Ево нас у изборном финишу. Са дозом носталгије вирим у прошлост када смо слушали ондашња предизборна обећања.
Сећам се оног из „једноумног периода“ када је млади партијски јуноша из града обећавао бољи живот.
У заносу је говорио – „Направићемо: ово, оно, овде, онде, горе, доле, лево, десно, узбрдо, низбрдо… и да ствар зачини, рече – „Направићемо и мост!“
Један храбрији слушалац узврати – „ А шта ће нам мост, ми немамо реку!“
„Направићемо и реку“, спремно узврати скупљач народног изборног поверења.
Једноумног времена више нема. Сада, јел` тако, свако мисли како хоће. Слобода је и сви имају право на своју истину. Више странака, више идеја, више памети. То је нама наша демократија дала, па полифонијских страначких предизборих обећања и сада има колико хоћеш.
“Праве се реке“ на све стране.
Али, невоља је што сада мало ко хаје за садашња предизборна политичка обећања.
Избори су за који дан, али нису у првом плану, јер све што се тиче нашег „празника демократије“, у сенци је рата у Украјини. Ратују Руси и Украјинци и слутим да ће овај рат трасирати почетак неке другачије стварности.
Та реалност је већ другачија. Сада, уочи избора, дилеме нас само притискају, а после гласања познати Лепин хит биће још актуелнији – „Од из(б)ора два путића“!
Изборне кутије ће се 3. априла „натрпати народном вољом“ и ако не буде неког „демократског учешћа западних доброчинитеља пре и после избора“, попут оног 5. октобра 2000. године, прогнозирам да ће, Александар Вучић, досадашњи, бити и наредни председник земље Србије, а да ће посланички састав Народне Скупштине Србије, бити „разноумнији“, што ће бити реалнији одраз српске политичке стварности од садашњег састава собранија и што, наравно, не значи, да ће законодавна власт бити паметнија и ефикаснија. Али, за нас посматраче, Скупштина ће бити, сасвим сигурно, забавнија. Брбљаоница је брбљаоница, и ту се може свашта чути, како рече један филозоф.
Ипак, збивања у Украјини су у центру пажње. Од свих држава у Европи, што милом, што силом, тражи се да се изјасне на чијој су страни у овом сукобу.
Ми смо се опет суочили са великим притиском.
Са запада и из Европске уније у коју смо забауљали пре скоро 20 година, под претњом и уценама, траже да се изјаснимо и да се приволимо њиховом царству, њиховој демократији и истини у коју се не сме ни посумњати. Од нас се очекује да искажемо русофобију. Наредбодавно, под претњом санкцијама, очекује се да мрзимо Русе.
За почетак ће бити довољно само да их опљујемо и да им заведемо некакаве, било какве, санкције.
На пример, као доказ нашег започетог преумљења, било би довољно да у библиотекама „забункеришемо Јесењина“, па нек тамо, у гробној тишини, до миле воље Сергеј пише мајци, Исидори, жали за керушом и кучићима и мудрује са Мајаковским о смислу живота.
Ми, опет велимо да смо неутрални и да то не можемо учинити, тим пре што смо са Русима на много начина синергијски везани па би окретање леђа њима био пуцањ у сопствене ноге. А ту су и разна историјска искуства наших компликованих словенских душа, када смо се свађали и волели, које они са запада не разумеју и тешко да ће икада и разумети.
Нагоне нас, и посебно им је стало до, баш наше, мржње према Русима.
Зашто им је стало до наше мржње, по чему је она важна и посебна, кад ми ту емоцију (мржњу) и не негујемо. Држимо је,овако, за, по кући, да нам се нађе са најближим, са супругом, братом, са сестром, са политичким противницима, али то су лагане међусобице и текуће омразе.
Ево, скоро да смо били и заборавили да су Американци, са све НАТО пактом, пре 23 године, 78 дана убијали овде код нас. Првих десет година од тог рата нисмо ни говорили да је то била агресија на суверену земљу. То је била „хуманитарна интервенција“, „ваздушна кампања“, „спречавање српског геноцида“, а убијање невиних људи је било „колатерална штета“.
Скоро да смо заборавили и убијену децу.
Разуларена мржња према Русима на западу је толика, да је ни тобожњи хуманизам, солидарност и сажаљење према сада страдалничком украјинском народу, не може сакрити. Препознатљиво је то неискрено човекољубље и види се да је иза сваке емпатије, према Украјинцима, реч о голом западном интересу. Јер, они подједнако не подносе и Русе и Украјинце. На нама још увек испробавају све врсте нечовештва.
Сада, када од нас траже да мрзимо као да нас престројавају и враћају на заборављени колосек нашег сећања. Ма колико било важније оно што се догађа данас од онога јуче и да, како нас саветују са Запада, прошлост треба заборавити и окренути се будућности, у Србији се, уз повремене амнезије, ипак, много памти. Историја је овде често знала да нам притисне мождану масу и да нас дотера до судбоносних одговора у временској изнудици.
И сада смо између чекића и наковња.
Некако смо, по правилу, у сличним ситуацијама у историји проналазили прави одговор и смештали се на праву страну „учитељице живота“.
Не спорим, то нас је коштало многих погибељи.
Актуелна власт Србије, сада у финишу избора говори, да се територијални интегритет Украјине мора поштовати, али и да Србија неће уводити санкције Русији, т.ј. неће пуцати себи у ногу. Уз ова два става понавља се и трећи, чешће него прва два, и гласи – да ће политика Србије бити очување мира на овим просторима без обзира на све провокације које долазе од околних земаља и првих комшија које су стале у први ред емитовања мржње и завођења санкција Русији.
С наше стране, прилично избалансирано и мудро.
Време после избора измериће чврстину садашњег опредељења Србије.