КАЧАРЕВО ОПШТИНА

Да, Качарево треба да буде општина у другачијој, модернијој и, пре свега, финансијски поштенијој расподели буџетских пара града Панчева.

Тако би морало бити, јер у садашњим условима, то је једини прави начин да Качарево, као и друга насељена места, која су сада месне заједнице у оквиру  Града, добију више новца, тачније своје паре.

У случају Качарева, то је много више новца него што се сада, на кашичицу, удељује из градског буџета и то је најјачи аргумент да Качаревци у потпуности узму бригу о даљем комуналном развоју.

Да ли сва околна насеља могу бити општине, отворено је питање. Ограничења могу бити:  правни, организациони, економски, финансијски, кадровски, демографски и други критеријуми. Већа насељена места, попут Качарева у коме живи преко 7 хиљада становника, са изузетно  повољним буџетским потенцијалом, сасвим сигурно да.

Већ више од десет година, практично од времена када је Панчево добило статус  града, позиција околних месних заједница, изгубиле су сваки смисао и житељи ових насеља из дана у дан постају све невидљивији за градске структуре власти. Град их се сети једном годишње додељујући све јадније дотације, и, наравно, уочи избора, када се нешто окречи и прикрпи, тек толико да се фингира да житељи у насељеним местима нису заборављени.

Оно што сада раде у месним заједницама своди се на, ситно муљарење, радуцкање и крадуцкање. То градска власт толерише из чистог користољубља, јер су за мале паре купили лојалност и мир који ће трајати до наредног изборног циклуса, а онда опет, нека дречава бојица на оронулој зградици, црвен цреп уместо „бибера“ на уличном делу неке државне куће, затрпана рупица на осфалту, мало тротоара и, идемо даље за мале паре.  У Граду, наравно, знају за ова ситна финансијска непочинства у месним заједницама, али лако прелазе преко тога, јер не желе да отварају „кутије грехова“, јер би  неко могао да отвори и  градску, а она би баш завоњала.

Качарево се у комуналном смислу не развија ево већ скоро 30 година. Овде, пре свега, мислим на инвестициони капитални комунални развој који би почивао на  нашим средствима, који су се некада сливала у буџету општине, а сада у градску касу. Ова наша средства, ни онда, за време општинског панчевачког земана, ни сада, за време градске управе, ни приближно сразмерно нисмо добијали, ономе што смо у заједничку касу улагали.

За нас Качаревце постоји и једна болна инерција, која нас је у време социјализма уздизала и препоручивала, али у исто време и помало изазвала завист код других. Наиме, све досадашње значајне капиталне комуналне инвестиције, углавном смо опослили сами. Почетком деведесетих година прошлог века успешно је завршена последња оваква инвестиција и Качарево је било прво место у ондашњој општини које је потпуно гасификовано. Као и остали велики инвестициони послови који су претходили овом, између 70-тих  и 90-тих година прошлог века, асфалтиране су све улице, проширена је и изграђена нова школа, водоводна мрежа, подигнута нова здравствена станица, спортска хала, капела … и све је то највећим делом изграђено средствима самодоприноса или неким другим облицима директног инвестиционог улагања самих грађана.

Сада се по некој инерцији очекује да Качарево и даље може на овакав начин градити своју комуналну инфраструктуру.

Не, то више није изводљиво. Једини легалан и легитиман пут је да се из буџета издвајају средства за комунално уређење. Наравно, постоје и други видови инвестиционе изградње, попут јавно-приватног партнерства, али то је, бар код нас у Србији, на дугом и прилично трулом штапу.

Шта кажу бројке које говоре у  прилог предлогу да Качарево буде општина.

На годишњем нивоу буџет града Панчева износи око 6 до 7 милијарди динара.

На годишњем нивоу из Буџета Града у Качарево се инвестира око 12 милиона динара. У овој суми су и дотације за рад Јавно комуналног предузећа „Качарево“, које је сада под ингеренцијом Градске скупштине. Дакле, реч је о укупној суми од око 100 хиљаде евра.

Ради бољег разумевања, да кажем да 90 посто новца који се слива у буџет, потиче од: пореза на доходак и добит свих привредних субјеката, прихода од пореза на зараде запослених и прихода од пореза на имовину. Од овако „убраног“ новца држава задржи за бројне јавне издатке, школство, здравство, војска полиција… око две трећине средстава, а око једне трећине, чешће и мање од тога, остаје буџетима локалних и градских самоуправа.

Државе склоне децетрализацији више пара остављају локалцима, а оне које љубе централизацију, (а богме наша јесте таква) шкртије су према нама доле.

Да поновимо и закључимо градиво – Буџет  Града Панчева „тежак“ је на годишњем нивоу око 50 милиона евра, а Качарево за годину дана добије око 100 хиљада евра. То је сав новац који Град враћа Качареву.

Како би изгледало да је Качарево којим случајем општина?

Буџетски потенцјал Качарева почива на око 3 хиљаде запослених који плаћају порез на сопствена примања, порез на имовину плаћа више од 2 хиљаде власника различите имовине и у Качареву је око 30, што  привредних субјеката, што трговинско угоститељских објеката и самосталних занатских радњи, који такође плаћају порезе држави.

Ево, како би конкретно изгледала пројекција Буџета Општине Качарево. Она три буџетска извора показују да Качаревци у централну буџетску касу годишње партиципирају, или допринесу око 200 милиона динара. Реч је о суми од близу 2 милиона евра. Две трећине ових пара, као што малопре рекох, остале би у државном буџету, а у нашу, још увек замишљену касу, вратило би се више од 600 хиљада евра. Дакле, пет пута више него сада.

Није ово моје прво замишљање и размишљање о овој теми и није да нисам покушао да ствар мало погурам. Пре две године, када се средином другог мандата ова градска власт учврстила и својски засела у владалачко седло, што је потврђено и на недавним изборима, овај предлог – Качарево општина – у неколико наврата износио сам и на састанцима владајућег Месног одбора Српске напредне странке. Неколико десетина Качареваца који су саслушали овај предлог и пратећу аргументацију, која се мање-више садржи у овој дописници, врло радо су прихватили и поздравили ову иницијативу. У Градском одбору странке овај предлог није добро дочекан. Можда тајминг није био добар.

Трећи владалачки мандат је започео, а за четири године, ако се хоће, онда и може.