Није да није. Одлазак у пензију је велика промена. Много је наговештаја који те последњих година радног ангажовања, подсећају да ти следи озбиљна животна претумбација.
Нема извесности и спокоја за остарелог трудбеника. Без обзира да ли си вредно и успешно радио, остваривао добре резултате и на престанак рада ниси ни помишљао, нема извесности да ће пензија бити почетак нечег новог и доброг.
Исто важи и за оне који су теже и са много више напора радили и посао доживљавали као тешку мору и једва чекали пензију.
И једнима и другима први пензионерски дани почињу са већим бригама од надања.
Како год да си затворио врата последњег послодавца приликом одласка: да ли уз шампањац, оде и захвалне речи дојучерашњих колега и претпостављених, или си та врата залупио дупетом уз показивање најдужег прста последњем послодавцу и његовим ниже постављеним помагачима, прострују кроз главу питање:
Да ли ће они моћи без мене?
Ово питање, наравно, чешће постављају они са израженим “радним егом“, који су и док су радили умишљали да имају препознатљив пословни учинак који послодавац никада није на прави начин вредновао и наградио. Зато по завршетку радне каријере ове вреднице имају веће шансе да се нађу у улози пензос депресивца. Од ове бољке чешће оболевају мушкарци, јер они се неупоредиво више од жена заносе мишљу да су имали значајну улогу у светској револуцији и да није поштено да они и њихово дело буду тако брзо заборављени. Жене су мудрије, не лете залуд високо, и када им се догоди пензија, реалније сагледају своју улогу и без већих трзавица наставе да живе. Чак садржјније и са мање брига него док су радиле.
Слутим да су се због ове две основне категорије млађаних пензионера и накотили ови модерни психо-тренери. Они нуде спасоносне услуге како пронаћи своје удобно месташце у овом узбурканом друштвеном метежу после губитка радне сигурности. Исти ти „коуч лајф сератори“ навалентно саветују, да ако о предстојећем пензионерском животу не почнеш да размишљаш и планираш га бар пет година пре него што те расходују и адактирају, тешко да ћеш се снаћи у остатку живота.
Има ту и истине. Признајем, нису сви савети ових „лајф коуч драмосера“, без мозга.
Како не бисмо допали до психића, одговор на горе постављено питање је кристално јасан:
Без тебе могу и много им је боље да те тамо нема!
Што пре ово уклавириш то боље по тебе. Зато, врли дојучерашњи трудбениче, попут игумана, путуј и не брини за манастир.
Не спорим да у оваквом одговору има мало беса и горчине потпомогнуте уздрманом сигурношћу, али слутим да ће се из овог јогунастог става млађаног пензионера произаћи неки активизам, прилагођен невеликој преосталој психофизичкој енергији.
Слутим и да у нама, генерацији из педесет и неке, има неке скривене акумулиране енергије која ће нас овако каљене и прекаљене, свикле на поразе и понеки успехчић, ипак спасити од преосталих великих животних посрнућа.
Дакле, настављамо даље у лепоти досадашњег хаоса живљења.
Bravo burazeru i cestitam na penziji. Ne bi bilo lose da u jednom od narednih blogova napises svoje misljenje o odlasku u penziju u ovo doba globalne pandemije i nove stvarnosti sa kojom cemo izgleda od sada morati ziveti. Do skoro sam mislio kako ce taj period penzionerskog zivota biti pomalo tezak zbog umora i bolova u koskama od nagomilanih godina ali i uzbudljiv, nesto kao poslednja cetvrtina u kosarkaskoj utakmici gde su igraci svi umorni ali i ume da bude i najinteresantnija, ali dok citam novine, provjeravam internetske izvore ili slusam kako neki ljudi pricaju u zadnje vreme,imam osecaj kao da se svi nalazimo na palubi Titanika. Sta ti mislis o tome?
Касним, извини, али поправићу се. Један од разлога зашто сам се одлучио да пискарам и отворим овај блог је управо жеља да се не упарложим и да све време које ми је преостало не посветим само болештинама и осталим невољама које стижу с годинама. Ово што радим је начин да будем друштвено присутан, да не кажем политички жив, јер како су говорили мудри стари Грци, човек је политичка животиња. Осим разговора са мени драгим људима, а међу њима је посебно инспиративан наш стриц Јосип, ни Голи нема мане, а ту је и млађа генерација, Аки, Васо, Јован и неколико колега. Они, и читање разноразних “материјала”, знају да одагнају мисли са палубе бушног Титаника. Припомаже и физикалисање. Једва чекам да ме неко позове да нешто урадимо, зидање, бетонирање, кошење траве… Са мераком онда попијем пиво. Поздрав теби и момцима, а надам се да ћу Нену видети овде. Хвала на сугестијама.
Mogu, Vojkane, mogu, al samo do slaninijade:) sve najbolje u novoj “profesiji”!
Vojo,
Cestitam ti na jos jednom novom pocetku! Sa zadovoljstvom sam citala tekstove.
Vesna
Covek vrlo realno preisputuje dimenziju postojanja i važnosti penzionera za sve kojima je do juče bio kamen temeljac porodice. Inače, otići u penziju, kvazi imati lepše životne sadržaje, mislim, da i nije uvek slučaj.
Ukoliko vam starost da doprinos sticanju tog ugodnog prava na dvadesetcetvorocasovno uživanje, ali zdrava starost i očuvane mentalne sposobnosti, Vi ste genije!!! U suprotnom, uvek ćete se osećati promaseno i odbačeno. Penzioner, polovini radnik, intelektualac, čovek. Surovo ali tacno.
Sve lepo slozeno. Sve nekako isuvise lici na istinu ali i na tekstove iz sindikalnih novina iz nekog proslog vremena. Ako zelis siri citalacki spektar moras se posluziti opstim blogerskim vestinama pa nam uz sve ovo lepo upakujes i jedan od svojih pezionerskih kulinarskih recepata kao na primer prebranac od kilo pasulja uz litru ulja, tri kila crnog luka itd. posluzen uz ladan rzling bez napomene da je idealan za dobijanje zmajoglave goorusice u najboljem sluaju. Ili spravljane domace lozovace od 100 kila grozdja i 15 kila secera. Naravno da ne moras pisati da je skoro idealna za put u “Lazu”. Mogu se tu usput naci i vanzemaljci itd. Sad si penzioner, mozes bre sta ‘ oces samo ako mozes. Vidi bre sta rade ovi mladi lavovi i novinarski i blogerski. A ti bi i sad da budes koristan drustvu. Nema vise drustva. Moras da postanes zajebant individualac. Skini rukavice i zaboravi urodjenu i statusnu finocu pa ti necemo samo Marijana i ja slati komentare ona kutoazne a ja rakijske.