Да су прилике дугачије, увелико би се „мастили и постили“ на крсним славама.
Зла вирусна година упалиће свећу „само“ у породичном кругу, а жито, славски колач и остале ђаконије са софре, сва је прилика, појешћемо сами.
Почетком 80. година прошлог века, почео сам у својој кући, с породицом, да славим Светог Јована (20. јануар).
Могло би се рећи да осим сећања и прича о породичној крсној слави, што јесте саставни део духовног породичног потечења из Далматинске Загоре, о чему сам слушао од оца, слава је, у почетку, у мојој изведби, била, смерно признајем, овоземљска светковина са издашним количинама ића и пића.
Док ми је отац био жив, славски дан је, исто тако, био у знаку бољег породичног ручка. Као дечак чудио сам се зашто бoљи ручак у сред седмице, кад је то обично било само недељом, или неким празником.
Мајка би испекла погачу, вино је увек било ту, имали смо икону, али није била на видном месту и свећу нисмо палили, осим ако то мајка није у потаји урадила.
Оправдано сумњам да јесте.
Отац је био комуниста, касније и ми остали. Мајка то није била, али без обзира на наша идеолошка „застрањивања“, верно нас је „симпатисала“.
Славски дан из детињства памтим и као кућну легализацију алкохола. Мајка никада није пила, али отац је нама, деци (брат, сестра и ја), сипао по мало вина у чашу.
„Ваља се данас попити мало вина“, говорио је, уз обавезан додатак – „Срећно, нам било! Добро вино, на камену дабогда родило“!
Временом, крсна слава, не одустајући од већ уобичајеног шарениша у облику преобилног ића и пића, све више је попримала обележја породичног духовног празника и сада је, хвалим се мало, како налажу црквени канони и обичаји уз крсну славу.
Можда је овоме придодала и једна моја службена посета црквеној општини у Панчеву почетком 90-тих година прошлог века, где сам са тадашњим протом Милованом Глоговцем имао један успешан пословни договор, који смо потом завршили уз опуштенији разговор и ближе упознавање.
Он из Херцеговине, ја из Далмације, он старији и по годинама и по чину, па још и на његовом терену, пропитао ме је: из ког је тачно краја у Далмацији моја породица, који нам је манастир најближи, где смо крштени, коју славу славимо, долазили ли свештеник да свети водицу и сече колач, идем ли у цркву, да ли сам крстио децу…
После мојих искрених одговора, који му се сигурно нису могли допасти, а рекао сам углавном оно горе већ написано, са дозом горштачког очинског прекора, прота Милован ми рече:
„Мршав си ми православац“.
У међувремену, бар тако нескромно мислим, „подебљао сам православни дух“, али сигуран сам да то ни сада не би задовољило проту Милована, а ни најлибералније верске критеријуме цркве у којој сам крштен.
После много година и крсних слава, која је у кући окупљала свечаре, драге госте, рођаке, кумове, пријатеље и комшије, слутим, да ми за Светог Јована следи бољи породични ручак.
Већ сам „промашио“ Срђевдан код сестре и зета, Аранђеловдан крајње неизвестан, Св. Никола такође, а Игњатије Богоносац, као и Св. Василије и Крстовдан још су далеко.
Дакле, слава у породичној атмосфери.
Нешто се тешим да због овог вируса славе и не би личиле на ове досадашње. Углавном би се причало о болештинама и вирусима. А тога нам је преко главе.
Како год – Срећно нам било!