Олако сам пресудио када сам у дописници „Коме је теже“, онако болећиво и навијачки написао да је младима теже него старијима. Лако им није, не спорим, али ваљало би нешто дописати о невољама старијих.
Једна од лепших српских речи за децу је – нејач. Наравно, ово се односи на „ситну“ децу која без родитељске бриге не могу биолошки опстати, али нејач не би требало да буду млади стасали људи у пуној снази. Тако су бар нама из поратних генерција, а ту је и генерација 54, родитељи говорили.
Пресудих у корист младих, јер смо сви оптерећени тешкоћама садашњице, а ваљда и због менталног склопа људи на овим просторима, где су преко мере уврежене потребе и жеље старијих да младе заштите. А понеле ме мало и емоције.
Али живот, тај најбољи режисер, недавно у чекаоници интернистичке ординације Дома здравља у Панчеву, другачије ми је узбуркао емоције.
Седео сам на клупи и чекао супругу која је са свим лабораторијским налазима и упутом ушла у ординацију лекара интернисте, како би добила „зелено светло“ за већ заказану операцију.
Као и увек у лекарским чекаоницама помало ме савлада осећај беспомоћности. Чекаш резултате медицинске пресуде и без обзира да ли се ради о теби или неком другом, не можеш ни помоћи ни одмоћи, а чекање једе живце.
Већ сам тонуо у песимистичка размишљања кад се на тешким стаклено-металним самозатварајућим „каубојским“ вратима, појавише баба и деда. Покушавали су да уђу у чекаонцу. Помогох им да „савладају“ врата и дођу до шалтера. Хтели су да ми захвале, али нису успели да дођу до даха.
Деда је у нешто бољој кондицији, а баба се кретала уз помоћ штапа. Била је скучена, челом ближа свеже опраном терацо поду, него раменима.
Деда предаде папире сестри, а баби сам помогао да дође до врата тоалета.
“Не можете са овим код доктора, немате лабораторијске налазе и недостаје вам упут вашег лекара”, прилично смирено рече сестра.
“Нама у Долово у амбуланту рекли да са овим дођемо овди и да после водим бабу да се аперишe у Београд”, рече деда.
“Не може деко, опет ће сестра” и разложно рече. “Немате оно што је потребно да би доктор интерниста дао дозволу за операцију”.
Допратио сам бабу из тоалета, па и она припомаже.
“Али нама у Долово тако казали”.
“Молим вас седити тамо. Да ли ме разумете. Говорим српски. Морате имати све потребне лабораторијске анализе па тек онда код интернисте”.
Упут изабраног лекара није поменула и стекао сам утисак да би им због овог „фаличног папира“ и сама прогледала кроз прсте.
И сестра се сажалила и заборавила на медицинске процедуре.
Не подижући глас, опет им благо рече:
“Седите на оне клупе поред врата, одморите се па дођите други дан”.
У међувремену уђоше још три пацијента у чекаоницу.
Сестра опет дође до бабе и деде и рече им да због Корона вируса у чекаоници може бити само пет пацијената и да они морају да оду.
Старине се лагано и ћутке дигоше, отворих им врата и изађох са њима.
Супруга ме затече пред вратима, рече да је све у реду и још само да „прескочи“ Ковид тест и „зелено светло“ за оперцију ће засијати.
“А што дежураш поред врата”, упита ме.
“Управо сам видео нашу будућност”, рекох и испричао сам јој шта се збило у чекаоници за последњих десетак минута.
Док смо пили кафу у Авив парку и договарали се о о стратегији како даље кроз лавиринт здравствених процедура, сетих се нашег великог песника Јована Дучића који је мудро запазио да су три највеће невоље човека – старост, болест и беспарица.
Која ли ће трећина надвладати или ће удруженим снагама напасти?
Tako dirljiva priča a u stvari naša svakodnevna priča bilo starih ili mladih. Pojeli medicinu papiri, kojekakvi izisi i od njih lekar ne može ni da vidi pacijenta. Jadno ovo dvoje starina. Tužna i ova sestra jer mozda u kuci ima starost i bolest negde ovako opremljenu iz nekog sela i vraćenu.Koji bi to papir mogao biti toliko bitan kada internista daje i odlučuje o stanju pacijenta u smislu spremnosti za intervencije. A o Zdravstvenom centru, da ne spominjem. Poseduju laboratoriju za brzu dijagnostiku. Zarad jednog papira, zapravo poštovanja milion puta prekršene procedure, ovde su se dvoje jedva hodajući ljudi vratili u svoje Dolovo. Čija greška? Gde je taj čuveni papir koji je ugrozio zdravlje i izmaltretirao ovo dvoje mučenika? Ko je trebao da zna proceduru? Hoćemo li nekada nerad i popuste kažnjavati a žrtvama izlaziti u susret. Šta bi bilo da je na njihovom mestu bio neki bukadzija, rmpalija ili izvesni po političkoj ili ličnoj protekciji. Kakvi papiri. Samo izvolite, gospodine, brzo ćete. Kako ko, ima onih koji su još zadržali ono, ma daj da lečim, briga me za papire, moj papir je HIPOKRATOVA ZAKLETVA.