БУДУЋНОСТ СА МАСКОМ ПРЕКО ЛИЦА

Умрети од Корона вируса је некако у складу са временом у коме како-тако живимо. За разлику од смрти на коју смо навикли (ако смо навикли), скончавати са овим вирусом уклапа се у време свеопште отуђености и егоизма. Стручни савети за преживљавање у овим пандемијским условима, такође су прилагођени времену у коме живимо и своде се на ону народну – Чувај се и бог ће ти помоћи!

Смртна непобедивост, осим за искрене хришћанске вернике који са дубоком вером и миром одлазе с овог света, за многе је постала страшно дневно питање које израња у сваком тренутку. Низ уобичајених  активности, на које до јуче уопште нисмо обраћали пажњу, сада нас подсећају да се ту можда крију неки погани невидљиви вирусни ђаволи „Ковида 19“, који ће нам у страшним пакленим мукама појести плућа, џигерицу и остале унутрашње органе.

Утеривање страха због овог вируса свакодневно је. Телевизије звоне, што преко директних преноса, што преко бројних извештаја са разних места у Србији и широм зараженог света. Траке у дну ТВ екрена, попут река,  само теку и понављају, колико је заражено, умрло, колико је на респираторима.

Шта је главна порука и шта ми смртници морамо утувити у твду главуџу! Живот за време Короне нам је, уствари, до бола, поједностављен. Довољно је само да сте дисциплиновани, послушани, да увек носите маске преко лица, да редовно и дуго перете руке сапуном, да не љубите ни ближње ни туђе, не рукујете се, а ако баш морате да се с неким пипнете, онда се лактајте и држите дистанцу од сваког живог земаљског створа бар метар од вас. Наравно, останите код куће и само у случају велике нужде, на кратко, уз све напред наведене мере, скокните тамо где  морате отићи.

Тако се владајте и са вирусом ћете некако ваљда изаћи на крај.

Дакле, с једне стране вирусна пандемијска пошаст са којом нас медијски бомбардују, опасна да опаснија не може бити, а борба против ње једноставна, не може бити простија. Само се држи оних неколико једноставних правила и преживећеш.

Ако се каткад осоколиш, па пожелиш да живиш као некада (пре Ковида 19), веруј ми, неће ти пријати. Није то више онај живот. Нема га више.

Све је другачије – у дућану где пазарим дневе потрепштине, у кафани, код лекара, у апотеци, на улици, бензинској станици… Другачија су славља, прославе, рођендани деце, унука, крштења, недељни ручкови, чак и породична свакодневица.

Само по две особе с маском могу ући по лекове, виче апотекарка, касирка у самопослузи, такође наређује да се подигну маске преко носа. Медицинска сестра из локалне амбуланте ме отправи на улицу да ту сачекам прозивку. Лекар ме примио стојећи у ординацији на удаљености од два метра, а када сам само коракнуо и понудио му налазе које ми је сам тражио, одскочио је као опарен од стола и рече да то није потребно. Све ми, вели, верује на реч.

Одох у кафану да „смирим живац“ и попијем пиво, кад не лези враже, пре поруџбине загледао сам се конобару у руке и почео дискретно да загледам да ли су му руке чисте, има ли црног под ноктима, носи ли рукавице, маску. Опет дилема – нећу точено пиво, можда кригла није добро опрана.  

Мука голема, уселили се страхови због Корона вируса. Не можеш побећи. На ТВ-у, свако мало, вести. Прекидају програм са фришким информацијама у којима: лекари, политичари, министри и ниже државно особље, у „ситна цревца“ обавештавају – тестирано оволико, умрло онолико, на респираторима више него јуче, чека нас још опаснија јесен, вакцина тек идуће године…

Са свих страна стижу претње. Сви упозоравају – угрожено здравље,  сви морамо да поштујемо прописане мере.

И, наравно, све је то због твоје безбедности човече.

То што ти је украдено оно мало дојучерашње слободице, па шта, и није била нека! Све је то за твоје добро. То што ти мислиш да је ово још један облик дресуре и да се нешто дебело ваља против јадног и убогог света, окачи на шиљак још једне промашене теорије завере и немој много да ми мудрујеш како безбедност не може без слободе и како важи и обрнуто.

Маску на лице и заверенички мумлај себи у браду!

А и смрт је за време короне добила неку нову тајанственост, другачији породични и јавни третман и обред.

Јер, шта данас значи када неко умре од канцера, срца, болести изаваних високим шећером у крви, високог холестерола који је запречио крви долазак до срца или мозга, отказивања бубрега, или смрти у саобраћајним несрећама… То су сада само обичне болести, зле судбина и личне трагедије које помажу вирусу Короне да се „разбашкари“ по човечијој унутрашњости.

На ове „старе“ смртне узрочнике ми смо добрано свикли. Ништа ново. Нема везе што свака од ових појединачних бољки однесе више живота за месец дана, неко вирус невидљиве Короне у читавој  држави за годину дана, али Ковид 19 нам је заковитлао животе па и саму смрт.

Истина ми смо смрт и све обичаје око ње некако шаблонизовали, постала је застарела и таква више није у складу са временом садашњим. То се у савременом свету више не трпи, тако више не може!

А било је: У породичном кругу, уз мање или веће присуство шире фамилије, комшија, најчешће појање попа, пригодну говоранцију и даћу уз обавезно печење и купус салату ( уобичајен мрсан испраћај), или пржен товљени шаран, ослић, кромпир салата или пребранац (уобичајена посна даћа).

Умрлим од короне присуствује врло мали број сродника. Сахрана на гробљу више личи на конспиративни скуп неколицине натмурених илегалаца, а како се ствари одвијају, није искључено да ће и попови скратити опело или ће га можда служити  на плеј бек уз помоћ неког музичког помагала.

Гробари се са снебивањем хватају за конопац да покојника спусте у раку. Уплашени и они, мада су видно „вакцинисани“ дуплом дозом  алкохола. Треба их разумети Корона вирус је уздрмао и њихову темељну занатску равнодушност према смрти.