Месец: јул 2020.

Заиста, коме је данас теже?

Старим људима, нама пензионерима, којима наталожени седименти разних стресова круне кичму и мраче ум, или младима који су спремни, боље рећи приморани, да на добровољно-принудној бази, започну са таложењем својих стресних животних оброка.

Питање је умесно, почива и на личној искуственој провери.

Од првих промишаља о одласку у пензију и првих пензионерских дана, нисам срео младог човека који није рекао;

Благо теби, одлазиш (отишао си) из овог хаоса!

Најпре сам мислио да су то лепо вапитана деца и речи поштовања омладине према седој коси, али када сам сабрао те млађане коментаре, закључио сам да млади заиста тако мисле, и посебно наглашавају речи – „овај хаос“.

По цену да зазвечим као разочарани комуниста из времена када се често понављала реченица – На младима свет остаје – не може се рећи да млади данас нису у праву када користе ове речи за животну свакодневицу.

У тој некадашњој изреци, која је, да се не лажемо, била натопљена идеологијом, било је много прозирних и неискрених подука типа: не журите, слушајте старије и искусније, само ви вредно радите, нема потребе за превеликим амбицијама, доћи ће и ваше време, стрпите се, на првом животном степенику сте а хоћете све, морате још да учите, и ми смо чекали наш тренутак …

Битно обележје тог времена и то памтимо ми старији, је да је укупан друштвени амбијент био такав да се поштеније вредновао рад. Рад јесте тада био део укупног идеолошког култа, али је био и заштићен и потпомогунт од Устава државе, до нижих законских прописа. Било је ту великог раскорака између онога што се јавно говорило и проповедало и  онога што се догађало у реалности, али, чини се да је постојао неки друштвени склад, кога сада нема.

У оваквом миљеу запосленом човеку рад је, ипак, обезбеђивао бар основну сигурност. Радећи, млади су тада могли да планирају своју каријеру, да се посвете породици и као добри радници буду препознатљиви појединци у друштву.

Личне амбиције, посвећеност послу, жеља за напретком и сталним учењем тада су биле на цени. Ондашњи управљачи нашим животими, чини се, у том личном прегнућу видели су и опште добро, а не само појединачни интерес.

Знам, друго је време, живимо у различитим системима, све се окренуло на тумбе. Ми из генерације 54 смо и сведоци и заморчићи.

Све то што нам се збило да се објаснити и разумети, али како време одмиче, ово што нам се догађа све се теже може оправдати.

Пре 40 година млади нису ни размишљали о пензији, а сада би се радо мењали са старијима. Уствари, млади код старијих препознају сигурност коју они немају, а та сигурност почива на дугогодишњем раду, што је за данашње генерације младих пуста жеља. Ту је и та финансијска цркавица (пензија) награда за минули рад, која последњих година, ето, редовно стиже пензионерима, а део тих скромних пара често се одваја и за потомке који пристојног посла немају.

Дефиниција рада у теорији и сада гласи –„Рад је свесна и сврсисходна делатност којом човек обезбеђује себи и својој породици…“

Невоља је што таквог рада сада нема. Тачније све га је мање.

Дефиниција рада сада је у пракси допуњена, и челично заштићена бројним параграфима, али сада не у корист запослених. Рад је и даље „свесна и сврсисходна делатност“, али у искључивом интересу послодавца.

Време у коме данас живимо до савршенства је извајало лик најамника из периода првобитне акумулације капитала у 19. векu. Коме је тежак Марксов  „Капитала“, има и Дикенса и разумеће како нам је данас.

До посла на неодређено време све je теже доћи. Углавном се ради на одређено време, по исказаним потребама послодавца, сезонски, на позив, може и од куће, (само да газда не даје паре за превоз, да не греје радни простор и не даје кинту-две за топли оброк).

Без обзира да ли се ради о сталном или привременом запослењу, радни дан је само на папиру осам сати, а рмбање траје док послодавац не каже доста, а њима никада доста. На боловање не смеш да идеш и када ти очи испадају. Зарада мала, најчешће минималац који је опорезован најнижом стопом, како газда не би  и држави дао динар више. Ако је којим случајем најамничка плата већа од минималне, а то углавном зарађују добри мајстори и власници ретких занимања, или факултетски образовани млади кадрови који говоре више језика и знају разноразне друге пословне вештине, опет следи минималац. А у овом случају, као знак добре воље, послодавца најамнику даје и део зараде на руке. Мало више „финансијски поштује“ рад најамника, али опет се ескивира плаћање пореза држави.

Започети самосталан живот, ући у брак и подизати дете је витешка дисциплина код нас. Без финансијске и сваке друге помоћи са стране, то је прилична животна авантура, у коју наши потомци никако да се отисну.

Младима је теже. Они се свакодневно суочавају са животом, а препрека је све више, све су теже и захтевније. Друштво је и сада идеологизовано само на другачији и подлији начин. Нама старијима у младости су убијали веру, али су нам неку наду и оставили, па смо, како тако, претекли кроз ове деценије.

Веру више не бране, али наде је све мање. То сада једнако видимо и ми старији и наша деца.

Истина,  сада је мање демагогије него у наше време, па је утолико лакше разумети да се за лични и породични бољитак и за тренутке среће, жестоко мораш борити сам.  

Ето то хтедох рећи, ако је то неки наук.

Наша деца, ма каква деца, људи са својим породицама, у свом однегованом егоизму у односу са родитељима, што су, руку на срце и прст на чело, пре свега, родитељски васпитни промашаји, такође не пропуштају прилику да те подсете да ћеш ускоро да промениш животни статус.

Почну онако уз пуно разумевања:

Добра је пензија, ма шта добра, одлична;

Имаћеш времена за све;

Можеш да шеташ, да идеш где код хоћеш;

Можеш да читаш до миле воље, а то волиш;

Мајка ће мање да ти звоца, мање ћеш да будеш нервозан у пензији него кад си рмбао;

Ти волиш да устајеш рано – нешто ћеш и да припомогнеш: одведеш унуке до вртића, ако је лоше време одвезеш их до школе, после купиш хлеб и остале потрепштине из мајчиног диктата, сретнеш некога у центру, попричаш, попијете по коју, одеш до стричева, мало бистрите политику …

Ма човече радиш све оно што волиш, а док си радио ниси имао времена за то;

Волиш да петљаш по кухињи, да смишљаш оне твоје шпеције;

Као и до сада редовно ћеш контролисати степен зрелости банатских шунки, произведених по технологији далматинског пршута, на што си посебно поносан. После ћеш нас мало давити са том причом, али уз редовне дегустације производа, ми ћемо то издржати и нећемо ти замерати што нас давиш;

Двориште није велико, можеш да га скоцкаш како ти душа хоће, али ту консултуј и мајку (то ти је добронамеран савет). Знаш и сам да она има примедбе на твоје естетске погледе око уређења ентеријера и екстеријера;

И до сада си сваки дан скупљао по дворишту псећа гованца, и то ти је једна лепо однегована добра навика, тако да то и није нека оптерећујућа обавеза;

Ми ћемо да ти навраћамо после посла, лети охладиш пиво, седнемо испод тенде, милина;

Ту и тамо ћемо да распалимо роштиљ, ти знаш да одабереш месо, а и са свим месарима си на ти;

Поподне можеш да одведеш децу на тренинг, а тамо ћеш опет да сретнеш своје исписнике са којима ћеш да се испричаш;

Ма, пензија је богом дана за тебе, шта се бре секираш, секира ти упала у мед.

Није да није. Одлазак у пензију је велика промена. Много је наговештаја који те последњих година радног ангажовања, подсећају да ти следи озбиљна животна претумбација.

Нема извесности и спокоја за остарелог трудбеника. Без обзира да ли си вредно и успешно радио, остваривао добре резултате и на престанак рада ниси ни помишљао, нема извесности да ће пензија бити почетак нечег новог и доброг.

Исто важи и за оне који су теже и са много више напора радили и посао доживљавали као тешку  мору и једва чекали пензију.

И једнима и другима први пензионерски дани почињу са већим бригама од надања.

Како год да си затворио врата последњег послодавца приликом одласка: да ли уз шампањац, оде и захвалне речи дојучерашњих колега и претпостављених, или си та врата  залупио дупетом уз показивање  најдужег прста последњем послодавцу и његовим ниже постављеним помагачима, прострују кроз главу питање:

Да ли ће  они моћи без мене?

Ово питање, наравно, чешће постављају они са израженим “радним егом“, који су и док су радили умишљали да имају препознатљив  пословни учинак који послодавац никада није на прави начин вредновао и наградио. Зато по завршетку радне каријере ове вреднице имају веће шансе да се нађу у улози пензос депресивца. Од ове бољке чешће оболевају мушкарци, јер они се неупоредиво више од жена заносе мишљу да су имали значајну улогу у светској револуцији и да није поштено да они и њихово дело буду тако брзо заборављени. Жене су мудрије, не лете залуд високо, и када им се догоди пензија, реалније сагледају своју улогу и без већих трзавица наставе да живе. Чак садржјније и са мање брига него док су радиле.

Слутим да су се због ове две основне категорије млађаних пензионера и накотили ови модерни психо-тренери. Они нуде спасоносне услуге како пронаћи своје удобно месташце у овом узбурканом друштвеном метежу после губитка радне сигурности. Исти ти „коуч лајф сератори“ навалентно саветују, да ако о предстојећем пензионерском животу не почнеш да размишљаш и планираш га бар пет година пре него што те расходују и адактирају, тешко да ћеш се снаћи у остатку живота.

Има ту и истине. Признајем, нису сви савети  ових „лајф коуч драмосера“, без мозга.

Како не бисмо допали до психића, одговор на горе постављено питање је кристално јасан:

Без тебе могу и много им је боље да те тамо нема!

Што пре ово уклавириш то боље по тебе. Зато, врли дојучерашњи трудбениче, попут игумана, путуј и не брини за манастир.

Не спорим да у оваквом одговору има мало беса и горчине потпомогнуте уздрманом сигурношћу, али слутим  да ће се из овог јогунастог става млађаног пензионера произаћи неки активизам, прилагођен невеликој преосталој психофизичкој енергији.

Слутим и да у нама, генерацији из педесет и неке, има неке скривене акумулиране енергије која ће нас овако каљене и прекаљене, свикле на поразе и понеки успехчић, ипак спасити од преосталих великих животних посрнућа.

Дакле, настављамо даље у лепоти досадашњег хаоса живљења.