Закачити вирус у ово време жестоке вакцинације, дође му као да „попијете“ метак посред срца 8. маја 1945. године.
Годину дана си био толико посвећен борби, био дисциплинован и послушан медицинској струци, маскиран и вешт у сукобу са непријатељским вирусом, да би на прагу слободе и два безазлена убода у надлактицу у размаку од 21 дан, поклекао.
Идржите браћо и сестре још те три недеље. Цепите се и рецепите. Вакцинално је доба.
Јер, како каже један познати афоризам – „У говнима смо до гуше, сад је важно да не поклекнемо!“
А ми сада опет почели да клецамо. Болнице се опет муњевито пуне.
Никако да се припазимо и сви уђемо у ту једносмерну улицу и да се, како медицина каже, определимо за једну од понуђених вакцина. Све су добре и то су показали наши државни функционери који су се, за пример грађанству, вакцинисали различитим вакцинама и као што видите, сви су живахни, глагољиви и по вас дан на телевизијама.
И даље смо у двосмерној улици – једни заврнутих рукава иду на вакцинацију, а други у дугим редовима иду да им установе да ли су фасовали вирус и ако јесу да крену пут болница, или кући са преписаним лековима.
Ове наше вирусне деобе и личе на нас. Власт је рационално одговорила и прозрела ове деобе и обавила куповину цепива са више страна, па – „Бирај аго што ти срцу драго“.
Они научно опредељени и у медицину верујући, желе да вирусу доакају вакцином. Уз мање или веће присуство страха, вакцинисање носи и неке ризике. Међутим, како ствари за сада стоје, опасности нема. Једино ће они који се нису конкретно определили које цепиво желе, мимо своје жеље, када стекну имунитет, заволети, или балалајку, или бенџо, или ће почети да носе енеглески цилиндар, или ће да јодлују, или ће им се очи мало искосити.
Ови други који у инфовању не виде спас, опредељени су да у отвореном судару са вирусом стекну трајан имунолошки одговор на поганог вирусног непријатеља. Спремни су на витешку борбу прса у прса све до респиратора на лицу. Знам неке, нису преживели.
У део личне исповести дописујем:
Примио сам вакцину. Руску. Последица нема. Позитивне ефекте не примећујем. Пажљиво сам гледао у шприц приликом вакцинације и колико сам приметио није било никаквих „чипића“. Не знам да ли се у реакцију на вакцину може рачунати то што док се бријем, на почетку мумлам „Каљинку“, а на крају „Подмосковније вечера“.
Или је то можда неки мој лични багаж из прошлости.
Чекам ревакцинацију.
Понашам се!
Чим устанем проверавам чуло мириса кувајући кафу која ми и даље лепо мирише. Градиво утврђујем и са мирисом ракије. Најлакше распознајем мирис кајсије.
У фрижидеру „негујем“ намирнице од безмирисног и безукусног јефтиног паризера, до шваргле, између су алпска салама, патрљак чајне и пар домаћих кобасица, а на доњој полици фрижидера је и бели лук.
Кад и овде утврдим „мирисно градиво“ дозвољавам жени да ми пипне чело и установи температуру. Констатује да нисам врео и да се постепено хладим.
После овог ритуала по већ деценијама наведеном распореду конзумирам поменуто иће и пића и започиње још један пандемијски дан у вакциналном добу.