Чули сте, од 1. јануара идуће године, пензије ће, како се то последњих дана звони са свих медијских страна, бити повећане за 5,9 одсто. У апсолутном износу, наша јануарска пензија ће у односу на садашњу, заиста бити већа за овај проценат.
Ова вест је радо дочекана, јер како анкетирани пензионери кажу, добро је док се колико-толико добија. Само да не умањују.
Међутим, правилније и тачније је да ће се пензије ускладити са „швајцарском формулом“, која српским пензионерима једном годишње гарантује усклађивање принадлежности, тако што ћемо добити половину процента повећања зарада запослених у претходној години и половину процента исказане инфлације у тој години. Раст зарада у овој години се процењује на 9, а инфлација на близу 3 посто. Дакле, усклађујемо се за 5,9 одсто.
Уколико се не догоди неко огромно економско чудо, пензије се ни убудуће неће реално повећавати. Оне ће се и даље само усклађивати применом неке формуле, ваљда поштеније од ове.
Истини за вољу и властодршци Србије проценили су да ова формула има озбиљну фалинку, на штету пензионерских примања. Ваљда ће нешто и поправити.
Реално повећање пензија код нас би постојало само уколико би раст пензија у потпуности садржао проценат једногодишње инфлације и целокупан проценат повећања зарада запослених. У овој ситуацији пензије би биле само поштено усклађене са примањима запослених. Ово би било логично, јер пензије и њихов почетни износ (прва пензија) усклађени су и у директној су зависности од зарада које смо примали док смо радили. Већа зарада, већа пензија.
Ако би баш терали мак на конац, пензије би се реално повећале само када би се повећању целокупног процента инфлације и расту зарада током године, придодао бар промил повећања, јер пензионерско усклађивање пензија догађа се по затварању државних биланса, када је година прошла, а са пензијом увек „јуримо“ неминован раст животних трошкова током године.
Поштено говорећи, први и најважнији посао око висине пензија, требало би да буде увођење јасних елемената друштвене солидарности и подизање ниво најнижих пензија до нивоа минималне зараде (сада око 32 хиљаде динара).
Наравно, ово би било равно револуцији, повратку неким соц-комунистичким идејама, којима смо рекли збогом заувек, ово би, рецимо, тражило и примену општег колективног уговора који би важио за читаву Србију, а то значи да би сви који су у радном односу јужно од Лесковца имали, не 15 хиљада динара плату, већ 32 хиљаде, ово би нас довело у сукобе са међународним светом капитала, ово би нас удаљило од стандарда Европске уније, од капитализма кога напречац заволесмо.
Ово је, наравно, маштарија и неће се догодити и ми пензионери ћемо, како ствари сада стоје, и даље бити јавно хваљени за оно што смо радили док смо радили, за допринос финансијској консолидацији буџета, за разумевање пречих државних и националних послова.
Дакле, да поновим, није велико повећање, већ усклађивање са „грешном формулом“.
И то швајцарском.
Опет да не будем малициозан и не подбадам актуелну власт, а ова дописница ме некако вуче к томе, не могу рећи да од 2018. године, држава и актуелни предводници, с добрим намерама, пажњом, и, зашто не рећи, с успехом, редовно исплаћују пензије и траже колико-толико поштена решења у овој области.
Избацило ме из такта ово претерано гуслање око повећања, које је уствари само „швајцарско усклађивање“.
Ствари и појаве, ипак, треба назвати правим именом. То у старту елиминише непотребну политичку демагогију, која временом води у неразумевање, а потом и у конфликте.
И то не само у овом пензионерском случају.
А варати пензионере, нудити им нетачна објашњења, или ући у конфликт с њима, није баш мудро, јер ако ништа друго, увек су у изгледу неки избори.