ЗАПАЖАЊА У ТРЕНЕРЦИ

У последњим месецима пред одлазак у пензију и рођена супруга, са већ укњиженим петогодишњим пензонерским стажом, све се активније укључила са коментарима и подсећањима да је време  и за моје „радно и свако друго смиривање“.

Наговештавала је промене које ће ме снаћи.

Каткад, када би приметила моју повећану нервозу приликом одласка, или доласка с посла, било је и утешних речи  – „Ма брзо ће то проћи, још пар месеци и  готово“!

Али, пред крај, у самој радној завршници, када је пала дефинитивна одлука и тачан датум када ћу се „радно и свакако друго смирити“, приметио сам  да сам за супругу постао поприличан „брачни напор“.

Повод,  како то најчешће бива, баналан. Реч је о одевању, тачније, о њеној улози у мом спољашњем изгледу. Пеглање кошуља је био посебан проблем.

„Једва чекам да одеш у пензију. Кад одеш, кошуље нећу више да видим у ормару. Евентуално једну, или две, кад идемо на неко славље, и не дај боже, на, тамо нечију, сахрану. Ово данас нису кошуље. Ово се не може пеглати. Ти притискаш пеглу и не можеш да распеглаш наборе, а кошуља се и уз  фајтање још више скупља. Страшно! Кад одеш, има да купимо оне 3 ИКС-ИКС-ИКС-ЕЛ мајице, што кратких, што дугих рукава, које се оперу, после само протресу, осуше и у орман. Нису Американци блесави као ми, па да губе време на пеглање. А знаш, кошуље ти некако и не стоје тако лепо као некада. Угојио си се“.

Због оштре ивице на рукаву, што је за моју супругу поуздан знак добро испеглане кошуље, све сам чешће сам погледао на модни стил одевања пензионера, којима сам се у међувремену и сам прикључио.

Резултат посматрања пензионерког дрес кода, прилично суморан. Пензионерска братија прилично оскудно одевена. Најчешће фармерице или тренерке које висе на усахлој задњици и предњици, а на трупу мајице из кинеске робне куће. Кошуље као одевни предмети се врло ретко могу видети, а о оштрим ивицама на испегланом рукаву да и не причам. У оваквом издању, у било које доба дана, најчешће можете срести већину пензионера. Нешто формалнији, боље рећи пристојнији и годинама приличнији начин одевања, пензионери заиста упражњавају на весељима и сахранама. Има више кошуља на овим скуповима. Штрафте на рукавима нису баш да се мува посече, али се назиру. Обистинише се предвиђања моје жене!

Мораћу је пажљивије слушати убудуће.

Знам, ми просечни српски пензионери, нисмо остарела енглеска господа која се и за вечеру у сопственој кући пресвлаче у друга одела. Али, одласком у пензију ми баш радикално променисмо одевни стил и прилично се опустисмо. Истина постоји и тај стил одевења и кад смо већ код Енглеза, они су га и крстили – кежуал (casual) у преводу – неформално, опуштено.

Са приватизацијом и преузимањем са запада разних стандарда, процедура, правила понашања, укључујући и другачији пословни бон-тон, прихватили смо и одговарајући начин одевања. Није то баш било под морање и није то била нека оригиналност, јер слична правила су постојала и овде код нас за време “комунизма и ренесансе“. И онда и сада, правила су налагала да се спрам прилике, одговарајуће „натучеш“, како би рекли шумадинци. Ако идеш у госте, или ти важни гости долазе, ако си у друштву виђенијих менаџера и младих јапија, нема друге него да припашеш кравату и све остало како не би штрчао. Обичним радним даном може и мање формално, а ако је дан петак и нема важних догађаја у предузећу, одевање може бити још опуштеније. Тако је било последњих десет радних година.

Са пензијом навике се мењају. Недеља се више не дели на радне дане и викенд, па је разумљиво да бивши радни човек више нема мотива да претерано ради на својој спољашности и да сваки дан буде скоцкан као конобар.

Дакле, промена и осетан пад модног стила су очекивани код пензионера. Нема силе послодавца која те тера да се формално одеваш и да и на тај начин доприносиш имиџу предузећа. У кући те сви знају, а када изађеш на улицу, такође не штрчиш, јер синовљеве изношене фармерице и тренерке носе и остали пензионери, а разгажене патике пасент. С друге стране и наше супруге се умориле, досадило пеглање, а и кошуље праве од све лошијег материјала.

Зато, кежуал, бивши трудбениче!

Дрес код, само на слављима и, тамо неким, сахранама!