КОМЕ ЈЕ ТЕЖЕ

Заиста, коме је данас теже?

Старим људима, нама пензионерима, којима наталожени седименти разних стресова круне кичму и мраче ум, или младима који су спремни, боље рећи приморани, да на добровољно-принудној бази, започну са таложењем својих стресних животних оброка.

Питање је умесно, почива и на личној искуственој провери.

Од првих промишаља о одласку у пензију и првих пензионерских дана, нисам срео младог човека који није рекао;

Благо теби, одлазиш (отишао си) из овог хаоса!

Најпре сам мислио да су то лепо вапитана деца и речи поштовања омладине према седој коси, али када сам сабрао те млађане коментаре, закључио сам да млади заиста тако мисле, и посебно наглашавају речи – „овај хаос“.

По цену да зазвечим као разочарани комуниста из времена када се често понављала реченица – На младима свет остаје – не може се рећи да млади данас нису у праву када користе ове речи за животну свакодневицу.

У тој некадашњој изреци, која је, да се не лажемо, била натопљена идеологијом, било је много прозирних и неискрених подука типа: не журите, слушајте старије и искусније, само ви вредно радите, нема потребе за превеликим амбицијама, доћи ће и ваше време, стрпите се, на првом животном степенику сте а хоћете све, морате још да учите, и ми смо чекали наш тренутак …

Битно обележје тог времена и то памтимо ми старији, је да је укупан друштвени амбијент био такав да се поштеније вредновао рад. Рад јесте тада био део укупног идеолошког култа, али је био и заштићен и потпомогунт од Устава државе, до нижих законских прописа. Било је ту великог раскорака између онога што се јавно говорило и проповедало и  онога што се догађало у реалности, али, чини се да је постојао неки друштвени склад, кога сада нема.

У оваквом миљеу запосленом човеку рад је, ипак, обезбеђивао бар основну сигурност. Радећи, млади су тада могли да планирају своју каријеру, да се посвете породици и као добри радници буду препознатљиви појединци у друштву.

Личне амбиције, посвећеност послу, жеља за напретком и сталним учењем тада су биле на цени. Ондашњи управљачи нашим животими, чини се, у том личном прегнућу видели су и опште добро, а не само појединачни интерес.

Знам, друго је време, живимо у различитим системима, све се окренуло на тумбе. Ми из генерације 54 смо и сведоци и заморчићи.

Све то што нам се збило да се објаснити и разумети, али како време одмиче, ово што нам се догађа све се теже може оправдати.

Пре 40 година млади нису ни размишљали о пензији, а сада би се радо мењали са старијима. Уствари, млади код старијих препознају сигурност коју они немају, а та сигурност почива на дугогодишњем раду, што је за данашње генерације младих пуста жеља. Ту је и та финансијска цркавица (пензија) награда за минули рад, која последњих година, ето, редовно стиже пензионерима, а део тих скромних пара често се одваја и за потомке који пристојног посла немају.

Дефиниција рада у теорији и сада гласи –„Рад је свесна и сврсисходна делатност којом човек обезбеђује себи и својој породици…“

Невоља је што таквог рада сада нема. Тачније све га је мање.

Дефиниција рада сада је у пракси допуњена, и челично заштићена бројним параграфима, али сада не у корист запослених. Рад је и даље „свесна и сврсисходна делатност“, али у искључивом интересу послодавца.

Време у коме данас живимо до савршенства је извајало лик најамника из периода првобитне акумулације капитала у 19. векu. Коме је тежак Марксов  „Капитала“, има и Дикенса и разумеће како нам је данас.

До посла на неодређено време све je теже доћи. Углавном се ради на одређено време, по исказаним потребама послодавца, сезонски, на позив, може и од куће, (само да газда не даје паре за превоз, да не греје радни простор и не даје кинту-две за топли оброк).

Без обзира да ли се ради о сталном или привременом запослењу, радни дан је само на папиру осам сати, а рмбање траје док послодавац не каже доста, а њима никада доста. На боловање не смеш да идеш и када ти очи испадају. Зарада мала, најчешће минималац који је опорезован најнижом стопом, како газда не би  и држави дао динар више. Ако је којим случајем најамничка плата већа од минималне, а то углавном зарађују добри мајстори и власници ретких занимања, или факултетски образовани млади кадрови који говоре више језика и знају разноразне друге пословне вештине, опет следи минималац. А у овом случају, као знак добре воље, послодавца најамнику даје и део зараде на руке. Мало више „финансијски поштује“ рад најамника, али опет се ескивира плаћање пореза држави.

Започети самосталан живот, ући у брак и подизати дете је витешка дисциплина код нас. Без финансијске и сваке друге помоћи са стране, то је прилична животна авантура, у коју наши потомци никако да се отисну.

Младима је теже. Они се свакодневно суочавају са животом, а препрека је све више, све су теже и захтевније. Друштво је и сада идеологизовано само на другачији и подлији начин. Нама старијима у младости су убијали веру, али су нам неку наду и оставили, па смо, како тако, претекли кроз ове деценије.

Веру више не бране, али наде је све мање. То сада једнако видимо и ми старији и наша деца.

Истина,  сада је мање демагогије него у наше време, па је утолико лакше разумети да се за лични и породични бољитак и за тренутке среће, жестоко мораш борити сам.  

Ето то хтедох рећи, ако је то неки наук.