За демократију са све њеним процедурама не може се широм отвореног ума и уста рећи, да је то најбољи начин да се у држави дође на власт, али сви ће потврдити да је бар елементарно поштовање демократских начела, најмање лош пут до политичке власти. Невоља је што у Србији, неколико месеци пре парламентарних и председничких избора, не постоји ни основни демократски предуслов, који би бирачима омогућио да се лакше определе ком ће се „царству приклонити“ – да ли актуелној власти која је већ окупила широку коалицију политичких странака и покрета, или такованој блокадерској студентској листи, или опозиционим странкама које су се раштркале.
Суштина је, уствари, да нема дијалога, а разговори, јавне дебате, сучељавања различитих идеја и интереса су погонско гориво сваке демократске утакмице. Посебно изборне.
Најпре зашто нема дијалога?
Нема га зато што „студентска листа“ (ма шта то значило) не жели никакав дијалог. Бег од дијалога за њих је потпуно свесно и стратешко политичко опредељење, које је специјално припремљено за предстојеће изборе. Није то, наравно, њихов, студентски мозак смислио. Сувише су млади за такво непочинство Пре ће бити да иза овог стоје њихови професори, декани, ректори и онемоћала опозиција уз помоћ ментора и „великих пријатеља“ из Брисела. Суштински, они покушавају да начине обојени револуционарни преврат, заобилазећи демократску ваљу грађана, управо бежећи од демократских избора.
Иза овог лукавства крију се три циља. Први, ако на изборима изгубе, `ладно ће рећи да не признају резултате, јер избори нису били демократски (није било дијалога), други, наставиће производњу хаоса уземљи, уз помоћ и свеколику подршку „дубоких грла“ из Европске уније и трећи, скривање њихових намештеника који ће се појавити на изборним листама и тако изаћи из анонимности непосредно пред изборе.
У свакој варијанти после избора спрема се хаос. Он ће изостати само у случају да такозвана студентска листа победи. Куриозитет је и да изричитом одлуком самих студената блокадера, тих истих студената неће бити на изборној листи. Они ће уступили место старијима, који су их само пре неколико месеци китили епитетима да су „студенти брушени дијаманти наше садашњости и будућности“.
Опозиционе странке су такође без заједничког именитеља, што их за сада удаљава од скупног изборног наступа. Највећи број ових странака, такође је под контролом ЕУ.
У садашњем српском парламенту и јавном животу има опозиционих странака које се противе досадашњој политици ЕУ према Србији, не подржавају ни власт ни студенте блокадере и оне, конструктивно учествују у скупштинском раду.
Без обзира што дијалога нема, а неће га ни бити, јер као што рекох, реч је о стратешком политичком ставу произвођења хаоса такозване студентске листе и већег дела опозиције. Но, то што они дијалог не желе, не значи да немају своју политику. Њихови политички и идеолошки ставови се износе на медијским платформама које се директно финансирају из иностранства, а ту су и друштвене мреже.
Суштина свега што они раде, говоре, преносе и сликају је, да у Србији не постоји ниште што је вредно и најмање похвале. Јер, све што се урадило, што се ради и што ће се радити, крајње је негативно и лоше. Буквално све, ама баш све у Србији не ваља. Ова потпуно црна слика српске стварности форсира се намерно и то је блокадерима, најзначајнији алиби зашто не желе дијалог. Да сада, којим случајем, пожеле дијалог, озбиљно би доживели суноврат у сопственим главама и пропала би им целокупна политичка концепција.
Од дијалога се свесно бежи од самог почетка, када су Председника А. Вучића прогласили ненадлежним. Намерно искључивање дијлога, кључно је обележје предизборног, изборног и постизборног сценарија хаоса. Јер уласком у било какав дијалог, чак и фингирани разговор о споредним темама, блокадери би се морали суочити са реалношћу која одудара од њихове унапред створене лажне медијске слике. Тог тренутка би пала њихова политика и предизборна стратегија, а њихов задатак под бројем један је да баш такву накарадну медијску слику и праве. Она је наравно, од почетка у функцији намерне дискредитације било какве демократске процедуре. Отуда је код њих све црно да црње не може бити. Нарочито је црно ако је реално бело. Баш то бело, не питајући колико кошта, треба укаљати и оцрнити и печатирати крвавом шаком, јер у Србији ништа лепо и позитивно није могуће.
На тој платформи хаоса они ће до избора тражити своје присталице. Кредибилне сондаже јавног мњења говоре да њихова црно-бела слика српске стварности губи битку од исте те реалности. Јер, у реалном животу, ништа није црно-бело.