Или ћеш бити са онима који сада воде игру, или бити следбеник и играти како они коло воде, што му дође на исто, или ћеш бити против и одапињати мрзитељске коментарчиће по друштвеним мрежама, јер на другим, реалним местима, тога је све мање, или ћеш лебдети између неба и тла и бити незаинтересовани неутралац, залуд се надајући да те сила гравитације неће „залепити“ за земљу.
Мање више то је у понуди на српској политичкој сцени, са којом хтели не хтели, живимо.
Сужен је избор, тесно нам је скројено, магловито је и сада на видику нема бистрине. То што се понекад назру неке друге могућности, још увек су само допадљива интелектуална гео-политичка наклапања и не могу се назвати ни покушајем нечег битно другачијег, а о неком артикулисаном и целовитом политичком погледу, контра Александра Вучића, председника Србије и СНС-а, такође нема озбиљног збора.
Централна вертикала власти Српске напредне странке је све јача и животни сокови српског друштва у овој пирамиди широким каналима иду од основе ка врху, а уским цевчицама, ту и тамо, народу дотекне нешто „милости“ с врха. Сокови су, наравно, новац и као у сваком добром трилеру праћење новчаних токова открива узроке и последице и све пратеће мистерије главне драмске радње.
Овакве прилике, наравно, нису само због пандемијског вируса кога актуелна власт додатно користи у сужавању и иначе оскудног избора. Тако је било и пре Ковида 19. Већ годинама у Србији се све централизује, од економије до културе. Од почетка вирусног периода, пре годину дана, па ево до садашњег „вакциналног доба“, држава и политички амбијент у коме живимо, најприближније би се могли назвати режимом (не)просвећеног апсолутизма.
Често помислим да баш овакав режим, нама оваквима какви јесмо ( Бранко Ћопић би рекао – „Знам ја нас је.. ја нас“), некако највише и одговара. Да не улазим у маглине појединачне и масовне психологије, јер ту забасају и најумније главе и уважене националне институције, кажем следеће:
Како смо кроз деценије иза нас претрпели разне политике, вође и идеологије због којих смо гинули, па нас онда мрцварили разним санкцијама, транзицијама, пљачкашким приватизацијама, „даривали“ нас са неба бомбама са осиромашеним уранијумом и још се гомбамо и ко зна када ћемо престати да се сударамо са светским силницима који су се намерачили на ово мало наше разграђене окућнице, онда је чврста владаочева рука и просвећена глава Александра Вучића, некако логичан избор.
Није да не желим, али некако не могу да замислим: фину, пристојну, „ноталну“ расправу са интелегентним доскочицама изабраних народних предводника уз придржавање свих процедуралних демократских правила у Скупштини Србије и осталим институцијама државе, о темама као што су: колико су обрачуни са мафијашким круговима зашли у државне органе и институције, да ли су у изгледу нови политички атентати, хоће ли Београд експлодирати са цирка 200 хиљада кризирајућих наркомана уколико би полиција успела да брзо склони дрогу с улице, хоће ли се затворити разне школе за талентовану децу где раде „васпитачи педофили“ и ставити катанац на друге, назови образовне установе, школе и „кеш факултете“, хоћемо ли повући амбасадоре из земаља у окружењу зато што на пречац, гредећи свој идентитет краду наш, и успут нам отимају историју, хоће ли нас дојучерашња браћа и комшије још више мрзети, а ми наставити да их волимо, хоћемо ли се још више зближити са Русима и Кинезима, одбрусити Американцима, Европској унији коначно објаснити наше приоритете …
Ово је само део бремена наше политичке стварности, којој ми, већ скоро десетак година одговарамо Вучићевом технологијом владања, која је у неколико наврата на изборима, легално и по процедури, добила апсолутно поверење бирача. Форма је демократска, али владавина је тврда, но како смо ми у стадијуму развоја гусенице, на може се очекивати да нам брзо израсту крила и полетимо као лептири.
Хајд` да овде, ипак, кажем и нешто психолошки у одбрану широких гласачких маса које апсолутно гласају за апсолутизам. Како смо деценијама губили материјалну сигурност, то се неминовно одразило и на губитак духовне стабилности, грађанске куражи и непослушности, што јесу важна обележја слободномислећег човека. Све ово замењује просвећени апсолутиста, неприкосновени лидер који има одговор на свако постављено питање, а за узврат пучанство, кад год затреба, дисциплиновано пуни гласачке кутије. Ту и тамо он, онако очински, искритикује радни народ да баш и није много радан и да треба брже, боље и више. Нас пензионере за сада само хвали.
Ова Вучићева технологија владања, уз повремено противљење и „збуњозу“ неких елитних политичких кругова који Србију своде на београдски „круг двојке“, ипак, почива на недвосмисленој подршци грађана. То показују анкете, сондаже јавног мњења и коначно избори.
Поверење у вођу почива и на одлично организованој странци које је прекрила Србију до најмање задње поште у најудаљенијим планинским забитима. Партија је организована на најбољим искуствима страначког рада и на истоку и западу, и уз теренски рад од врата до врата, који је посебно јак уочи избора, СНС је овладала и свим чудесима информативног доба и не би ме зачудило да све крезубе бабе и деде који су преостали на планинским врлетима, за следеће изборе, буду опремљеним мобилним телефонима „на мазање“ и сви листом „уписани на фејсбук“.
За разлику од овога, Вучићеви и СНС политички противници, странку и партијску инфраструктуру не поседују, а нешто и не инвестирају у том правцу. Обашка што се двоуме око тога да ли је Авала у Србији, а за Јастребац су сигурни да није. Да нема уређених ски- стаза на Копаонику и Старој Планини вероватно би мислили да је и ово туђа територија.
Али, није партијашење најјачи стуб апсолутне Вучићеве власти. Важан сегмент да, али у реалном животу актуелна власт успешно одговара на највеће кризне изазове са којима се суочава држава. Ту су стране инвестиције, нове фабрике, смањење незапослености, београди на води, гондоле, метрои, путни и железнички коридори, изграђене болнице, осликани храмови, високи споменици, распеване фонтане, прваци у вакцинисању…
Овим успесима, уподобљен је и добро осмишљен кризни пи-ар апсолутне власти, који све заслуге за побројане и непобројане успехе, адресира према врху, додатно јачајући улогу вође, његову месијанску улогу и његову визују другачије и боље Србије.
Уколико се не догоди неко велико чудо ова апсолутна власт ће потрајати. Неће је угрозити политички опоненти јер су слаби, непрепознатљиви и неорганизовани, а у овакву алтернативу актуелној власти неће желети да помогну ни инострани спонзори, не зато што им је стало до Вучића и његове технологије власти, напротив, радо би му видели леђа, већ зато што су опозициони представници, слаби и непоуздани.
Претерани апсолутизам у једном моменту почиње сам себе да разједа, а то је тренутак и када поданици више не желе да буду пасивни посматрачи. Затражиће да се и сами питају и управљају. Најпре, где су им паре и зашто овај новчани ток има само један правац у српској пирамиди власти? Зашто сами не одлучују о ономе шта је њима потребно?
Ова питања биће почетак краја и разрешења нашег драматичног друштвеног трилера.
Народ би се и онда радовао свим успесима власти, али онда би и грађани били творци тог успеха. Та радост би била искренија, значила би мање апсолутне власти и више слободе.