Са вирусом улазимо, или смо већ ушли, ђаво и кризни штаб то можда тачно знају, у нови пандемијски талас.
Досадашњи рат са Короном, према оном шта кажу наше здравствене и оне мање здраве власти, војевали смо успешно.
Сада нам ваља чинити оно што смо радили и до сада, али струка каже, да кроз овај нови талас морамо пловити још дисциплинованије.
Дакле, маска у затвореном и отвореном простору, прање руку, дистанца и никако у групу.
Епидемиолози су рекли своје и уз мање „излете у нејасноће“, којима збуњују широке народне масе, то исто и сада причају. Помало су већ досадни, али њихова доследност, ипак, завређује поштовање.
Али ко мало шара по другим изворима који обраћују ово пандемијско време, а има нас подоста који завирујемо ту и тамо, могу се прочитати сасвим супротни савети, како се владати и борити са вирусом. Још ако баците поглед на разне друштвене мреже, тек ту влада право лудило разноразних коментара и предлога.
Знам неке пасиониране читаоце и радозналце од детињства. Срећем их често у мом све скученијем животном простору.
Неки од њих су већ крајем фебруара и почетком марта ове године носили маске и преконосирали ми што се јуначим и говорили ми да турим нос под маску.
Говорили су – „Ако ћеш ти да мреш, мри, али нас не вуци за рукав“.
Послушао сам их и ево већ седам месеци јавно живим са скривеним лицем.
Али, како год се ми маскирали, бежали од јавности и тонули у сигурну кућну анонимност где је мање ризичних вирусних опасности, што је, како неки теоретичари завера говоре, скривени и још недокучиви циљ „твораца и власника“ ове пандемије, остало је још подоста потребе за комуникацијом за коју се и сада морамо борити.
Мудри стари Грци су давно говорили да је човек „политичка животиња“, то јест политичко биће које се остварује са другим људима и без њих не може. У противном би био идиот, изоловани роб-усамљеник или бог на небесима.
Како избећи ову усамљеничку, да не кажем идиотску, позицију у времену садашњем у коју смо гурнути не нашом кривицом?
Већ су нам прилично дубоко усађене бројне кочнице у разговору и опхођењу с другима, рођацима, пријатељима, мање или више познатим људима. Човек и под маском, без обзира што се сада инсистира на бегу у анонимност, препознаје људе, радо би са њима прозборио, бар онако, с ногу, на кратко.
Ухватим себе да сада, под старе дане, не знам шта да радим, како да се владам, како да започнем разговор, коме да пружим руку, коме лакат, коме да климнем главом, махнем руком, намигнем, да неком покажем „двојку“, неког да отерам у три лепе…, дам неки знак да сам жив и да ми је до живота стало.
Подсети ме то на прве младалачке дане и муке како прићи девојци, позвати је на плес на игранци. Друге су то биле комуникационе муке. Са носталгијом их се сећам.
Ово сада је много горе. Глава је у питању, а не девојачка корпа.
Сумњам да ће се овог корона времена ико са носталгијом сећати, осим, можда оних „твораца и власника“ из теорија завера.
Има ли решења како да ово комуникацијско недоба и отуђење, бар мало поправимо?
Изнећу мој скроман предлог, да не кажем иновацију, па нек се на одговарајућем месту размотри. Финансијску надокнаду за идеју не тражим.
Како смо ми увелико забауљали у дигитално доба, ваљало би искористити ова чудеса АЈТИ технологија и предлажем Корона семафор.
Једноставан уређај, сличан саобраћајном семафору, који би свако имао на капи, која би, попут маске сада, била обавезни саставни део гардеробе у јавности. Уз овај апрат са три лампице на батерије (зелена, жута и црвена), следовало би још неколико једноставних правила, која би, уз писано „наводило за упорабо“ и незнатну медијску подршку, грађанство брзо разумело и прихватило.
Упаљена зелена лампица на капи значила би да је лице у потпуности спремно за досадашњи, да не кажем, класичан облик дружења. То значи да је човек здрав ко дрен, да је прележао, или да је имун на вирус и било би му дозвољено да баца пет, да се шакотреса до миле воље са својим зеленим капа-пријатељима, да се грли, љуби, смеје, са све, кашљањем, подригивањем и кијањем на јавним местима. Ови „зеленаши“ би били позитиван пример за све. Ово би свим колебљивцима улило наду да се вирус може победити, да светла будућност постоји. Они би били јарко светло у тамном корона времену.
Ако је на капи упаљена жута лампица неопходна је доза опреза. „Зеленаши“ их могу поздравити како хоће, имају чак и обавезу да „жуте“ мало окураже и увере их да здравствена слобода није далеко. „Жутаћи“ међу собом могу да раде све као и „зеленаши“, да бацају „петице“, да се лактају, тапшу по раменима, али све то треба да раде са дозом обазривости док не добију зелени картон.
Црвена лампица на дигиталној капици била би на глави осталих и они би морали да се мало стрпе, 21 дан максимално, да држе дистанцу од свих осталих, баш како Кризни штаб предлаже. Када успешно прођу антивирусне тестове и два до три завлачења штапића у ноздрве, надлежни органи ће им блокирати црвено светло и дозволити, најпре употребу жутог а потом и зеленог светла на семафор капици.
Неко ће можда рећи да би ово јавно светлосно семафор-обележавање, угрозило приватност и разоткрило интиму људи и како би то било у супротности са лекарском етиком.
Мислите ви како хоћете, али ово би било добро решење. Ова „здравствено класна“ подела на „зеленаше, жутаће и црвенаше“, деловала би мотивационо на људе. Ово би изродило климу такмичења и подигло степен здравствене културе, којом се не можемо баш подичити и вирусу би брже видели леђа.
А ми би, како и приличи, наставили да се љубимо три пута, па нек пукну наши душмани.