СПОМЕНИЦИ

Некако у исто време када се у медијима полемисало о изградњи споменика Стефану Немањи у Београду, са синовима и синовцем поправљали смо породичну гробницу.

Зуб времена је накривио тешки јабланички мермерни споменик са сликама мојих најближих. Уз стручну помоћ вештог каменоресца, пореклом, мог Далматинца, посао смо добро обавили и није да ми није било мило што сам оне четири слике на споменику вратио у вертикалу.

Да, споменици су ту да не заборавимо, или како се  данас каже, да негујемо културу сећања.

Ето и сећање има културу.

Чудни смо ми. Споменик Стефану Немањи још није ни подигнут, а два наша позната режисера, Емир Кустурица и Горан Марковић се завадише око етичких и естетских разлога, а све у вези са овим спомеником. Оне етичке размирице сам како тако и разумео, али оцењивање естетских вредности споменика, нисам. Како да судим о лепоти и ружноћи Стефановој, кад га  још нико  није ни видео „на лицу места“.

Сачекаћу октобар ове године и после свечаног отварања и свих помпезности у кореографији власти, које ће нас помало нервирати, неком згодом ћу отићи на Главну железничку станицу у Београду   (сада се то зове Савски кеј) и гледати споменик, а посебну пажњу ћу бацити на то, са колико културних сећања ће ме „напасти“ Свети Симеон.

Хоће сигурно, толико се познајем, јер осим научно поређаних и обрађених узрока и последица везаних за разне догађаје и личности из прошлости, што је приоритет историјске науке, у чему се она и није баш прославила на овим просторима, национална историја ме додатно занима и жешће ми „провоцира живац“.

На пример, радознао сам, али ме емотивно не дотиче много јурњава Хенриха 8. енглеског монарха за неколико жена које ће му родити сина наследника и то што им је откидао главу, или када самодржац Петар Велики сече браде руским бољарима, утерујући им ондашње европске вредности, али у потаји пустим сузу, кад читам нашу поезију, или када гледам филм „Марш на Дрину“.

Споменик историјским личностима, или неком догађају, не оствља те равнодушним. Споменици крајпуташи, којих је највише јужно од Београда, час су емотивног историјског сећања. Па и на месном гробљу, где су сахрањени многи обични људи које сам и површно познавао, застанем каткад поред неке слике и сетим се човека. Неког по добром неког по злу.

Како рече један мој другар – За добрим човеком звона звоне, а за лошим се прди. Мора да се ту негде, између ових звукова, сместила она култура сећања. Када скончамо, на доњој полици ове културе сећања смо ми, обични смртници, а звук звона, а не ону другу „музику“, и нама ваља заслужити часним животом.

Мислим да нећу погрешити ако кажем да је Кип слободе на Острву Слободе код Њујорка, споменик који се уз националну заставу најчешће појављује у разним згодама и незгодама. У америчким филмовима посебно. Наравно, за то је најзаслужнија холивудска производња.

Реч је о споменику, симболу слободе, који су Французи поконили Американцима крајем 19 века, поводом стицања  америчке независности у борби са британском влашћу.

У детињству сам обожавао да гладам каубојске филмове, касније, по инерцији читао сам романе о Вајат Ерпу, а и данас, по цену свађе с женом, недам даљинац ако је  на ТВ-еу неки стари црно бели филм, или римејк тог каубојца у боји. У тим филмовима све је било црно – бело. Знало се ко је у филму добар, а ко зао. Навијали смо за добрицу, а то су онда били „бледолики“, док су индијанци листом били зли. Тешко смо подносили филмове у којима на крају није срећн крај, већ „гине младић“. Тако смо ми онда називали позитивца.

Некако у потаји, било ми је жао индијанаца. Холивуд као да је препознао ову моју печал и онда су почели да снимају филмове где има и добрих, разумних, „припитомљених“, да не кажем, „поштених индијанаца“. Нешто касније у раној младости, сазнадох да су малобројни индијанци који су претекли, завршили у резерватима (то му дође као лепше име за наци-логор).

Овај кроки историјски пресек индијанског народа, трагично је тачан, али увек је ту био високи Кип  Слободе, на Острву Слободе, да сакрије, или бар скрајне трагедију једног народа који је данас сведен на статистичку демографску грешку. Последњих година у новијој холивудској продукцији, случајно преживели потомци, Апача, Чироких, Ирокеза, Сијукса, Команча…  у филмовима су листом  позитивци, или у најмању руку, осветници с јаким разлогом. Сликају их уз Кип слободе и заставу. Ето, Империја им враћа дуг.

Буктиња Кипа Слободе, се кроз деценије разгорела. Не могу рећи, осветлио је овај пламен: Нила Армстронга на Месецу, небеску кошарку, Силиконску долину, чудну земљу Аризону, широке друмове и велике аутомобиле, хиперинфлацију, прохибицију и Ал Капонеа, Њу дил, високе грађевине, Елвиса, Мерлинку, џез, „Труманова јаја“, фантастичне мостове и то, не само у округу Медисон…

Али, подбочени војном и сваком другом силом стигли су ватрени језици са овог Кипа до: Кореје, Вијетнама, Ирака, Сирије, Либије, Авганистана, многих земаља Јужне Америке и посејали милионе убијених широм света.

Монументални кип је и ово заклонио.

Буктиња са Острва Слободе, острвила се и на нас. Не би јој довољно зла које је 90-тих придодала нашим невољама и свађама, него је коју годину касније, наша дворишта засипала бомбама. Срећом, те су бомбе биле хуманитарне, и убиле су само 3 хиљаде душа и срећом биле су само  благо обогаћене уранијумом.

Кип и ово заклања.

Аутор и дародаваци овог споменика вероватно нису желели овакве неспојиве супротности које су се уселиле у Кип на Острву Слободе. Сила Холивуда са великом имагинацијом, чаробним сликама, талентом многих стваралаца, све теже успева да  ружну прошлост и садашњост Америке, покрије оним што Кип симболички представља –  амерички сан, слободу, људска права и демократију.

Да ли се Кип слободе уморио од ове подвојености. Вероватно. Мечка у облику расних немира ових дана опет игра Америком. Ни тамо нису сви изузетни и једнаки, а и ту причу последњих деценија причао је овај споменик.

Да прича није истинита препознају многи, чак и они који нису обогаћени уранијумом.

Холивуд ће се трудити и даље, али…

О Немањи зам да нам је пре осам векова, „сковао“ овакву државу, а много је помогао и син Растко. Векови кажу да је то некад било за понос и дику, а каткад и није. Ваља поштовати ових осам векова. Ја ћу, не када се нареди, али, неком згодом, сигурно доћи на Главну железничку станицу у Београду, поразговарати са Стефаном, прошетати обалом Саве и кад ми се среде утисци после ове шетње, послаћу вам дописницу.