Старосни пресек на 65 година и неколико месеци
За имаоце ових година, баш ова цифра је најчешће помињана овог лета због Корона вируса. Ми са преко 65 и старији од нас, у оном првом вирусном таласу били смо најугроженији и око нас су се сјатили сви: брижна држава, сам председник нам се неколико пута лично и, како само он уме, дирљиво обратио, остали политичари, лекари, имунолози, епидемиолози, писци, глумци, песници, трговци, полицајци, а бригу су делила, да се не лажемо, и наша деца.
Сви су нам говорили да се чувамо и да смо ми најугроженија популација и на главном удару вируса.
У јеку епидемије, у страху, злу не требало, почео сам да се распитујем за неки полован респиратор. Одустао сам кад сам чуо да има много електронике и одмах сам почео вежбе нормалног дисања.
Углавном претекосмо. У међувремену, малко смо се свикли на „корона живот“ и стидљиво и на дистанци, последњих дана, започели смо са вежбањем новог зближавања са најближом својтом. Окуражио сам се и сада лагано почињем да размишљам о „редовној старости“, са све мањим утицајем вируса Корона.
Добро се држи генерација око 54-ог годишта. Живахни смо.
Међутим, када си у пензији и старост ти се свакодневно очитава пред огледалом, кад – тад појави се вишак времена, а онда ти ђаво не да мира и мисли хоће да ти оду у „мрачну рупу“, „у бунар“ у неку „мрзу“.
Нема друге него да се у оваквим приликама узинатиш, баш онако како то ми знамо (е сада нећу ни како ја хоћу), смогнеш снаге, мућнеш главом и преосталом сивом масом, подигнеш тонус и убедиш се да старост и није тако лоша и да има и своје предности.
И да видиш, можеш ту наћи и понешто ваљано.
Најпре, када смо већ у тим годинама, живи смо, то је већ знак да смо стекли солидну основу за „стабилну старост“. Ослободили смо се мука одрастања и прошли кроз разне невоље, окалили се, а иза нас је и радни период у коме смо се, хтели-не хтели, у многим животним приликама и неприликама, морали показивати и доказивати.
Ништа од тога више не морамо. На вољу нам, можемо и овако и онако.
Као чист животни добитак можемо књижити што смо још отворених очију, јер када смо почињали да радимо, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, људи наших година тада су били реткост.
А види нас, Моравац да заиграмо.
Ако ти је „здравствени билтен“ добар, ето разлога за још једно „позитивно писање“ о старости. Овде не треба бити превише амбициозан и стално мерити крвни притисак и очекивати резултат 120 са 80, јер болештине нагризају и нас. За утеху, чувам речи од заборава мог првог уредника Стевана Мандића – Њамбе. Долазећи на посао после прележаног грипа и мог распитивања о његовом здрављу, одговорио је – „Чуј, није ни пристојно имати 55 година и бити здрав“.
А неки би хтели да и са 65 и више година имају кондицију за Олимпијаду. Молим мало реалности, то не бива.
Скок позитивног животног адреналина у старости причињавају и унуци. Још ако их имаш у распону од: пелена, јаслица, вртића, забавишта, нижих и виших разреда основне школе до факултета, па шта хоћеш више.
Примећујем такође да смо ми старији и радо виђени гости на разним слављима, од дечијих рођендана и крштења, кућних слава, до свадби. Да ли је то због наше економичности, јер поклоне уредно дајемо, а због бриге о здрављу не претерујемо у ићу и пићу и брже од осталих гостију одлазимо са дернека, враг ће га знати. У сваком случају добијамо осмех домаћина и када долазимо и када одлазимо, драго и нама што смо неког даровали и све то годи и нама времешним.
Ако којим случајем у старости успеш и да се „финансијски затвориш“ до следеће пензије, то је такође разлог за задовољство и трајање. Ово није лако, али минули живот нас је подучио и овој гимнастици. Уосталом са пензијом, ма колика да је, човек и не може да се бави комплетном економијом, која подразумева стално повећање прихода и контролу потрошње. Како од повећања прихода нема ништа, остаје само друга половина пензионерске економске науке – креши трошкове, или народски речено – Сеци уши, крпи дупе.
Сећање на прошле деценије, лако може одвести у „бунар“, а за кукњаву и „мрачења“ увек ћеш наћи јако врело у деценијама иза нас. Али ово сећање такође може да буде и старачки оптимистички стимуланс, јер сада са више разумевања, искуства и мудрости, па ако хоћете и опроста, можеш гледати на сопствена посрнућа и успоне током живота. У младости си морао да се свакодневно тучеш са животним невољама, а ни онда ни сада није препоручљиво да кривиш друге за сопствене неуспехе, јер би ослобађајући себе одговорности, само губио време и удаљавао се од, колико-толико пристојног живота.
Али из прошлости се може ишчупати и нешто лепо, па бацај мисли на ту страну.
Ето, зар ових неколко животних ситуација нису довољне за скок старачког оптимизма.
Личи то помало на оног несрећника који пада са небодера и оптимистички теши себе и каже – Ако сам без последица пропао ових 65 спратова, ваљда ће бити све у реду и са преостала три.