Не рачунајући сезонско физикалисање за џепарац за време средњошколских и студентских ферија, што је била уобичајена пракса нас рођених 50 и неке године прошлог века, касније сам прешао на „господске“ послове.
Кратко сам професорисао и врло брзо закључио да нисам за тај посао. Много тешка работа. Треба знати шта радиш и три пута више волети то што радиш. Нисам испуњавао ни један ни други услов. Посебна невоља је била што сам се после пет година вратио у школу где сам био ученик и ту сам, као колега, срео моје некадашње професоре. Нисам успео да савладам удружени стид и (страхо)поштовање према мојим професорима и једва сам чекао да одем. А, узгред речено, изненадила ме дубине промена које су за пет година захватиле просвету. Касније ми се казало да су промене отишле у лошем правцу.
У новинарству сам прошао кроз све журналистичке фазе, временом доживео и преживео и лепо и ружно у овом ђаволском занату и ту се некако свикао да би последњих година постао и Експерт координатора, ни мање ни више него за информисање у великом приватном предузећу.
Ово звање и занимање настало је са првим јачим валом приватизације у првој декади овог века. Координатора има у малим, средњим и великим приватним предузећима, акционарским друштвима, а ничу и у преосталим државним предузећима и у фирмама из јавно-комуналне области.
Уз она „ај-ти“ занимања, о којима сам нешто зборио, данас има и доста координатора.
То су по правилу кадрови из оног „једноумног времена“, који знају доста тога доброг из прошлог времена, али су утемељени и у садашњости. Знају да се прошлост не може вратити, а у насталим променама виде могућности бољег живота, али и штошта онога лошег што је донела приватизација. Ово су по правилу били људи са доста знања и могли су радити различите послове, у распону од креативних које је мало ко могао успешно да обави, до оних једноставних које се раде „левом руком“, али како у приватним предузећима нема много помоћне радне снаге, и ти послови су били у делокругу координатора.
Баш овакав скуп радних особина и менталних карактеристика личности (умало не рекох располућених), потребан је новим газдама. Осим конкретне користи на редовним пословима, рад координатора, са или без титуле експерт, служио је власницима и управљачима у новим фирмама, како би установили и избаждарили ниво прихватања новонасталих промена, нових начина рада, другачије организације посла, стилова руковођења, степена лојалности газди и његовом предузећу.
Власничка рачуница је била јасна и сводила се на циљ – Ако све ово што ми сада радимо и свакодневно мењамо, без поговора прихватају ови старији који су били укорењени и у оном пређашњем систему, онда за млађе раднике не треба ни да бринемо, јер они за другачије и не знају и неће бити ни најмања сметња новим променама и зато стежи, што јаче притискај запослене и исцеди већи профит. Старих ћемо се некако решити, а ове млађе ћемо моделовати како нам се прохте.
Да се не варамо, служили смо добровољно и без поговора. Разлика је била само у томе ко је добијао више, а ко мање пара, а то је временом усклађено и унапређено и успостављена је директна сразмера између висине најамнине и исказане лојалности.
Правећи селекцију за нову организацију, сада сто посто приватног предузећа, до координатора, а касније и префикса експерт, долази се кроз кадровско сито и уз помоћ Ха-Ер стручњака који се сада чешће називају Ха-Ер бизнис партнери. Ови бизнис партнери су до бола верни кадровици, обично млади јапији различитих професија који неумољиво и искључиво радe за власника фирме. Најважнији задатак им је да, како се то сада каже, обезбеде оптималан број запослених у фирмама.
Преведено на српски, њихов најважнији посао је да у складу са позитивним законским прописима, а сви прописи у Србији су ево већ 20 година искључиво позитивни у корист послодавца, утврде вишак запослених и да их уз што мању финансијску надокнаду за стечени минули рад отпреме из фирме.
Од будућег експерта координатора се тражи да распростре своју радну и породичну биографију са све хобијима, да каже колико страних језика говори, да покаже и којим вештинама влада, да у непосредном разговору са будућим шефом потврди да је комуникативан, лојалан, спреман за тимски рад, да у свакој прилици лични интерес подреди напретку фирме, да је без сувишних питања дневно вредан више од осам сати знојавог рада и да је увек, или лично, или уз помоћ мобилног телефона, на кратком повоцу од претпостављеног.
Човека, тачније жену, који обавља текве послове, чуо сам то овде у равном Банату, зову – Катица за све. То је она виспрена, окретна, вредна и верна слушкиња која зна када треба: приставити супу, опрати веш, помести авлију, намирити живину…, дакле све оно што нареди обично главоболна газдарица, али Катица зна и где је дуванкеса мргодног газде који ју је негде затурио.
Ненаписан и несистематизован Катичин опис послова и радних задатака из минулог времена, сада су само правно уобличени и доведени до експертског нивоа.
Додуше, експерти у данашње време могу и напредовати. Ако је реч о млађој особи и ако се свакодневно довољно упадљиво дружи са претпостављеним, паказује нападну заинтересованост приликом извршавања послова (пардон, пројеката, сада су све пројекти), максимално је одушевљен што је део сложног тима, ако је до бола лојалан и приватно и службено ради првенствено за свог шефа – има шансе да постане менаџер.
Старији координатори су у нешто другачијој улози. Свесни су да биологија неумитно ради против њих. Не приличи им да показују претерану раздраганост, што раде, што су део тима, а како су свесни да су на „радном издисају“, не приличи им да се истичу и под старе дане „праве каријеру“.
Остарила Катица, па ни мргодни газда неће да је штипне с времена на време.