а у којима живе око 2 милиона становника Србије, сада се не зна.
Сасвим је извесно да ће се у планинским врлетним крајевима Србије, формално непостојеће месне заједнице, најпре претворити у задње поште, па засеоке, онда у две-три напуштене кућице и на крају у непроходне забити и вукој…..
Шта ће бити са већим, урбаним насељима, попут Качарева и на десетине сличних места у централној Србији и, нарочито Војводини, још се не зна.
Али,како се ствари одвијају, ни нама се не пише добро. Пут ка оним горе поменутим вучјим јазбинама је претећи отворен.
У наредној пензионерској дописници нешто ћу рећи о економским разлозима зашти би Качарево требало да буде општина, а ово писаније ћу звршити сећањем на школску лектиру и Нушићеву драму – „Општинско дете“.
Качарево, ево већ 15 година више није општинско дете. Аванзовало је и сада је градско дете. Формално смо унапређени, али смо и даље као онај Нушићев несрећник о коме, као фол, сви брину, а нико не брине, сви се користе о њега, лажу га, праве сопствене каријере и лепо о њему зборе, а уствари не чине много како би му помогли.